Šta je to glumcu trulo u državi Srbiji?

Piše: istoričar Nemanja Dević

 

Čini se da se malo licemera međ Srbljima može naći u nekom esnafu kao što je to slučaj sa glumcima. Kao da je svaki od njih neki poseban žrec, kojem je Bog dao dar da rasuđuje o vrlinama i manama svog naroda, ali i obavezu da to stručno mišljenje iznese pred javnost. Nije ni mali broj onih koji su bili angažovani u poslednjih desetak godina i u raznim frakcijama evrounijatske političke agende.

To moralisanje ne bi samo po sebi bilo loše da u isto vreme te iste ljude ne viđamo i u najtoksičnijim projektima koji kulturu ovog naroda spuštaju na niske grane.

U moru sličnih, dobar primer bio bi filmski serijal „Hajde da se volimo“ s kraja osamdesetih. Projekat koji je trebalo da dodatno ojača i proširi kult Lepe Brene (autor ovog teksta čak smatra kao svojevrsnog Tita posle Tita u jugoslovenskoj pop-kulturi), sa konceptom: red filmskih kadrova – red Breninih hitova, bio je jedna od najznačajnijih manifestacija šunda koji je već uveliko bio zacario na javnoj sceni.

U njemu fakat popularna folk pevačica biva predstavljena kao da je u predsedničkoj kampanji, pa tako na putu od Srbije, preko BiH do Dalmacije pilotira, vozi autobus i trkački automobil, zavodi političke funkcionere, održava narodne sabore. Usput koketira i sa pop muzikom, nameće se kao seks simbol – a kada zapeva „Ja sam Jugoslovenka“, sve stane i cela jedna generacija uz nju počinje da pretače u stihove svoj Simvol vere.

Naravno da problem nije i ne može da bude u Lepoj Breni. U njoj i ne tražimo autentičnog predstavnika srpske/jugoslovenske kulture. Čak ništa posebno ne predstavlja ni činjenica da u tri dela ove šund-komedije (uglavnom sporedne uloge) igraju glumci poput Nikole Koja, Dragana Bjelogrlića, Predraga Ejdusa, Čedomira Petrovića; da su i šminku i kostime i scenario radili doajeni umetnosti čiji potomci i danas često arbitriraju u našoj kulturi.
Moralna žandarmerija

Problem je što svi navedeni do danas u manjoj ili većoj meri izigravaju moralnu žandarmeriju razorene Srbije, u kojoj nas neprestano prikazuju kao primitivne, zatucane, divlje i/ili nesposobne. Ko misli da je takva ocena prejaka, neka pogleda kako Bjela prikazuje srpsku savremenu istoriju, ili neka pročita neku od kolumni Petrovića Mlađeg na „Peščaniku“. Koliki licemer čovek treba da bude da za debele pare učestvuje u zaglupljujućoj kampanji Lepe Brene 1990, pa da onda 2017. u kampanji tadašnjeg ombudsmana govori o neophodnosti prosvećivanja i modernizacije svog naroda? Verovali ili ne, i to je moguće.

U skorije vreme, ovakva simbolika očitava se u angažmanu umetničke porodice Janketić. Nesumnjivo veliki glumac Mihailo Miša Janketić umeo je da političkim izjavama često naruši svoj umetnički kredibilitet, a vrhunac srozavanja usledio je kada je na izborima koji su pretili da ugroze vlast Mila Đukanovića i javno podržao DPS. Tom prilikom Janketić je, akcentujući reči kao da ne živi u Srbiji nekoliko decenija, DPS nazvao „partijom koja je najviše činila i čini“ i koja je „najveći garant za budućnost vaše djece“.

Jedan nemoralan čin ne bi smeo da povuče i na nagao zaključak o nečijoj ličnosti. Međutim, sa Janketićima je stvar nešto drugačija. Baklju je preuzeo njegov sin Marko, inače takođe ostvaren u umetničkom svetu, no ipak sa začuđujućim stepenom nepoznavanja istorije svog naroda za jednog mladog i obrazovanog čoveka – ne nazovimo je srbofobijom, bar ne pre nego što vidimo njegove stavove.

Govoreći o prvi put ekranizovanoj tragediji srpskog naroda u NDH pod nazivom „Dara iz Jasenovca“, Janketić se (i sam angažovan u ulozi Maksa Luburića) u intervjuu nazovi liberalnim medijima 2020. tri puta ostrvljuje na nekakve četnike kojih u filmu i nema, i nekih pet puta pominje da nije adekvatno plaćen za svoj posao.

Možda i nije, ako mu uloge u ovakvim poduhvatima toliko teško padaju, pomisliće zlonamerni. Ali u istom ispovednom intervjuu, glumac pokazuje i interesovanje za omiljeni hobi udruženih jugoslovenskih umetnika. Najkraće rečeno, to je pljuvanje po Srbima.
Ustaše i četnici

„Ne mogu da pričam o političkim temama koje su vezane za ‘Daru iz Jasenovca’. O ustašama i četnicima kojima se nije dopao film. Jedni kažu da je previše blag, a drugi da smo preterivali, to je sve četnička propaganda. Ne želim da se valjam po tom blatu i toj prljavštini. (…) Ja podržavam i ‘Aidu’, može da se napravi film o ‘Oluji’. Neka se napravi film i o žrtvama četnika, moja porodica je od toga stradala. Pravite filmove, mi glumci jedva čekamo, ja ću svaku ulogu da igram, da zaradim neki novac“, reći će Janketić Mlađi, izjednačavajući u jednoj rečenici četnike i ustaše, „Daru“ i „Aidu“. Dobro, pride nam je otkrio i svoj motiv za učešće u ovakvim projektima.

Ali je onda i nastavio u istom maniru: „Mi smo svi ovde na Balkanu skloni tome da negiramo sve ‘svinjarije’ koje je neko u naše ime uradio, a to je odraz jedne civilizacijske nezrelosti. Ne mogu ja da osećam kompleks zbog nečega što je Ratko Mladić uradio. Meni samo može da bude žao i da osećam jednu dozu odgovornosti, kako bih objasnio nekome da to nismo svi mi, Srbi, da je to samo pojedinac. Mi, kao narod smo kategorični, krezavi, ne kupamo se i kada to nekome kažeš on se odmah uvredi. To je zamena teze. Kada mi neko kaže: ‘Zašto ne kritikuješ Hrvate ili Bosance?’, pa, želim da gledam prvo svoje dvorište i bavim se svojim problemima“.

Marko Janketić je ovakvim političkim govorima kazao sve o sebi i uopšte ga nije potrebno ni napadati ni braniti. Na kraju, isto misle i mnoge njegove kolege.

NJegov nedavni intervju koji je navodno odjeknuo Srbijom (što smatram klasičnim spinom, ali ga gledam fenomenološki) samo je nastavak žigosanja svog naroda. Pritom, uživljen i u ulogu sudije i u ulogu žrtve istovremeno (možda se priprema za neki filmski lik šizofreničara koji finansira Telekom?), slikajući se sa nekom grimasom nalik na grč, Janketić uz podršku kvaziliberalnih medija redovno nakon ovakvih priča govori o „hajci“ koja se vodi protiv njega i o „toplom zecu“ kroz koji prolazi samo zato što je savestan građanin, pominje da ga „razapinju“, a od nedavno i da je „žrtva govora mržnje“.

Još jednom ćemo pokazati toleranciju na delu, pa ćemo reći da nije sporan deo intervjua u kojem glumac govori da će svoju decu usmeravati da se isele iz Srbije. Ponovo, nije sporna ni kritika sistema u kom živimo, ni obraćanje naciji s visine, već njegova potreba da se na svakom mestu zakači i za srpsku istoriju, predanje, etos, kao da ga oni drže potlačenog i diskriminisanog, prisiljenog da živi i radi u Beogradu.
Dežurni stomatolozi nacije

Deo koji je ovde kazao a koji se u medijima ređe pominje tiče se njegove rezignacije što Srbi nisu prihvatili Veliku Albaniju: „Malo sam ljut, pa ovako pričam. Neko je objavio da su glumci uhlebljeni, pa se ne bune zbog ‘Buhe’, digla mi se kosa na glavi od Fejsbuk aktivista. Izađite braćo na ulicu, kao ovi veliki Srbi kojima su puna usta Kosova, skupite se, junaci, idite tamo, pa se rokajte, nemojte nas da maltretirate, meni ordinirate po mozgu. Sve junaci, ogromni junaci, krste se, mole Boga, to je teror. Mi smo ovde pod terorom. Ovo je pakao.“

Kao da je za samog Janketića Mlađeg pisao odgovor, DŽon Irving je svojevremeno zaključio: „Nužno je da glumac nauči da misli pre nego što progovori“.

Čovek koji je za srpske prilike ostvario dobro plaćene uloge u svim državnim projektima žali se da trpi teror i živi u paklu zato što se ljudi oko njega mole Bogu? Naravno, kao i svi globalistički botovi, ispalio je parolu da kome god je stalo do Kosova treba da tamo i da pođe, kao da se bitka za našu južnu pokrajinu ne vodi i u srpskoj prestonici. Naravno, zasmetali su mu i nekakvi „veliki Srbi“ i to što se o Kosovu uopšte govori. Sad već postaje jasno zašto mu je život u Srbiji toliko težak i tužan.

Nećemo citirati već mnogo puta ponovljenu, ali baš dobru foru, da će sa novom generacijom doći i nova Srbija, na koju će naša apatridska elita morati da se navikne. Ipak, Marko Janketić nije sledio porodične tradicije da podrži Mila Đukanovića i na ovogodišnjim predsedničkim izborima. Nije, ruku na srce, ni uzimao učešća u baš takvim kič paradama kao što je bilo „Hajde da se volimo“. On je više simbol i glasnogovornik jedne grupacije (koja je onomad krečila mural Obilića na Vračaru) nego što je neshvaćeni umetnik. I zato donekle treba i razumeti njegovu patnju, možda se i solidarisati sa njim.

Samo neka nam, za ime Boga, o grabuljanju dvorišta više ne govori gospoda iz kruga dvojke sa svim privilegijama komunističkog i dirigovano-demokratskog društva, koja verovatno nikada nije ni uzela grabulju u šake. I neka beogradski glumci više ne gledaju u naše vilice i ne daju dijagnoze kao da su dežurni stomatolozi nacije.

Da bi me bolje razumeli, poslužiću se refrenom omiljenog pesnika raznih Janketića, poznatog kao Marčelo: „DŽabe ti sav taj bunt, kad ti si taj virus… o, da“.