Imperijalne iluzije Evropske unije

Piše: Siniša Ljepojević, publicista i novinar

 

U ovo vreme istorijskih promena u svetu i nestajanja dosadašnjeg međunarodnog poretka, dok istoričari sve češće podsećaju na poslednje dane i raspad bivših imperija, u Evropskoj uniji (EU) oživljavaju imperijalne ambicije. I to kao idejna rešenja opstanka EU i gradnje njene svetske misije. U suočenju sa realnošću to deluje kao apsurd koji prelazi u farsu.

Oživljavanje imperijalnih ambicija i imperijalnog ponašanja dešava se u času kada se dovodi u pitanje i samo postojanje EU kao koliko-toliko važne političke i ekonomske činjenice. Bez obzira na to, oživljena ideja imperije kao organizovane forme politike u Briselu je izgleda potpuno rehabilitovana. Ta ideja je upakovana u takozvanu „suverenu Evropu“ koja bi parirala Kini i Americi.

Nekadašnji vozač gradskog autobusa u Lisabonu, a kasniji predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo jednom je opisao EU kao „prvu neimperijalnu imperiju“ na svetu. Ali i ta besmislena mantra sada polako nestaje. Nudi se „imperijalna“ imperija kao rešenje problema evropske integracije.

Status vazala

Francuski ministar finansija Bruno Le Mer je objavio i knjigu pod naslovom „Nova imperija: Evropa u 21. veku“ u kojoj upozorava da će EU biti svedena na status vazala ukoliko ne postane supersila, imperija. I ta imperija mora da bude spremna da samu sebe odbrani.

Njegove ideje mogu da izgledaju ekscentrične ali one dominiraju i u intelektualnim i političkim krugovima EU elita. Stvoren je ambijent neke vrste neoimperijalizma. „EU mora da preuzme, barem neke, karakteristike imperije“. To bi bila neka nova vrsta imperije, „bazirana na dobrovoljnom članstvu i demokratskom pristanku“, piše vodeći britanski evrofil Timoti Garton Eš, intelektualni favorit Brisela i evropskih metropola.

Većina ideja sugeriše da bi imperija EU trebalo da bude sazdana po modelu Austro-Ugarske imperije koja je trajala šest vekova.

Holandski zagovornici EU imperije pak navode da bi trebalo organizovati neku vrstu novog Bečkog kongresa iz 1815. i da bi imperijalni model, tada dogovoren, trebalo da bude matrica Evropske unije za 21. vek.

Uprkos aktuelnoj modi krivice belog čoveka, holandski teoretičari tvrde da beli čovek ne treba da se izvinjava jer on ima „herojsku civilizacijsku misiju“. Pa ocenjuju da „svako ko misli da se dobro nameće samo po sebi greši jer ono može doći samo kroz borbu i upotrebu sile“. U prevodu, to traži „jaku armiju, traži Napoleona“.

Lojalnost ili prisila

U rehabilitaciji Austro-Ugarske imperije uglavnom se tvrdi da je u drugoj polovini 19. veka pod carem Francom Jozefom ona bila „benigna multikulturna“ imperija u kojoj su njeni narodi bili lojalni caru do samog kraja.

Ali, ta lojalnost Bečkoj imperiji je ipak upitna, ukazuje komentator londonskog „Dejli telegrafa“ Ambrouz Evans-Pričard. Da li je to bila lojalnost ili prisila? Jer, u osnovi, imperijalna vlast se ipak oslanjala na silu, na mač i gušenje narodne volje.

Habzburzi su se, međutim, pre svega oslanjali na korumpirane lokalne, regionalne elite kao što je to radila i Britanska imperija u Indiji.

EU je mnogo više upakovana u formalnosti, ali u osnovi primenjuje isti model prisile i ucenjivanja. I EU se oslanja na korumpirane lokalne elite kako bi opstala i kako bi opstao privid njene važnosti i postojanja. Te lokalne elite, razvijena je velika mreža, voljne su da slede takozvanu „salama taktiku“ Brisela, kao što je to radila i Britanska imperija. Te elite svoju lojalnost grade prema Briselu a ne prema sopstvenom narodu i sopstvenim zemljama. A kada izbije problem, onda, kako je to govorio nekadašnji predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker, i EU ima „instrumente mučenja u podrumu“.

To je posebno vidljivo u sistemu jedinstvene valute, u evro zoni. Najdrastičniji slučajevi su Italija i Grčka u kojima je, kako to mnogi to vide, izvršen „evropski državni udar“.

Treniranje strogoće

Ali, da li EU ima silu? Njene članice imaju oružje i oružane snage, ali nedovoljno i jednog i drugog. Sve ideje o formiranju nekih zajedničkih oružanih snaga pale su u vodu. Drugim rečima, EU nema silu. To su iluzije.

A da li ima moć? I to nestaje. Jer, njena ekonomska snaga slabi. EU je u celini već izvesno vreme u recesiji a privid održava besomučnim štampanjem para. Zemlje evropske integracije su, pored Amerike, najzaduženije na svetu i sve je manje prostora za dalja zaduživanja. Na primer, državne obveznice članica EU, uključujući i Nemačku, ne izazivaju interesovanje investitora uprkos relativno visokim kamatama koje Evropljani nude.

Briselskoj birokratiji je tako preostalo samo ono što najbolje i zna – propaganda i medijske manipulacije. U prevodu, laži. I, naravno, „treniranje strogoće“ nad „slabićima“, pre svega na takozvanom Zapadnom Balkanu. Brisel ima i široku diplomatsku mrežu kojom širi svoju propagandu kroz korumpirane lokalne medije. Ima 172 ambasade i predstavništva širom sveta, najviše u Africi, 68. U tom projektu obmane zaposleno je 1.100 ljudi. Pravilo je da jednu trećinu delegiraju zemlje članice a ostali, većina, zaposleni su u briselskoj birokratskoj mašini. Drugim rečima, nikoga ne predstavljaju i nikome ne odgovaraju.

Uz to neprestano se organizuju razne diskusije o svetskim pitanjima i to u imperijalnim iluzijama. Tako je nedavno u Evropskom parlamentu organizovana tribina o budućnosti Rusije pod naslovom „Budućnost Rusije posle Putina“. Glavni učesnici bili su iz Istočne Evrope pa se nameće pitanje ko su danas vodeći imperijalni Evropljani. Verovatno će uskoro biti organizovan i okrugli sto o budućnosti Kine. Na kojoj to planeti žive evropske elite? Oni sa nivoa nepostojeće imperije raspravljaju o budućnosti velikih sila od kojih najviše i zavise. Redak apsurd.

Prava priroda i svrha

Verovatni sledeći korak „EU imperije“ će biti teror spašavanja Planete i projekat zloupotrebe klimatskih promena.

Ali, ukrajinska kriza i rat su ipak srušili sve te iluzije i temeljno promenili položaj i Evrope i Evropske unije. I ne samo promenili, nego i razgolitili njenu pravu prirodu i svrhu. Evropska integracija je u osnovi američki projekat posle Drugog svetskog rata i ona je pre svega okupacioni instrument Amerike. To se decenijama prikrivalo kroz relativno uspešnu ekonomiju i medijske manipulacije o „mirovnom projektu“.

Najvidljiviju formu okupacionog instrumenta evropska integracija je dostigla upravo u obliku Evropske unije. I kroz tu formu Evropska unija je praktično urušila celu Evropu. EU je sada iznutra pocepana i ekonomski i, politički potpuno marginalizovana, samo luta unutar sve agresivnije američke okupacije. EU po definiciji ne može i nikada nije ni mogla da bude imperija iako je imperijalizam evropski izum i na evropskom kontinentu su sve bivše imperije.

Ali, za EU elite kao da se ništa ne događa. Nastavljaju po starom, nema novih ideja, kao i u svim imperijama na njihovom kraju. I niko ne bi trebalo da žali za ovakvom Evropom, postala je destruktivna i sa sobom u ambis vuče i druge. Žaliće samo lokalne mreže nevladinih organizacija koje žive od negovanja mita o „najvećem mirovnom projektu“.

O svemu tome bi pre svega trebalo da vode računa oni, ipak, srećnici koji nisu članovi imaginarne „evropske imperije“.

(RT Balkan)