Da im je i Marka Kovačevića utamničiti u Spužu

Piše: Bećir Vuković

Većinu komičnih, kao i tragičnih situacija, često sretamo u nedefinisanim stvarnostima i prilikama.

Nedefinisana stvarnost, to je golema ispaša za smiješno i tragično…

Često se pitate je li Crna Gora država poput drugih, ili je Crna Gora mafijaška država. Ili je privatna država, što – u dlaku – dođe isto.

Što se tiče gore navedene dileme, pozivam one koji nisu makar jednom bili u dilemi, da se do kraja odupremo ovom zlu što nas je snašlo. Zlu koje nas je snašlo i prije rođenja. Sve one koji tom čudu nisu pripadali, ili ga nikad na bilo koji način nisu podržavali. Ni voljno, ni nevoljno…

Da li je ova dvosmislenost u vezi naše države tragična ili komična, sami prosudite. Što se mene tiče, ne mogu da biram, i to ne bih razdvajao. Tako neka i ostane…

Treba li da se ubjeđujemo, je li – otac nacije – pokrao državu. Da li je mafija ušla u sve državne organe i pore i ispod kože. Može li Mila Đukanovića oprati 100 kila sapuna, i dva plastična džaka praška „Radiona“.

Sve tragično i komično, zna se, uglavnom je smiješno ili tragično kada se posmatra izvana, sa odstojanja, a mučno i teško za njene protagoniste i aktere.

I dok o crnogorskoj mafiji zveca cijeli region, pa i cijela umorna Evropa, dotle, bez ikakvih dokaza, bez jedne zapete, a ne slova na tom Skayu, u zatvoru je Milo Božović predsjednik Opštine Budva. I, još pride, otvara se novi front, i napada se Marko Kovačević predsjednik Opštine Nikšić.

(Da im je još i Marka Kovačevića strpati u Spuž.)

Ovo je već hiljaditi put da se domišljaju razne scene sa gegovima i sličnim pokretima i pogledima u vezi himne. Je li taj i taj ustao na himu. Jeste. Ustao je.

E, sad da analizujemo njegovo raspoloženje, izraz lica, obrve, bore na čelu, mrda li ušima, trepće li, guta li pljuvačku, škripi li zubima, kako je držo ruke, šta je radio sa prstima, da li stoji mirno i u potpuno časnom položaju.

Ko, ko procenjuje. Policija, odn. udba, špijuni, antisrpska
piskarala u službi udbe, i slični medijski bašibozuk. Kakva predostrožnost udbaškog smeća.

(Što se tiče „slučaja“ Marka Kovačevića, uopšte, ne treba ga ni usput komentarisati, bez, samo, kao – klasični slučaj – klasičnu podvalu udbe, na koje smo navikli još od oslobođenja 1945.)

Pokušaj da se na krajnje neduhovit i bez ostatka primitivan način podvali jednom mladom, a krajnje ozbiljnom čoveku. Marko Kovačević može i da ne ustane na himnu, ali ne može da uradi ono što mu podvaljuju. Poizdalje se vidi da Marko Kovačević nikad ne bi pao tako nisko.

(Naš bogomdani humorista najfinijeg kova Baćko Milačić reći će – što ne daju ulicu piscu himne Crne Gore. Uvijek sam se divio ovakvom iskričavom stvaralaštvu. Samo jedna crta, a najtačniji portret… )

Što ne daju ulicu ustaši Sekuli Drljeviću. Što ne podignu spomenik prokletom Sekuli Drljeviću.

Samo jedna crtica, poput Baćkove, dovoljna je da porazi, da u paramparčad razbije cipcijelu koncepciju udbaške pameti i udbaškog talenta….

DPS više se ne može rekostruisati. Zato što su mladi DPS postali potonja odbrana i branik Mila Đukanovića i mafije.

(Opljačkani narod samo se pita: hoće li Milo Đukanović uhvatiti krivinu, i nestati sa punim bisagama. Dotle smo stigli, do te krivine.

I to će neko opjevati, i dobićemo neku novu vrstu pjesmarice koju će izvoditi neke nove novokomponovane tužbalice…)

A, poslije intrepetacije pjesmarice o ocu nacije, tužbalice će se smejati…