Francuska na putu bez povratka
Piše: Slobodan Reljić
Ne pitajte se šta se to dešava u Francuskoj? Pravo pitanje je: šta će Francuzi, građani francuske Republike, sa vlašću koja više ne može da vlada.
Vladanje podrazumeva da postoji državna struktura koja može održavati red i mir u društvu i da građane može braniti od napada spolja. Onda se pred ljudima pojavljuje vladalac.
„Mudar vladalac mora da izmisli način uprave pod kojom bi njegovi podanici uvek i u svako vreme osećali potrebu za državom i za njim“, pisao je Nikolo Makjaveli 1513. u Firenci u nevelikom delu Vladalac koje važi kao najuticajnija priča o vladanju na celokupnom Zapadu.
Vladalac bez ikakvog autoriteta
Iz poslednjih događaja po celoj zemlji Francuskoj jasno je da legalni predsednik, ne samo da ne može nikako da se ubaci u ovaj profil, nego nije sposoban ni da uvede elementarni red – odnosno, jasno je da pobuna naroda može stati samo kad se pobunjenici umore i povuku. Od vladaoca više ništa ne zavisi.
To logički znači i da oni, građani, mogu da se vrate kad god se pojave kakvim god povodom. Nemaju koga da se boje, niti da poštuju koga.
Tako je vekovna dilema koja stoji pred svim vladaocima – „Da li je bolje da te ljudi vole ili da te se boje?“ – potpuno izlišna, a odgovor izgleda kao izvod iz neke bajke koju su na Zapadu ovih dana uvrstili u cancel culture kao bajku o Trnovoj Ružici. Daleka i neprimenjiva na ovaj vladarski talog koji danas upravlja Zapadom. Dakle, savetuje Makjaveli: „Najbolje bi bilo i jedno i drugo, ali pošto je teško te osobine sjediniti, sigurno je bolje da te se plaše, nego da te vole“.
Emanuela Makrona se, jasno, više niko ne plaši (sem možda nekih nosilaca vlasti na Zapadnom Balkanu).
I ne, ovo što se valja Francuskom nije građanski rat. Ovo je građanska poplava. Digla se kuka i motika, stavila kapuljaču na glavu i krenula da objavi: Dosta je, bilo! Traje to već godinama. Jedno vreme su to gurali „žuti prsluci“ a sad, kažu, momci i devojke od 14 do 18 godina. Kriza traje…
I teku krizni procesi, baš kako je Antonio Gramši, koga je Musolini bacio u tamnicu tridesetih, upozoravao: „Stari svet upravo umire, novi kasni u rađanju, ali u tome, u toj polutami, mogu da se ukažu monstrumi“.
Naravno, oni kojima je dopalo da vladaju, a nesposobni su da rešavaju probleme, ne vole ovakav pogled na svet. Oni nas ubeđuju da tu ima rešenja, a da su baš oni ti koji ih nose u rukavu. Iako je Emanuel Makron karikatura ozbiljnog vladaoca, on je učen da se ponaša kao da ima autoritet. Nije mogao da postane autoritet, ali je učen da glumi pa i izgleda kao glumac u stendap razbibrigama. I okružen je takvim „analitičarima“. Takvim medijima, takvim savetnicima.
Propadanje Zapada nije Treći svet
Tako ovih dana Gevin Mortimer iz britanskog „Spektejtora“ ređa uzroke: „Krah iz 2008. bio je tek prvi u nizu onih koji su potresli Zapad, a svaki od njih je dodatno krunio temelje zapadnog poretka. Zbacivanje pukovnika Gadafija 2011. podstaklo je seriju dešavanja koja su vodila ka prvoj migrantskoj krizi, a Angela Merkel je isprovocirala drugu kad je četiri godine kasnije otvorila evropske granice za više od milion migranata; muslimanski terorizam je iza sebe ostavio stotine mrtvih; zaključavanja zbog kovida-19 izazvala su nepopravljivu ekonomsku, psihološku i društvenu štetu; opsednutost zaštitom životne sredine je iznova probudilo klasne podele; progresivistički radikalizam je potpirivao identitetske tenzije, a rat u Ukrajini je lansirao cene energenata i inflaciju u nebesa“. I eto, jadni Makron je doživeo da mu se sve to sruči za vrat. Ali, ako bude vešt, izvući će se on.
Tu će se zaključiti da Francuska „klizi ka Trećem svetu“ – siromašenju, haosu, nekontroli društvenih slojeva…
Na prvi pogled to je tačno, ali realno – Treći svet ima takvih problema, ali oni su rešivi. Nacije su mlade, optimistične, spremne da se bore i izbore sa Zapadom, „pljačkaškom civilizacijom“ i – njihov napor ima smisla.
Na Zapadu nema ništa od toga – to su stare, umorne nacije čije stanje je Alber Kami pre pola veka opisivao kao društvo čiju egzistenciju obeležava „kriza smisla“, a stanje mentalnog zdravlja je – depresija. Sve dublja. Depresija onda vodi nihilizmu: a na tom tlu nada ne može da se ukoreni.
Okretanje leđa Novom svetu i Domanović
Na Zapadu se niko ko vlada ne želi suočiti sa činjenicom da se „rađa novi svet“ (Gramši) i da makroni i bajdeni nisu slučajno na čelu nacija. Kako god da to označite: pesnički Ex Oriente Lux ili geopolitički – BRIKS, ono će uticati na svet kao kvasac, dok se Zapad tu pojavljuje kao telesina koju niko više ne bi da hrani kad je već došao čas da ne mora…
Samo slepac ne vidi da se svet menja, a samo bitanga, kojoj u odnosu na njegov narod i dalje ide dobro, neće da prizna promenu.
Radoje Domanović kao da je juče pisao Vođu (1901). To je danas evropska priča pre nego srpska. Kad se utvrdi da je vođa slep, od rođenja, „ona trojica oboriše očajno glave. Jesenji vetar strahovito huči planinom i nosi uvelo lišće. Po brdima se povila magla, a kroz hladan, vlažan vazduh šušte gavranova krila i razleže se zloslutno graktanje. Sunce skriveno oblacima koji se kotrljaju i jure žurno nekud dalje, dalje.
Ona trojica se zagledaše u smrtnom strahu.
– „Kuda ćemo sad?“, procedi jedan grobnim glasom.
– „Ne znamo!“
Gušenje slobode okupljanja
Na Zapadu je danas problem što nije dopušteno da se razvijaju pokreti koji bi postajali alternativa…
Sve tajne službe, sva tehnologija praćenja i kontrole ljudi upotrebljeni su da se ne stvori neka zdrava društvena alternativa. Svi pobunjenici su kupljeni, preumljeni, ucenjeni. Opozicija je isto što i pozicija. Kad bi postojala alternativa dostojna trenutka i istorijske drame proces bi tekao postepeno.
Ovako, pobuna se pojavljuje kao rušilaštvo, paljevine, lomljenje, nasrtanje na policiju, međusobni sukobi… Ali proces se ne može zaustaviti. On se može kočiti. Stari sistem može pokazati sve svoje gadosti, brutalnosti, totalitarnost… Demokratija postaje najodvratniji antinarodni politički sistem.
Makronov prijatelj Džastin Trudo, premijer Kanade, kad mu je pobunjeni narod došao pod prozor, iselio se… On zna da nije odgovoran narodu nego davoskim nadvladarima. I važno mu je šta oni misle o njemu, a ne narod.
Samo slepac ne vidi da se svet menja, a samo bitanga, kojoj u odnosu na njegov narod i dalje ide dobro, neće da prizna promenu.
Radoje Domanović kao da je juče pisao Vođu (1901). To je danas evropska priča pre nego srpska. Kad se utvrdi da je vođa slep, od rođenja, „ona trojica oboriše očajno glave. Jesenji vetar strahovito huči planinom i nosi uvelo lišće. Po brdima se povila magla, a kroz hladan, vlažan vazduh šušte gavranova krila i razleže se zloslutno graktanje. Sunce skriveno oblacima koji se kotrljaju i jure žurno nekud dalje, dalje.
Ona trojica se zagledaše u smrtnom strahu.
– „Kuda ćemo sad?“, procedi jedan grobnim glasom.
– „Ne znamo!“
Gušenje slobode okupljanja
Na Zapadu je danas problem što nije dopušteno da se razvijaju pokreti koji bi postajali alternativa…
Sve tajne službe, sva tehnologija praćenja i kontrole ljudi upotrebljeni su da se ne stvori neka zdrava društvena alternativa. Svi pobunjenici su kupljeni, preumljeni, ucenjeni. Opozicija je isto što i pozicija. Kad bi postojala alternativa dostojna trenutka i istorijske drame proces bi tekao postepeno.
Ovako, pobuna se pojavljuje kao rušilaštvo, paljevine, lomljenje, nasrtanje na policiju, međusobni sukobi… Ali proces se ne može zaustaviti. On se može kočiti. Stari sistem može pokazati sve svoje gadosti, brutalnosti, totalitarnost… Demokratija postaje najodvratniji antinarodni politički sistem.
Makronov prijatelj Džastin Trudo, premijer Kanade, kad mu je pobunjeni narod došao pod prozor, iselio se… On zna da nije odgovoran narodu nego davoskim nadvladarima. I važno mu je šta oni misle o njemu, a ne narod.
Napomena: Sadržaj teksta isključiva je odgovornost autora i ne odražava nužno stavove redakcije.