Svijet između dvije specijalne operacije

Piše: Fjodor Lukjanov

Postoje dva suprotstavljena „antisveta“ u borbi za svetsku hijerarhiju. U središtu te borbe su dve specijalne operacije: Rusija protiv Ukrajine i Zapad protiv Rusije

Jula 2021, šest meseci pre početka specijalne vojne operacije (zvanična ruska skraćenica je SVO) u Ukrajini, ruski predsednik je objavio članak „O istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca“, u kojem je naznačio neminovnost predstojeće kampanje. „Korak po korak, Ukrajina je uvučena u opasnu geopolitičku igru usmerenu prema tome da se od nje napravi tampon zona između Evrope i Rusije, odnosno teren za delovanje protiv Rusije. Neizbežno, dolazi vreme kada koncept „Ukrajina nije Rusija“ više ne služi namenjenoj svrsi. Potreban je koncept „anti-Rusije“, koncept koji mi nikada nećemo prihvatiti“, pisao je Vladimir Putin. Dalje je zabeležio: „Sve podmetačine povezane sa projektom anti-Rusije nama su jasne. I mi nikada nećemo dozvoliti da naše istorijske teritorije i ljudi koji su nam bliski a koji ih nastanjuju budu okrenuti protiv Rusije. A onima koji preduzimaju ove pokušaje, želim da im poručim da će čineći tako nešto uništiti sopstvenu državu“.

 

Nikada nećemo dozvoliti tako nešto. Nikada to nećemo prihvatiti. Oni će je uništiti. Upozorenja su bila više nego jasna. Autor nije stavljao čitaoca pred bilo kakvu dvosmislenost.

 

Zašto većina nas ove reči nije uzimala dovoljno ozbiljno? Da li im nismo poverovali ili nismo želeli da im poverujemo? Usudiću se da pretpostavim da je u pitanju ovo drugo. Nakon mnogo godina tinjajuće krize, u situaciji koja je bila komforna većini ljudi, gotovo niko nije mogao zamisliti preokret prema dramatično drugačijem obliku odnosa. U međuvremenu, prefiks „anti“, devet puta upotrebljen u gorespomenutom članku, je označitelj te nove opasne vrste odnosa.

 

Ne baš sukob

Počev od 1989, kada je sovjetska sfera uticaja u Evropi počela naglo da iščezava, sve do 2014, kada je Rusija snažno odgovorila na naizgled nepovratno proširenje atlantističke sfere uticaja na Istok, naši odnosi sa Zapadom razvijali su se u skladu sa paradigmom zbližavanja, produbljene saradnje i čak integracije. Koliko toga je rađeno svesno, iskreno i promišljeno, može se procenjivati na različite načine. Ali čak i u trenucima sve većih i sve češćih komplikacija i pogoršanja odnosa, Rusija se nije direktno suprotstavljala Zapadu. Vremenom, izraz „naši zapadni partneri“ ruski političari su izgovarali sa sve većim sarkazmom. A opet, nijedan drugi izraz (poput „neprijatelji“, „protivnici“ ili „konkurenti“) nije korišćen u zvaničnom, javnom diskursu.

 

Pozicioniranje Rusije kao „Drugog“ ali ne i kao „neprijatelja“ bio je temeljni princip ruske spoljne politike tokom dvadeset pet godina. Tokom prve polovine ovog perioda „Drugi“ kao da je prolazio kroz transformaciju postajući „jedan od nas“ za zapadne partnere; oni su nudili ohrabrenje, ali bez preteranog entuzijazma. Tokom druge polovine, oni više nisu videli „Drugog“ kao kvalifikovanog da bude „jedan od nas“ (niti je Rusija sebe tako sagledavala), ali svi su gledali da nađu puteve kojima bi se usaglasili interesi i potrebe. Sada je jasno da su omanuli.

 

Ono što je važno naglasiti, ovaj „nedovršeni“ status učinio je mogućim Rusiji počev od početka dvehiljaditih da radi na ostvarivanju zamisli koju je Vladimir Putin proglasio glavnom u svom prvom programskom članku naslovljenom „Rusija na prelazu milenijuma“. Objavljen je 30. decembra 1999. godine, svega dan pre nego što je preuzeo položaj vršioca dužnosti predsednika „Možda, po prvi put u prethodnih dvesta-trista godina, [Rusija] se suočava sa stvarnom opasnošću da sklizne u drugi, ili možda čak treći, ešalon svetskih država. Kako bi ovo izbegla, moramo da napregnemo sve intelektualne, fizičke i moralne snage nacije“, napisao je.

 

To je upravo ono što je Rusija činila tokom gotovo petnaest godina koje su usledile.

 

Ona je činila postojane napore da osigura svoje mesto u prvom ešalonu.

 

Početak akutne krize

Ali stariji članovi nisu bili oduševljeni da dočekaju pridošlicu, iako je, isto tako, nisu ni smatrali posebno velikom opasnošću po sebe. Prvo, bili su sigurni da je mogućnost da se Rusija pridruži prvom ešalonu vrlo tanka. Drugo, verovali su da je Rusija ograničena postojećim pravilima. Kina se ranije priključila pod ovim uslovima, i svi su jednostavno bili srećni kako su stvari tekle.

 

Rusija je obnavljala svoj status jedne od vodećih svetskih sila počev od ranih dvehiljaditih do polovine 2010-ih drugim sredstvima. Najvažnija je bila saradnja sa Zapadom, prevashodno Evropom, u domenu investicija i u tehnološkoj sferi, i ruske integracije u globalnu ekonomiju. Ali je paralelno Rusija, nasuprot zapadnoj želji (ili barem bez njegove podrške) počela da traga za načinima da osnaži svoju poziciju, posebno geopolitičku. Glavno nastojanje u ovom pravcu očekivano je bilo usredsređeno na postsovjetski prostor, što je izazvalo i najveća razmimoilaženja sa Evropljanima i Amerikancima. Ali ruska aktivnost nije bila ograničena samo na ovaj prostor i protezala se na Bliski istok i Afriku, izvesne delove Latinske Amerike i, naravno, Istočnu Aziju. Gledano iz šire perspektive, rusko rukovodstvo je gradilo i jačalo potencijale svoje zemlje, koristeći svaku priliku koja bi iskrsnula.

 

Jačalo je protivljenje, ali se sukob nije pretvorio u otvorenu konfrontaciju. Ovo je omogućilo mnogim zemljama da uspostavljaju veze sa Rusijom, dok su u isto vreme održavale normalne odnose sa Zapadom. Pitanje, sve do određenog trenutka, nije dovedeno u prvi plan. Prekretna tačka bila je Ukrajina 2013. Kijevski trikovi, uobičajeni za tamošnju političku kulturu, bili su osmišljeni da se okoriste obema mogućnostima – priključenje EU i povlašćeni status u okviru Evroazijske ekonomske unije. No, izazvali su, nasuprot tome, nezadovoljstvo obe strane. To je bio početak akutne krize, koja je na kraju dovela do globalnog vojno-političkog sukoba. Mogućnost „i-i“ prestala je da bude relevantna u tom trenutku, i njeno mesto preuzela je opcija „ili-ili“. To je takođe bio kraj pokušaja Rusije da se uključi u „prvi ešalon“ , u skladu sa početno osmišljenom šemom delovanja.

 

Rusija kao anti-Zapad

Direktni i otvoreno proglašeni vojno-politički sukob između Rusije i Zapada eliminisao je značajan deo alatki koje su stajale na raspolaganju Moskvi i koje je ova koristila da bi proširila i osnažila svoj uticaj u prvoj fazi onoga što bi se moglo opisati kao „ne baš sukob“. U odgovoru na SVO, koju je Rusija pokrenula protiv Ukrajine kao anti-Rusije, Zapad je pokrenuo sopstvenu SVO, protiv Rusije kao anti-Zapada. Ovo objašnjava sve žešću prirodu sukoba i male šanse da dođe do sporazumnog namirenja.

 

Oni koji nisu neposredno uključeni u sukob nemaju manevarski prostor – prisiljeni su da se opredele.

 

Određenje Rusije kao anti-Zapada menja globalno raspoloženje. Pre februara prošle godine, mnogi su razumeli da nekadašnji univerzalistički poredak opada. Ali nije bilo aktera koji je mogao ne samo da kritikuje njegove mane ili da ga zaobiđe, već i da proglasi njegovo nedvosmisleno odbacivanje i želju da ga uništi. Rusija je preuzela ovaj zadatak zbog kombinacije istorijskih, kulturnih, geopolitičkih i ličnih faktora. Da je korelacija ovih činilaca drugačija, možda bi i scenario bio drugačiji. Međutim, sada je izbor načinjen. I brzina promena u svetu dokazuje da do toga nije došlo odjednom 2022. već su se stvari razvijale tokom dužeg vremenskog perioda. Kada je kineski predsednik Si Đinping napuštao Kremlj završavajući svoju zvaničnu posetu u martu 2022. godine, rekao je: „Sada se odigravaju promene kakve se dešavaju jednom u sto godina. Kada smo zajedno, mi predvodimo ove promene“. Ova opaska je posebno značajna, s obzirom da najviši kineski zvaničnici nikada ništa ne govore uzalud. Takva je njihova kultura.

 

Blizu formalnog saveza

Popularno pitanje koja je zemlja stariji a koja je mlađi partner u kinesko-ruskim odnosima koji „daleko premašuju bilateralne odnose i od vitalnog su značaja za savremeni svetski poredak i sudbinu čovečanstva“ (još jedna Sijeva formulacija). Pitanje je od značaja za same uključene strane, ali nije od prevashodne važnosti za globalnu situaciju. Ono što je značajno jeste da raste anti konglomerat. Iz Sijeve formulacije proističe da Peking sagledava odnose sa Moskvom kao integralni fenomen, kao odvojeni činilac u međunarodnom odnosima. Ovo nije savezznički odnos (koji Kina principijelno izbegava) pošto ne sugeriše da su preuzete uzajamne obaveze, ali jeste nešto blizu tome.

 

Ovaj bilateralni odnos je suprotstavljen jasno određenom bloku, koji se sada naziva „kolektivnim Zapadom“.

 

Važno je zapaziti da je ovaj blok do kraja zgusnuo svoje redove protiv Rusije nakon što je ova otpočela vojnu kampanju u Ukrajini. Kina se pridružila sukobu na sopstvenu inicijativu, ali su je zapravo Sjedinjene Države pogurale da se svrsta na drugu stranu barikade. Generalno, Peking nije morao da se priključi „anti“ grupi, i mogao je da se drži po strani. Ali Si Đinping je zaključio da ovakvo držanje ne bi osnažilo kineski uticaj već bi ga, naprotiv, oslabilo. Ovo je vreme kada države koje pretenduju na ostvarivanje uticaja moraju da razjasne stvari i da se neposredno uključe [u tok dešavanja].

 

Ipak bipolarni svet?

Svega tri ili četiri godine ranije većina prognozera u vezi sa svetskim poretkom sugerisala je da je novi bipolarni sistem malo verovatan. Čak i ukoliko dva centra budu prednjačila – Sjedinjene Države i Kina – neće biti blokova kao u 20. veku zato što pretežni značaj imaju razgranati globalni trgovinski odnosi. Stoga, smatralo se, Hladni rat ne može biti obnovljen u identičnom obliku. Ali ispostavilo se da komercijalni odnosi, bez obzira koliko bili profitabilni, mogu jednostavno biti prekinuti iz bezbednosnih razloga, ukoliko dođu u međusobnu koliziju. I da poslovanje, koliki god bio njegov obim, ne može sprečiti geopolitička i strateška rivalstva.

 

Na proleće 2023. budućnost izgleda drugačije. Postoje dva suprotstavljena „antisveta“, suprotstavljena jedan drugom u borbi za svetsku hijerarhiju. U središtu te borbe su dve specijalne operacije: Rusija protiv Ukrajine i Zapad protiv Rusije. Kinesko učešće povećava obim ove borbe. Države izvan bilo koje od spomenutih grupa nastoje da se okoriste, rizikujući opasne gubitke. Ovakva situacija mogla bi dugo da potraje.

 

Međutim, konglomerat gorespomenutih faktora je ključan i pre otvara novu fazu sukoba nego što uspostavlja stalno i trajno stanje. NJegov sastav bi mogao toliko da se promeni da dođe do dezintegracije na sastavne činioce. Podsetimo se metafore o „ešalonu“ koju je Putin upotrebio pre gotovo četvrt veka. U ruskom ešalon označava i voz specijalne namene, tako da možemo reći da je svet sada u situaciji „ludog železničkog preusmerenja“: koji će biti sastav železničke kompozicije i kuda će se ona usmeriti zavisi u potpunosti od arbitrarnog skupa okolnosti. Niko ne zna koje je krajnje odredište za sve nas, ili ono jednostavno ne postoji.

 

Tokom poslednjih dvadeset godina, Rusija je osnažila svoju poziciji na svetskoj sceni, koristeći se mudro greškama drugih aktera i delimično nastupajući oportunistički. Sada je stiglo vreme da Rusija odredi i ostvari ciljeve, čineći sopstvene greške i usputno procenjujući da li su ciljevi ostvarivi. Ulozi su izuzetno visoki, za sve učesnike. Ishodište će biti drugačija Rusija u drugačijem svetu izgrađenom uz naše direktno učešće. Ali niko sada ne može da kaže da li će takva Rusija biti jača, uticajnija ili održivija, niti da li će svet biti stabilniji ili nestabilniji.