Izdaja
Piše: Slaviša Čurović
Imao sam u toku duge karijere glumca i komentatora priliku da nabasam na svašta, na svakakve ljude, prilike, spoznaje i okolnosti.
Ali nikada nisam sumnjao u dobre ljude ili namjere, polazeći od činjenice da ako mene neko „pređe“ ništa dobro sebi nije napravio…A i nije, na koncu…
Naravno, „prešli“ su me mnogi, jer nisam vodio računa o tome ko je loš a ko je dobar, ko voli život u pokretu, a do juče je jeo hranu iz menze, ko moli za pažnju i riječ u društvu obrazovanih a mene, kao “ bitnog“ voli više od sebe. I onda izda…Normalno.
Tako je i danas u politici, u Crnoj Gori, gdje bi se trebao gledati prvenstveno onaj do sebe, da ne izda ili ne odleprša nekim svojim, sitnosopstveničkim putem, radi nas samih.Svih. A najviše zbog sebe.
U kataklizmi postkomunizma koja je dobrano odredila način mišljenja i razmišljanja u cijelom regionu, Crna Gora je imala sijaset onih koji su kumove, prijatelje i najbliže saradnike prvo uvjeravali u svoju lojalnost, a onda brutovski udarali poslednji i najjače. Da se “ dokažu „.
Zašto ovo govorim? Ima savršena lakoća odricanja samog sebe prvo, da bi se odrekli najbližeg saradnika naknadno, obično pretpostavljenog u nas, pa došli na njegovo mjesto.
Na tome bi nam i Makijaveli pozavidio, na tom poništavanju ličnosti zarad sopstvene koristi. On sam čudio bi se jadu mučenika željnih samopromocije iz nepatvorene ambicije bez znanja. Npr…
Vjerujem da vam je poznata 1997-ma, ono raslojavanje ondašnjeg DPS-a, ono zabijanje noža u leđa Momiru Bulatoviću od strane “ najvjernijih „.
No, u neznabožaca je život samo onda kada je korito puno, pa ga na kraju prevrnu i gorko se kaju jer ne znaju da ga obrnu opet ne bi li jeli, ali sve rade čekajući novog gazdu, gladnim ga gledajući očima. Da bi se najeli opet.
Sad, kada su nam puna usta najedenih iz tog korita nepotizma, srama i laži, samo se čeka da neko zucne i krene da brani sebe, odvajajući dio mozga za poštapalicu o poštenju zarad opšteg dobra i da krene da ispriča svaku jadost kojoj je Crna Gora bila naredna tri decenije unazad.
Ali i za takvog i za to, treba policija, pa tužilaštvo, pa sud, a time dolazimo do pipaka vlasti koja je te tri decenije nagrađivala sve djelatnike pobrojanih grana sistema obilato: stanovima, premijama, ugradnjam i lopovlukom sa prizvukom zakona.
Ko će to razvlastiti, ako ne tropetinska ili dvotrećinska većina u Parlamentu?
Kako smo krenuli neće biti ni 41 + , a da ne bude zebnje za sjutra.
Kome ide u prilog da toga ne bude? Pa onome ko je jahao na podjelama i lažima sve te godine. Za čiji račun?
Dobro, za svoj, ali izgleda da je još poneko u tom nizu bio, neko ko i danas kuca da bude tas na vagi zaklonjen iza privilegija. Ko bi da se “ privali“.
Oni koji su 26 godina minimum, a neki i duže, bili opozicija nisu u ovom opštem broju privaljivanja, pa nisu ni pozvani da popune kvotu do dvije trećine ili tri petine.
Da ne smetaju zbog svog otvoreno iznesenog mišljenja?
Ili se samo tako ovlaš baci udica da bi oni takvi mogli smetati, a ovi što bi mogli biti tas na vagi jedva čekaju da tu udicu pretvore u sopstveni plijen ? ! ? !
Ne znam kako, ali znam po sebi, kad izdaju, ljudi te najviše pljeskaju po ramenu i vole najviše…Obično imaju gronik.
Zato bi trebalo, možda da se pogleda takva zadrigla persona na kraju stola u pregovorima,
ili tik uz “ glavu “ projekta nove vlasti. Da ne izda.Tako srećan.
Ako je ima, takve persone, primijetiće je onaj ko zna da gleda i da shvati da Crnoj Gori ne trebaju laskavci koje lansira neko tuđ, nego radnici koji misle da zbog opšteg dobra mogu čuti ta jadna laskanja i shvatiti ih kao pripremu izdaje.
Eto…tako nekako izgleda kad se pregovara i dogovara. Za opšte dobro.
A tek je počelo. Neko reče “ Žurka je tek počela „.
Možda, samo da se ne pretvori u festival jedinstvene neodgovornosti koja će dovesti do previše čekanja na nekog novog koji tapše najbolje, govori sa osmjehom, i čeka da udavi onog preko puta sebe, čim ovaj okrene glavu.
Da to ne postane CG aksiom…
Politika? O da, ali i život sam, će dati odgovore na sva pitanja.Naša.
Crnogorska.