EKSKLUZIVNO ZA BORBU: Životna priča sina heroja Veljka Radenovića! (FOTO)
Veljko Radenović, u narodu poznat kao Đeneral, bivši komandant Posebne jedinice policije, prije 25 godina je sa svojom jedinicom izveo akciju oslobađanja Orahovca, o kojoj se i danas priča.
Veljkova porodica Radenović vodi porijeklo iz crnogorskog sela Lijevi Meteh (opština Plav), a preselila se u Metohiju nakon Drugog svjetskog rata. Veljko, od oca Svetozara i majke Zlatije, život započinje 17. maja 1955. godine, u selu Maznik (opština Đakovica).
Nakon završene Osnovne škole, odlučio je da upiše Srednju školu unutrašnjih poslova u Vučitrnu. Po završenom školovanju, počeo je da radi u policiji, a njegovo isticanje u službi je rezultiralo napredovanjem. Posao ga je odveo u Prizren, gdje je bio komandant Posebnih jedinica policije tokom rata na Kosovu i Metohiji, sve do povlačenja vojske u junu 1999. godine. U istom gradu se ostvario i kao otac, jer su mu tu rođeni ćerka i sinovi.
Avgusta 1999. se sa porodicom preselio u Kruševac, gdje njegova žena i potomci i danas žive.
Hrabrost, odlučnost i visprenost su osobine koje su krasile Veljka Radenovića i zahvaljujući kojima je tokom nemilih događaja na Kosovu i Metohiji, jula 1998. godine, sa svojom specijalnom jedinicom uspio da oslobodi Orahovac, odnosno srpsko stanovništvo koje su pripadnici tkz. „Oslobodilačke vojske Kosova“ (OVK) držali kao taoce.
Veljko nije želio da dopusti da teror kosovskih terorista iz OVK nad srpskim stanovništvom prođe nekažnjeno, pa je sa svojom jedinicom 17. jula 1998. godine krenuo u obračun protiv terorista, koji su prethodno ubili 42 srpska civila, a ostale zverski mučili.
Veljko je nažalost preminuo 2012. godine, od zdravstvenih komplikacija nastalih od posledica dijabetesa, sa kojim se godinama borio, pa čak i tokom specijalne operacije koja je spasila veliki broj života nedužnih srpskih civila.
Bojan Radenović, Veljkov mlađi sin, prihvatio je za naš portal da nam približi kako je bilo odrastati pored oca koji je pokazao kako se brani svoj narod i država.
Kako pamtiš odrastanje pored svog oca, koji je pokazao kako se treba boriti za svoj narod i državu? Da li je pokušao svojoj djeci prenijeti hrabrost i patriotizam koji su ga krasili?
Bojan Radenović: „Odrastanje nije bilo baš lako, pogotovo tokom bombardovanja 1999., jer ga kući nije bilo po nekoliko dana. Nismo znali šta se dešava, a kada bi došao kući, to bi bilo na kratko, samo da se odmori. Međutim, nikada nismo imali dilemu da li će se vratiti kući, iako je uvek išao prvi. Bio je neustrašiv.
Jednom prilikom mojem starijem bratu (prim.aut. Vukašinu), je rekao: „Onog ko se krije, metak uvek prvog nađe.“
Sreća prati hrabre, pa je imao dosta sreće u nekim situacijama. Jednom prilikom snajperski metak mu je prošao kroz kapu.
Na njegovom primeru smo videli kako se voli svoja zemlja, a pošto smo brat, sestra i ja zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije, trudimo se da svako na svoj način, najbolje što možemo, doprinesemo svojoj zemlji.
S obzirom na to da je moj otac odrastao u SFRJ, učio nas je da nikad ne pravimo razliku o ljudima prema njihovoj nacionalnosti, nego samo da gledamo ko je kakav čovek. Takođe, da uvek budemo pošteni i prema sebi i prema drugima, jer su obraz i čast najbitniji.“
Kako je njegov podvig iz jula 1998. uticao na živote tebe, tvoje sestre i brata, odnosno tvoje porodice?
„Život je počeo da se menja poslednjih nekoliko godina, kada je država počela da mu odaje počast i da se sve više čuje za njegovo ime i herojstva. Samim tim nas i više ljudi prepoznaje, pa nam se zahvaljuju, pre svega ljudi iz Orahovca koji nam govore da nije bilo njega i njegovih ljudi, niko od njih ne bi ostao živ.“
Da li se država Srbija dovoljno odužila njemu, odnosno tvojoj porodici, i na koji način?
„U poslednjih par godina jeste se odužila, i više nego dovoljno – izgradnjom očevog spomenika u našoj ulici u Kruševcu, polaganjem venaca na svakom državnom prazniku i pevanjem pesme posvećene našem ocu na nekim svečanostima. Sve to ponajviše zahvaljujući predsedniku Aleksandru Vučiću, ministrima Bratislavu Gašiću i Aleksandru Vulinu. Takođe, dugujemo i zahvalnost navijačima Crvene Zvezde, koji su prvi počeli da pevaju pesmu posvećenu mom ocu, pa je zahvaljujući njima još više ljudi čulo za mog oca.“
Veljko je posthumno odlikovan od strane predsjednika Vučića.
„Da, 15. februara 2022. u Palati Srbije, moj otac je posthumno odlikovan Sretenjskim ordenom prvog reda Bili smo ponosni i zahvalni, jer niko nije očekivao da će se tako nešto dogoditi skoro 10 godina nakon njegove smrti. A inace, malo simbolike, orden je dodeljen 15. februara, a na taj dan je, 2014. godine, umrla naša baba, tj. očeva majka.“
Za kraj, da li smatraš da će se situacija na Kosovu i Metohiji stabilizovati u skorijoj budućnosti ili možda čak eskalirati, te da će tada biti potrebno da se pojave odnosno istaknu neki novi ljudi, hrabri poput tvog oca?
„Što se tiče trenutne situacije, ne znam da li će eskalirati, ali sa sigurnošću znam da je u Srbiji uvek bilo i da če uvek biti hrabrih ljudi koji su spremni da brane Srbiju od bilo koga.“