O prolaznosti ljubavi, naročito prema strankama

Piše: Želidrag Nikčević

U Podgorici, čujem, opet kuknjava. Zamislite, Front na neke važne položaje postavlja sebi bliske ljude! Skandalozno! Nedopustivo!

Pa dobro, nije to idealno, slažem se, ali samo da uzgred priupitam: a ko to treba, i koga, na važne položaje da postavlja? Koja to nezavisna, objektivna i super-kvalifikovana visoka adresa? Možda neka dobronamjerna ambasada, neka poštena redakcija ili nevladina organizacija? Da, oni se u ovih tridesetak DPS godinica baš ubiše od neutralnosti.

Elem, naše političke stranke imaju mnogo mana, naravno, samo što su one glavne, čini mi se, direktna posledica „nadstranačkog“ taktiziranja i mudrovanja. To jest preovlađujućeg političkog kukavičluka, što da se lažemo. Za ovo što ću ispričati imam na stotine svjedoka, zaštićenih i nezaštićenih, i u Novoj srpskoj demokratiji i širom slobodnolebdeće srpske inteligencije.

Otkako sam se ne baš rado obreo u politici, ispalo je da se ponajviše bavim posredovanjem između tzv. stranačkih struktura i tzv. istaknutih intelektualaca, sa idejom da se na tom prilično klizavom terenu izglade uobičajene netrpeljivosti. Ukratko: da stranka ojača, a da se intelektualci direktnim angažmanom približe bar nekim mjestima odlučivanja, u državi ili u lokalnoj samoupravi.

Kad već živimo u višestranačkoj demokratiji, drugog načina za realno popravljanje statusa Srba u Crnoj Gori nije bilo, a nema ga ni danas. Nema mudrog kralja da na dvoru okupi najodanije i najsposobnije, a ni Gospod Bog nije baš zainteresovan da po ovim našim vrletima svojeručno bira i postavlja divne načelnike, direktore i ministre.

Sad dolazi ono najzanimljivije, ne napuštajte ovaj kanal. Rezultati moje posredničke aktivnosti bili su banalno dvojaki i, što bi rekli ovdašnji novinarčići, dijametralno suprotni. U ogromnoj većini slučajeva moji argumenti bili su potpuno irelevantni, jer „istaknuti stručnjaci“ (iz oblasti prosvete, kulture i umjetnosti) uopšte ne žele da se upuštaju u mutne vode politike. Mi smo profesionalci, imamo prečeg i pametnijeg posla, samo vi gurajte to što ste započeli – bio je najpristojniji, najmanje prezriv odgovor.

A s druge strane, ponekad… Eh, ponekad se dešavalo da budem bukvalno zasut komplimentima, kolegijalnim razumijevanjem, molbama, pa čak i zahtjevima za direktnu stranačku preporuku. Kad se već borimo za istu stvar, valjda je red da podijelimo i odgovornost. Vremena su takva – biti ili ne biti. Uglavnom: spremni za svaki izazov. Naši smo.

Kako to? – pitate. Isti ljudi – od hladne ignorancije do vrućih simpatija. Zagonetka. Paradoks.

Razmislio sam pet minuta i sve shvatio, što i vama preporučujem. Vrlo je prosto. Ono „najčešće“ – to vam je prije izbora, kad se ne zna kako će ko proći i šta se sve tu rizikuje, a ono „ponekad“ – to vam je posle izbora, kad se desi da baš Nova srpska demokratija može da vas kandiduje za neku manje ili više značajnu funkciju. (Kao posle avgusta 2020, pa do formiranja one ekspertske vlade. Ili kao posle lokalnih izbora u Nikšiću, Budvi i Podgorici, a dokle, čik pogodi.)

Nemam ja ništa protiv, drugarice i drugovi. U demokratiji može i tako – čas voliš, čas ne voliš. Što kažu: sve je prolazno, samo je ondulacija trajna. Ali onda – smanjite doživljaj. Onda je sve to nekako neuvjerljivo, prevrtljivo. Nekakva plej bek kuknjava.