Bilbija: Srbi sve svoje krupne nacionalne i državne odluke treba da odlažu do „nove Jalte“

0

Piše: Đuro Bilbija

MIROSLAV Krleža je govorio da priznaje samo spomenike koji su bar dvaput rušeni i opet podizani.

Republika Srpska je `spomenik` koji i iz Sarajeva i sa Zapada ruše već tri decenije, otkako postoji, a ona se ne da.

Danas je 28. februar – dan donošenja njenog prvog Ustava. Dan koji baca senku i u budućnost.

Ali, juče je bio 27. februar od kojeg su mnogi unutar Srpskog sveta zazirali. Bojeći se da će biti u opoziciji sa 28. februarom.

Tek ćemo videti kakva će srpska istorijska crta biti podvučena ispod 27. februara. Dobro je što je povodom njega patrijarh Porfirije pozvao da se molimo za naše Kosovo i Metohiju. Dobro je i što je i predsednik Srbije 27. februara govorio o KiM u sastavu Srbije.

I patrijarha i predsednika Srbije te reči obavezuju. Lično se nadam da će se i povodom svega što se ulimo u 27. februar pokazati da je srpska istorija – duboka voda.

Nadam se i da više nikome ništa svoje nećemo prepuštati. Da ćemo svoje odluke – zbog kojih smo i strahovali od 27. februara – donositi tek nakon velikog prepakivanja svetskih odnosa koje će uslediti nakon ruske pobede u Ukrajini, ali ne samo nad kijevskim nato-neonacističkim režimom.

Rusija je preko svog stalnog predstavnika u Savetu bezbednosti UN objavila da u Ukrajini ratuje protiv Zapada za svoj opstanak.

Zapad preko generalnog sekretara NATO Jensa Stoltenberga ne pokazuje znake da će odustati od pozicije: pobeda Rusije biće naš poraz, Putinova pobeda je opasnija od širenja rata izvan Ukrajine.

Poseta Vang Jia Moskvi potvrdila je da će se Kina i Rusija i nadalje strateški podržavati.

Turska je – jer želi da postane mala velika sila – odbacila zahtev Stoltenberga i Entoni Blinkena da se priključi hajci na Rusiju i da se odrekne raketnih sistema S-400.

Kako Srpska, Srbija i Srbi da se u ovome sačuvaju da ne prođu kao trava za vreme borbe slonova, ali i da u novom svetu koji nastaje izbore bolji status i bolje pozicije od postojećih? Kako da se, prvi put za sto godina, ne nađu u taboru gubitnika i da makar poboljšaju izglede da počnu postupno vraćati izgubljeno i oteto u 20. veku?

Iako će nas i vodeće zapadne zemlje i sva opsluga njihovih interesa i kombinacija unutar srpskog prostora na sve načine uveravati da nije tako, već sada je izvesno da ruska pobeda u Ukrajini i svet bez američke hegemonije ne ugrožavaju naše šanse da sačuvamo Kosovo i Metohiju, da budemo svoji i da živimo u saglasju sa svojom srpskom sudbinom.

Sasvim suprotno: ugrožavaju dobar deo onoga čime nas Vašington, London, Brisel i Berlin pritiskaju, ograničavaju, ucenjuju, istorijski razapinju, nastojeći da bajku o evropskom putu koriste za iste ciljeve u ime kojih su nas svojim divizijama „usrećivali“ bečki ćesar, kajzer Vilhelm i Hitler. Ugrožavaju potencijalno i ono čega su se na srpsku štetu dočepali neki okolni režimi.

Nesumnjivo je takođe da Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244 ne brani samo KiM i Srbiju, nego i Dejtonski sporazum. I obrnuto: da Dejtonski sporazum brani Rezoluciju 1244.

Drugim rečima: da odbrana Kosova i Metohije brani i Republiku Srpsku, a da Srbija sa Republikom Srpskom – koja makar neće biti manje dejtonska nego što je danas – ima mnogo veće šanse da odbrani i Kosovo i Metohiju i sebe.

Ovo potvrđuje da između Rusije i Zapada i nas i Zapada, koji nas ceo vek ne ostavlja na miru, funkcionišu jednačine sa bezmalo svim poznatim. Među „poznate“ spada i to što je Putin zapadnjacima još 2008. rekao da ako članstvo Ukrajine u NATO postane moguće, onda Ukrajine neće biti, a i to što oni nisu hteli da ga čuju.

Ali, ovo našu situaciju i našu jednačinu ne čini ni jednostavnijim ni lakšim. Iako je 2022. godina pokazala šta je Zapad, kako se sa njim mora razgovarati i zašto svoje interese, suverenitet i život ne treba merimo na njegovoj vagi.

Ako Srbija poklekne pred Šolc-Makronovim planom, koji nije prošao nikakvu legitimnu proceduru ni u Nemačkoj ni u Francuskoj, izgubiće Kosovo i Metohiju i dozvoliće širenje Velike Albanije na svoju istorijsku i državnu teritoriju. Tu Zajednica srpskih opština neće ništa suštinski kompenzovati. A u Evropskoj uniji, uđe li u nju uopšte u dogledno vreme, Srbija će biti periferija za eksploataciju sa tretmanom sličnim bugarskom.

Biće u strukturi u kojoj se komforno ne oseća ni Mađarska čija je sva istorija na Zapadu jer joj udara i na suverenitet, identitet i sistem vrednosti. U strukturi za koju je Viktor Orban rekao da je izgubila nezavisnost, ekonomsku i vojnu moć jer Brisel, otkako je počela ruska specijalna vojna operacija, radi za Ameriku a ne za EU.

Američka Rand Corporation je u januaru 2022-ge, mesec dana pre Putinove specijalne operacije, objavila da Sjedinjene Države mogu poboljšati svoje pozicije i sačuvati moć samo ako oslabe Evropsku uniju, pre svega Nemačku, i ako između Berlina i Moskve zabiju klin rata u Ukrajini. Šolc za ovo zna, kao što je znao i da će Amerikanci dići u vazduh oba Severna toka, ali se pokorio, sladostrasno nasrćući na Srbiju, u tandemu sa predsednikom Francuske kome je Hašim Tači, i na dan pobede u Prvom svetskom ratu, bio važniji od predsednika Srbije.

Amerika paralelno sa ruskom specijalnom operacijom čerupa Nemačku i ostatak EU, uhvativši ih za energetiku kao za grlo. Za 2022. im je uzela samo na gasu preko 400 milijardi dolara ekstraprihoda.

Sa mirenjem sa gubitkom Kosova i Metohije – Srbija ništa neće dobiti. Biće u krugu zemalja koje joj – sa izuzetkom Mađarske i donekle Grčke – ne žele ništa dobro. Ne žele joj ni predsednik Crne Gore, ni vrhuške nekih zemalja koje zasad formalno nisu priznale NATO-Kosovo.

Pred Srbijom je perspektiva da u EU bude najnesamostalnija i najdefavorizovanija članica, dežurno „sumnjivo lice“.

Zapad će, po kompetentnim prognozama, kroz dve-tri godine ući u duboku strukturnu depresiju. Budemo li čak samo ovako i ovoliko ekonomski zavisni od EU i vezani za zapadni finansijski sistem – nećemo je ni mi izbeći ni onoliko koliko bismo, u suprotnom, mogli.

Mašina Zapada će stati, ne na jednu godinu. Tamo će se dogoditi ili nešto nalik Velikoj depresiji ili stagflaciji iz 70-ih godina prošlog veka, na kojoj je Zapad izgubio 10 godina za razvoj.

Srbija će se u tom zapadnom vrtlogu naći u najgorem položaju, pogotovo što nije ni katolička ni protestantska zemlja.

Osim ovoga, Amerika će do 2027. „usisati“ milion visokoobrazovanih i talentovanih ljudi, mahom iz Evrope, a u tim okolnostima će se nama razbežati i talenti i „majstori od zanata“.

Ako Srbija pruži otpor – ako za početak bude tvrdo insistirala na referentnim izvršnim nadležnostima Zajednice srpskih opština ili vrati pitanje Kosova i Metohije u Savet bezbednosti UN – suočiće se sa nečim sličnim onome sa čime se suočila nakon Vidovdana 1914. kad je odbila ultimatum Austrougarske.

I do 27. februara su nam pretili izolacijom, odlaskom nemačkih firmi koje time još ne mašu kao crnom zastavom. Sa tim treba računati jer su mnoge i došle u Srbiju sa zadatkom da budu „ekonomsko čudo“ kojem će Srbi – u ime boljeg života i dece – dati prednost nad Kosovom i Metohijom i najkrupnijim istorijskim i državnim interesima.

Za ovo se treba spremiti. Za ovo je potrebno strateško opredeljivanje i nacionalno jedinstvo do kojeg neće biti lako doći jer Zapad kontroliše mnogo više bitnih tačaka unutar srpskog prostora nego što uopšte podozrevamo.

Sa Rusijom i vodećim zemljama BRIKS-a i njihovim bankama – ako 27. februar ne uključuje okretanje na zapad – trebalo bi pregovarati da podrže Srbiju bar u naredne dve-tri godine. Za multipolarni svet i Svetsku Većinu ostajanje Srbije na nogama u određenoj meri može biti važno kao što je Vašingtonu za održavanje sopstvene hegemonije važno podržavanje Ukrajine.

Zapad je tokom 2022. u svoj antiruski ukrajinski projekat uložio 120 milijardi dolara, a samo Amerika će u ovoj godini uložiti celih 45 milijardi.

Rusiju i Svetsku većinu bi podrška Srbiji koštala mnogostruko manje, a ne bi bilo ni ulaganje u ratne operacije, niti proksi ratovanje.

Naravno, Beograd bi takvu podršku, istovremeno sa ruskom strateškom i vojnom zaštitom, morao da zatraži.

To bi bio prelazak Rubikona koji treba odlagati dok god ima smisla i „municije“ za to. Sa namerom da što manje meseci ostane između provale zapadnog besa i pokušaja izolacije i dolaska ruske vojske na ušće Dunava.

Čim Rusija ponovo bude podunavska zemlja – Srbiju, bar što se tiče spoljne trgovine, više neće biti moguće potpuno blokirati, a nama će rusko tržište, koje će očito činiti i dobar deo dosadašnje Ukrajine, biti više nego dovoljno. Pogotovo ako se okrenemo investitorima i bankama iz zemalja koje ne pretenduju ni na našu teritoriju ni na naše duše.

Sa Rusijom u delti Dunava, a to podrazumeva da bi pre toga već bila makar u Harkovu, Dnjepru, Nikolajevu i Odesi, Zapad će morati da traži nagodbu sa Moskvom. Deo te nagodbe, mada možda ne odmah, mogu da budu i Srbi pod ruskom zaštitom. Po formuli: ko dira Srbiju i Srbe – dira u svoje odnose sa Moskvom i pozicije na ruskom tržištu. Pa i u status i interese Kine, koja je već vodeći ekonomski partner za više od 130 zemalja, i u njene odnose sa onim što će u narednim decenijama biti Zapad pod vođstvom Amerike.

Srbija sada ne bira samo za sebe jer će sve što bude činila biti u određenoj meri i biranje za Republiku Srpsku i srpstvo u Crnoj Gori.

Ruka Beograda nema pravo da bilo čime slabi pozicije Banjaluke i srpstva u Crnoj Gori.

Svi treba da budemo svesni da sa ulaskom u EU sa američkom i nemačkom dominacijom odustajemo od ujedinjavanja srpskih zemalja, a istorija je pokazala, kao što je više puta upozoravao predsednik Dodik, da Srbe može sačuvati samo srpska država.

U svakom slučaju, Srbe neće štititi ni Evropska unija ni Otvoreni Balkan, a Srbija koja odustajanjem od Kosova i Metohije kupi ulaznicu u EU neće biti ni zid koji će Srpska moći da koristi kao zaklon. A poslednjih godina smo imali Rusiju kao zaklon i za Srbiju i za Srpsku i Beograd i Banjaluku koji su se međusobno zaklanjali i zajednički rastvarali granicu na Drini.

Ni Srbija ni Srpska nemaju čime i neće imati čime da nadoknade i zamene eventualno odricanje od podrške i zaštite Rusije. U vremenu u kome i EU i Amerika od nas traže potčinjavanje i mirenje sa svom njihovom antisrpskom divljom gradnjom na Balkanu.

Priključivanje Zapadu, kao zemlje koja je lišena prava da ima strateške partnerske odnose sa Rusijom i Kinom, učiniće Srbiju manje Srbijom i manje slobodnom i suverenom. Učiniće je teritorijom nalik na uvećanu Crnu Goru bez Mila Đukanovića.

Čak i kad bi kolektivno hipnotisani, ili samohipnotisani, narod počeo kao kakav svenacionalni hor da traži da se Kosovo i Metohija amputiraju i da srećni idemo u NATO – vlast bi morala da se tome suprotstavi. A sve sondaže pokazuju da srpska većina ne diže ruke od sebe, da nipošto neće u NATO i da nije spremna ni za trampu KiM za ulazak u EU.

Zato je razumno da sve svoje krupne nacionalne i državne odluke odlažemo do uslovne nove Jalte koja će uslediti, makar i sa nekom zadrškom, sa okončanjem rata Rusije i Zapada. I da, kako je to formulisao Slobodan Antonić, problem Kosova i Metohije predamo svojoj deci, a ona svojoj. Da dočekamo Prizren kao što su Jevreji dočekali Jerusalim.

U svetu bez američkog imperijalizma, to čekanje biće mnogo smislenije i sa šansama koje su na „evropskom putu“ unapred isključene.

Znam dve porodice Jermena koje svakog leta po 5-10 dana provedu uz svoju južnu državnu granicu, na mestima sa kojih se najbolje vidi njihova sveta planina Ararat.

NJima je Ararat otet, nisu ga Turskoj prepustili po svojoj volji. Ni teslimili za „zajednicu jermenskih opština“.

Nas omađijavaju da Kosovo i Metohija nisu naši, a i da nam je najpametnije da ih ugradimo u velika američka zdanja antisrpskog Balkana i Velike Albanije.

Sa ogromnom razlikom: nama će i realno suverena Srbija i Srpski svet biti „Ararat“.

(Tribina je održana 28. februara 2023. u Pres-centru UNS)

Ostavite Komentar

Your email address will not be published.