Mi smo vas ubili, anđeli mili

Piše: Mihailo Medenica

Mi smo vas ubili, anđeli, i tebe Dragane, dobri čoveče.

Mi koji se besni i uplakani pitamo: „Kako i zbog čega?“; mi prepodobni koji vam palimo sveće a dozvolili smo da ugase svetlo…mi koji nikakvo zlo nismo učinili osim što smo dozvolili zlu da čini šta hoće…

No, hrabro smo uprli prstom na krivca: „nametnute zapadne vrednosti“, lakše je tako- sve što ne valja nama je sirotima i naivnima neko nametnuo.

Ne smrdimo što smo govna, no što nas je neko namazao govnima i ubedio da smo tako lepši, bolji, pametniji…

Govno je lekovito onoliko koliko smo pohitali da nas njime leče, a pojurili smo ko maniti plašeći se da neće biti dovoljno govana za sve…

Mi smo vas ubili, anđeli, i tebe Dragane, dobri čoveče!

Mi, narod kafića i kladionica!

Mi kojima je dom postao prenoćište, jeftini, musavi motel s kraja grada!

Mi koji se redovno pitamo: „Kako si?“, a zabole nas kako je ko osim nas!

Mi koji o zadrugarima znamo više nego o rođenoj deci!

Mi koji to toliko preziremo a ne idemo na počinak dok ne vidimo hoće li kakva baraba da naguzi koju starletu u direktnom prenosu, a potom da je valjano našamara, tad u miru usnimo.

Gadimo se fukare što je uspela, zapravo žaleći što mi nismo ta fukara!

Preziremo kukolj ne želeći da budemo žito jer žitu treba vremena, a mi ga, eto, nemamo…

Dan je prekratak da ne stignemo nigde i ne uradimo ništa!

Decu učimo da će valjati koliko su bolja od drugih, a ne od sebe.

Imamo strpljenja da čekamo konobara, ali su nam liturgije predugačke i dosadne.

Sve što može da se kaže sabili smo u poruke.

Sve pametniji telefoni i sve gluplji ljudi…

Sramota je biti fin, krotak, nasmejan…

Nasmejanog besno zagledaju namršteni; namrštne- ljuti; ljute- besni, pa se nasmejani premetne u namršetnog da lakše odrobija dan…

Šta deca vide u nama osim onog što ne žele da budu?!

Radimo da bismo kupovali deci ili da bismo kupovali decu..?

Kupi „mir“, kupi „sreću“, kupi „vreme“ koje nemamo da ih čujemo…

I onako ćemo se razgovarati porukama…

Sve zbog tih prokletih zapadnih vrednosti koje su nam nametnuli taman ko kurvi onu rabotu…

A, kako se to tačno nešto nameće čoveku koju ne pristaje da mu šta bude nametnuto?!

Gde je to pogan zapadna ušla a da je nismo prizvali?!

Borba protiv svakojakog zla svela se na: „Nisam učinio ništa loše, a još manje dobroga“!

Nigde se đavo nije raskomotio gde mu čovek nije razmestio postelju…

Dom je i onako postao svratište, jeftini, musavi motel, pa gde na čelu trpeze nema čoveka zašto đavo da ne zasedne…

Mi smo vas ubili anđeli, i tebe Dragane, dobri čoveče!

Počivajte u miru, nemir je za nas!

Ništa loše mi nismo učinili, to su oni gori od nas jer bolje od sebe ne vide…

Od svoje senke smo uspeli da pobegnemo, a pitamo se: „Kako, zašto, zbog čega..?“

Proklete zapadne vrednosti!

Nametnuli su nam ih, a mi se laktamo u masi da pazarimo u svim veličinama.

Nek je i kuso, nek je preveliko, samo nek se zagrabi, valjaće pa makar ničemu ne valjalo- i to je neka vajda…