Kako je Zapad posthumno zavolio komunizam

Piše: Batić Bačević

 

Koji je to sovjetski lider spojio najmlađeg i najstarijeg američkog predsednika, Džona Kenedija i Džozefa Bajdena, lidere koje povezuje samo to što su bili kandidati demokrata i kao takvi uvek bili spremni da demokratiju i ljudska prava bilo gde i bilo kada brane nosačima aviona i stotinama hiljada tona eksplozivnih naprava?

Sve ostalo ih razdvaja – prvi je izabran kao nada, drugi kao slaba uteha. Prvi je svojim govorima budio entuzijazam ili magloviti osećaj da će neki novi ljudi doneti i novo doba, dok su se obraćanja drugog mogla koristiti u reklamama lekova protiv demencije, skleroze ili slabog digestivnog trakta.

Razlike u kreativnosti, porukama duboke su kao Atlantik, ali i Kenedi i Bajden jedini su predsednici koji su čovečanstvo doveli na dva koraka do kataklizme zbog dve odluke koje je doneo jedan sovjetski lider – Nikita Hruščov.

Prva generalna proba globalne katastrofe

Kenedi je, doduše, od živog Hruščova tražio da odustane od postavljanja nuklearnih raketa na Kubi jer se njima ugrožava nacionalna bezbednost SAD. Bajden je šest decenija kasnije saopštio da Rusija mora da poštuje odluku pokojnog Hruščova, kojom se Krim, iz tehničkih razloga, odvaja od Rusije i pripaja Ukrajini.

Kenedi je bio spreman da uvede svet u svetsku krizu nezapamćenih razmera ako Hruščov ne opozove odluku, a Bajden ni po koju cenu neće odustati od produbljivanja sukoba ako se ne bude poštovala Hruščovljeva odluka.

Za razumevanje prve generalne probe globalne katastrofe, ili Kubanske krize, valjalo bi razumeti da su decenijama u medijima i istorijskim knjigama izostavljani ključni detalji priče – postavljanje infrastrukture na Kubi samo je bio odgovor na razmeštanje NATO raketa u Turskoj, u oblasti Izmira, što je bilo kršenje ranijih dogovora. Kao što je i sporazum o uklanjanju ruskih rekata sa Kube podrazumevao da se istovremeno uklone slični objekti u Turskoj, u blizini granice tadašnjeg Sovjetskog Saveza.

Taj deo sporazuma decenijama je spavao po arhivama zbog, možda, sasvim prozaičnih razloga – mladoj, za američke prilike suviše liberalnoj administraciji, bilo je važno da „Njujork tajms“ i ostali najbolji istraživački mediji na svetu objave na stotine tekstova o povlačenju Rusa sa Kube i ne primete povlačenje Amerikanaca sa ograde Sovjetskog Saveza.

Pi-ar strategija

Neka zaista neverovatna istorijska veš-mašina učinila je da se u leto 2023. stvori konsenzus kako NATO mora da bude prisutan u svim članicama Varšavskog pakta, a najprisutniji u zemljama koja se graniče sa Rusijom.

A Bajden poručuje da će i SAD i NATO svim silama braniti Hruščovljevu odluku o Krimu, iako nije doneta ni posle demokratske rasprave, ni referenduma građana, niti posle… svih istorijskih, političkih, geografskih argumenata.

Pi-ar industrija, večito potcenjena moć Zapada, koju su na Istoku shvatili tek dok su obnavljali razvaline svojih poredaka, možda je najbolje vidljiva u slučaju sovjetskog lidera ukrajinskog porekla – Nikite Hruščova.

Čovek sazdan od temperamenta, instinkta umeo je da veoma uverljivo i plastično govori o onome što se neće nikada desiti, dok su zapadni lideri još ubedljivije ćutali o zločinima koji su se zaista dogodili.

Njegova razbarušena izjava da SSSR „raketama može da pogodi i muve iznad američkog neba“ postala je jedan od šlagera za sve borce protiv komunističke opasnosti, junake svih hladnoratovskih ofanziva sa medaljama za kreativnost.

O muvama ili svemu što je možda moglo da živi u poljima ili šumama Kambodže, Vijatnama, Koreje nije data nijedna izjava, osim što smo iz stotina filmova saznali da su hiljade pilota, marinaca teško podneli i ono što su oni radili i ono što im je urađeno. Imali su zaista velike traume jer im je poginuo drug, ali im nije baš bilo prijatno što se u pozadini stalno pojavljuju stotine nedužnih lokalnih civila za koje scenarista nije imao uputstva.

Ta pi-ar strategija samo je bila vanbračna ćerka strategije koja se stvarala i tokom trajanja rata, kada su zapadni saveznici shvatili da je nacizam već poražen ali da se nikako ne sme dopustiti da Sovjetski Savez izađe kao veliki pobednik, samo zato što su njihovi vojnici i civili podneli 90 odsto žrtava u ratu.

Kao da su hteli da kažu – jeste stradali i pobeđivali dok smo mi na Lamanšu čekali da nemačka armija bude slomljena, ali smo u javnosti svi podjednako i pobeđivali i stradali.

Kada je Crvena armija 22. jula oslobodila prvi koncentracioni logor u Majdaneku, sinonim za profesionalno novinarstvo, Bi-Bi-Si, odbio je da objavi izveštaj svog vrhunskog novinara jer su urednici bili uvereni da je reč o komunističkoj podvali. Kada su kasnije saveznici ulazili u logore, njima nije bilo jasno da li ima više preživelih logoraša ili novinara, humanista i angažovanih intelektualaca.

Nove linije razdvajanja

I pre nego što je završen Drugi veliki rat, povučene su nove linije globalnog razdvajanja prema kojima su pripadnici nemačkog, japanskog ili italijanskog fašizma za svega nekoliko godina postajali stubovi odbrane zapadne demokratije od komunističkog zla.

Jedan od mitskih evropskih lidera i obnovitelj savremene Nemačke, Konrad Adenauer već je u svom inauguracionom govoru rekao da je „denacifikacija nanela mnogo nesreće i veliku štetu“, dok je u to vreme dao nezaboravnu izjavu da CDU ili Demohrišćanska stranka, koja je stvorila savremenu Nemačku, jeste „stranka bivših ali ne i sadašnjih nacista“.

Iako je imao besprekorno ponašanje tokom Hitlerove vladavine, Adenauer je odbijao kritike saveznika što dozvoljava parade vojnih veterana, tj. nacista jer Nemačka ne može dozvoliti razaranje nacionalnog identiteta.

Istraživanje nemačkih istoričara koje je 2016. objavljeno pod nazivom Dosije Rozenburg ukazuje da je za vreme Adenauera u nemačkoj diplomatiji bili više članova NSDAP, Hitlerove partije, nego u diplomatiji Fon Ribentropa.

Ista komisija je utvrdila da vrhunac učešća bivših članova nacističke partije dostignut 1957. kada je 77 odsto šefova i načelnika u Ministarstvu pravde pripadalo NSDAP, kao i da se rast broja članova Hitlerove partije u državnim strukturama stalno beleži od 1949. godine, od kada Nemačka više nije pod protektoratom saveznika.
„Moderna vremena“

U toj borbi protiv komunističkog zla, ili pokaznoj vežbi kako demokratija može da funkcioniše odlično, osim u čestim kriznim vremena kada se temeljno osramoti, možda najbolje govori citat senatora Makartija i vođe Komiteta za borbu protiv antiameričke delatnosti – ako postoji samo jedan komunista u Stejt departmentu, onda to znači da imamo jednog komunistu previše.

U velikom lovu na veštice nastradalo je na desetine hiljada pravnika, profesora, diplomata, sindikalnih radnika, umetnika, među kojima su bili i pisac Artur Miler, dirigent Leonard Bernštajn, tvorac atomske bombe Openhajmer, ali i verovatno najveće ime Holivuda, Čarli Čaplin – koji je pre tačno 75 godina stavljen na crnu listu FBI-a jer je večiti šef te institucije Džej Edgar Huver zaključio da su njegove simpatije prema komunizmu veće nego prema američkom društvu.

Nije jasno da li su Huver, Makarti videli njegove simpatije prema komunizmu u legendarnom filmu „Moderna vremena“ koji govori o besmislu tržišne ekonomije u kojoj se nekako uvek dogodi da radnici imaju manju vrednost od onoga što proizvode, ili mu nije moglo biti oprošteno što je snimio Velikog diktatora.

Progon komunista u SAD je smanjivan i na kraju nestao iz prilično banalnog razloga – nije više bilo materijala za progon.

Posle pada Berlinskog zida, delovalo je da svet ulazi u neko novo prostranstvo – više nema smisla da se priča o suočavanju sa nacizmom, fašizmom u kojem je nekoliko desetina ljudi osramotila sjajne nacije, a još manje ima smisla da se priča o komunizmu, od kojeg su se građani ogradili bez vojnog poraza.

Zato je nekako delovalo neverovatno kako u prvim mesecima i godinama zapadne službe nisu propustile da uspostave saradnju i dirljivo prijateljstvo sa šefovima službi, njihovim potomcima samo pod prilično jednostavnim uslovom – zaboravićemo šta ste radili, ako vi zaboravite kome ste pripadali.

Zato se i desilo svojevrsno sociološko čudo – glavni arbitri demokratizacije i tumači ljudskih prava bili su i ostali šefovi komiteta, ideoloških komisija, jedne ili druge službe ili njihovi naslednici. Nema te poražene strane koja neće biti prihvaćena, ali pod vrlo jednostavnom uslovom: nemojte da pomislite da se ponašate kao samostalna zemlja, prihvatite da ste poražena strana. Samo što za vas nema Maršalovog plana.

(RT Balkan)