„Pastirski“ pozivi na bratoubilaštvo

PIŠE: Protojerej-stavrofor dr Velibor Džomić

Srpski pesnik iz Crne Gore je davno napisao da se „Kosovo samo Srba tiče“ i da „samo Srbi na Kosovo liče“. Naravno, Srba „svih i svuda“, a ne samo onih koji žive na u Srbiji. Sveta Srpska zemlja Kosovo i Metohija je uvek bila, jeste i ostaje predmet delatne, a ne samo verbalne brige srpskih patrijaraha, mitropolita, episkopa, sveštenika i monaha. Za Kosovo i Metohiju su srpski klirici činili i čine ono što, kako bi rekao blaženopočivši Patrijarh Pavle, do njih stoji i za šta svako na svom mestu ima blagoslov i poslušanje – parosi u parohijama, monasi u manastirima, episkopi u eparhijama, a saborna briga je uvek projavljivana i potvrđivana kroz Sveti Arhijerejski Sabor i Sveti Arhijerejski Sinod na čelu sa Patrijarhom srpskim.

U naše nebivalo i po mnogo čemu anti-istorijsko, ali ipak veliko, važno i tegobno vreme u kome se na opštem planu tektonski potresa i razura zemaljski društveni poredak, javilo se nekoliko sveštenika koji su, zapravo, javno ispovedili nepoverenje prema sopstvenoj Crkvi. Patrijarhu srpskom i svoj crkvenoj punoći su javno uputili reči koje nemaju nikakve veze sa Svetim Evanđeljem i Predanjem Crkve Božje od Istoka, ali koje i te kako imaju veze sa zemaljskim ideologijama i ko zna čijim parcijalnim interesima i ciljevima.

Bez sumnje, svako, pa i ova moja braća sveštenici, ima pravo na promišljanje, brigu i zebnju zbog Kosova i Metohije posebno ukoliko se ima u vidu ne samo ono što se događalo na toj Svetoj Srpskoj Zemlji posle čitavog niza zaključenih sporazuma i, pre svega, sistematskog izgona Srba i procesa desuverenizacije srpske države na Kosovu i Metohiji. Ipak, sveštenicima ne priliči da nastupaju i istupaju, čak ni u parohijama, a kamoli u javnosti, površno, ideološki i navijački kao kakvi partijski kadrovi po tribinama.

Nekolicina sveštenika je povod za svoja javna obraćanja našla u najnovijim pritiscima Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država na Republiku Srbiju da se, prihvatanjem Predloga sporazume o Evropske unije o putu normalizacije između tzv. Kosova i Srbije, odrekne Kosova i Metohije. Javnosti su se obraćali putem društvenih mreža i elektronskog video kanala. Uglavnom, to su sveštenici eparhija Srpske Pravoslavne Crkve u Zapadnoj Evropi (Austrija i Holandija) i Sjedinjenim Američkim Državama od kojih je jedan u kanonskoj jurisdikciji Američke Pravoslavne Crkve. Javio se i jedan sveštenik iz Crne Gore koga poznajem duže od dve decenije. Osim onoga iz Austrije, ostali žive u državama-članicama NATO saveza u kojima kao savesni građani godinama doprinose, kao i ostali, sveukupnom, pa i vojnom razvoju tih država.
Nisam primetio da su se ta moja sabraća sveštenici koji se danas javljaju kao politički i ideološki kritičari Patrijarha srpskog, episkopa i jerarhije Srpske Pravoslavne ovako oglašavali o Kosovu i Metohiji posle potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu od 1999. godine, pa ni posle onih 39 potpisanih sporazuma u Briselu, kao ni onog sporazuma iz Vašingtona. Ni jedan od tih sporazuma ih, koliko mi je poznato, nije podstakao da se pozabave njihovim sadržajem i komentarišu ih kao što su se ovih dana, na krajnje površan i posve necrkven način, upustili u tumačenja i političke ocene Predloga sporazuma Evropske unije o putu normalizacije između tzv. Kosova i Srbije.
Razumljivo je da neobavešteni ili nedovoljno obavešteni vernici sveštenicima u parohijama postavljaju razna pitanja, pa i pitanja u vezi sa Kosovom i Metohijom. Nije sporno ni da su sveštenici posebno zainteresovani za Kosovo i Metohiju i to im niko ne može osporiti. I treba da budu zainteresovani! Ali, umesto da iskažu i iskazuju poverenje u sopstvenu Crkvu, crkvene organe, Patrijarha srpskog, episkopat i sveštenstvo, da pouče zbunjene tačnim primerima iz naše crkvene i državne istorije i da ohrabre sve i svakoga – nekolicina sveštenika je postupila suprotno. Krenuli su da, preko društvenih mreža, seju smutnju i podstiču nepoverenje, sumnju i nerazumevanje među braćom i vernim narodom. Pažljivo sam čitao, gledao i slušao njihove javne poruke i pitam se i danas: šta je cilj? I koji je smisao svega toga? Kome to još nije jasno i kome više treba ponavljati da nijedan sporazum koji podrazumeva srpsko priznanje tzv. nezavisnog Kosova nije i ne može biti prihvatljiv za Srpsku Pravoslavnu Crkvu?
POZIV NA BRATOUBILAŠTVO
Jedan sveštenik, inače praunuk i unuk dvojice zlatiborskih sveštenika koji su 1941. godine samovoljno napustili svoje parohije i otišli pod krvave skute Josipa Broza i Komunističke partije Jugoslavije, iz Beča je počeo da proriče „sumrak moderne srpske države“ tvrdeći da „nesposobna kolonijalna uprava priprema da jednim potpisom stavi tačku na smisao njenog postojanja i da je pretvori od države u teritoriju, i njene građane iz suverenog naroda u populaciju“. Pod kolonijalnom upravom podrazumeva samo Srbe u Srbiji – one u vlasti i one u opoziciji!
Bečki sveštenik, očevidno i ne znajući šta je Crkva, javno pita: zašto Crkva ćuti! I sam odgovara javno, bez dokaza, optužujući „mnoge sadašnje naše episkope“ da su „intelektualno korumpirani „evharistijskim bogoslovljem“ – koje su razne službe proturile u Crkvu preko fanariotskih teologa (i mnogih iz ruske emigracije)“. Po njemu, episkopi Srpske Crkve „ne vide više sebe kao pastire, spremne da život svoj polože za svoje stado, već kao one koji daju smisao postojanju stada“. Zamera im što „ponekad daju neko mlako saopštenje, čija je jedina poruka zapravo da oni neće ništa stvarno učiniti, već da to prepuštaju nadležnima – kolonijalnoj upravi“. I, na kraju, poziva Srbe na „revoluciju“ podsećajući ih da su „izveli onomad svoju revoluciju – Prvi i Drugi ustanak – bez episkopata“ i to sa „svojim popovima“.

Ne pominje, razume se, onu krvavu revoluciju u koju su njegov pradeda i deda krenuli 1941. godine i koju smo platili najskupljom cenom u svim srpskim zemljama, a posebno na Kosovu i Metohiji. Pod plaštom „oslobođenja“ su krenuli su u bratoubilaštvo bez srpskih episkopa i većine srpskih sveštenika, ali sa Josipom Brozom kome su verovali i kome su se klanjali više nego Bogu Živome! Danas smo doživeli da njihov potomak u činu protojereja (!?!) i sa bezbedne udaljenosti iz bečke parohije, poziva sveštenike, naravno iz Srbije, da povedu Srbe u „revoluciju“, odnosno da ih gurnu jedne na druge na međusobno ubijanje – bez vladika!
Njegov deda po kome nosi ime, inače poznat po satanskim anti-srpskim stihovima „Tita volim, a Bogu se molim“ i „Krst nosim, zvezdom se ponosim“, 19. maja 1980. godine, drugim povodom, zapisao je sledeće reči: „Stidim se mantije kada čujem neke svoje „kolege“ iz inostranstva“. Nije ni sanjao da će se ove reči, skoro pola veka kasnije, odnositi na njegovog unuka!

JURIŠ BARSKOG PROTOJEREJA
U isto vreme se na više načina i više puta javio jedan od barskih protojereja iz Crne Gore. Odgovorno tvrdim da kosovsko-metohijske teme od Kumanovskog preko briselskih do Vašingtonskog sporazuma, odnosno za vreme zemnog života Mitropolita Amfilohija i sve do sada, nisu predstavljale predmet njegovog interesovanja. Odjednom je i naprasno progovorio o „veleizdaji“ Kosova i Metohije sa dilemom „da li će najavljeni molebani zadržati Kosovo i Metohiju u sastavu Srbije, pa tako i sačuvati tamošnji srpski narod (ne samo verni) i tamošnje crkve i manastire?“ Ovakvo pitanje, nažalost, javno su postavljali i postavljaju samo okoreli bezbožnici!
Otišao je još dalje sa navodom da smo „i pre pogroma 2004. godine na bogosluženjima čitali molitve za spas srpskog naroda na Kosovu i Metohiji“. Ovaj stav se jedino može shvatiti kao preporuka barskog protojereja da nam molitve i molebani ne pomažu i da nam nisu ni potrebni. I da, sudeći po sadržaju njegovih tekstova i poruka, sveštenici treba da ostave molitve, da bace Časni Krst i Sveto Evanđelje i da nešto drugo da uzmu u ruke i povedu pastvu u međusobno ubijanje. Naravno, samo u Srbiji! Na stranu njegove opservacije o „molitvenicima“. Barski protojerej ih ne bi javno iznosio da je čuo onu drevnu narodnu mudrost da nije grešna molitva ako je grešan pop!

Za barskog protojereja – Kosovo i Metohija su izgubljeni! Tzv. Evroprajd mu smeta u Beogradu, što je u redu, ali mu ne smeta kada se održava svake godine u Podgorici, što nije u redu! Poručuje nam da nam ni tu moleban i molitva nisu potrebni, jer nam „nisu pomogli“: „Moleban u Hramu Svetog Save nije sprečio to poniženje“. Po barskom protojereju, „Srpski narod ima potrebu da se odupre veleizdaji“, ali, osim njega i par njegovih istomišljenika u mantijama, „nema lazarevske kuraži“. Svi smo, osim njega i nekolicine sličnih njemu, „ugnjecavili duhom“. Poručio nam je da je „sada svaki srpski rodoljub pred opredeljenjem: za velike reči ili za velika dela“. Naravno, kod njega je sve ostalo samo na rečima! Bez dela!
Poručujući nam da je „smireno spreman na zaklanje“, pri čemu podrazumeva da bi ga na zaklanje povela i zaklala braća sveštenici, a doživljavajući Crkvu Božju u Srpskom narodu na krajnje neevanđelski i nepredanjski način, uputio je i javnu „poruku“ episkopima Srpske Crkve. Naravno, poruka važi i za njegovog nadležnog arhijereja – Mitropolita crnogorsko-primorskog g. Joanikija, inače, posle Patrijarha srpskog, prvog po dostojanstvu u sadašnjem sazivu Svetog Arhijerejskog Sinoda.
Barski protojerej smatra da bi Kosovo i Metohiju, Srbe i Srbiju (valjda i Crnu Goru, Republiku Srpsku i ostale srpske zemlje koje ne pominje) spasilo sazivanje ne samo vanrednog, nego i hitnog „Sabora arhijereja“ sa samo jednom tačkom dnevnog reda: izopštenje predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića iz Crkve, odnosno odlučenje od Svetog pričešća, a sve sa ciljem da se „vrh SPC odveže od ovog duhovnog mrtvaca“. Barski protojerej je predsedniku Srbije presudio po kratkom postupku, odnosno protivno svim važećim pravilima crkveno-sudskog postupka, a Sveti Arhijerejski Sabor bi samo imao nadležnost da potvrdi tu njegovu „presudu“! Istina, nije tražio da umesto Patrijarha srpskog predsedava na tom i takvom zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora. Uputio je i javnu poruku episkopima Srpske Crkve i u slučaju da ne pristanu na njegov prvi predlog.
Dalje, razradio je i drugu tačku navodom da „ćutanje episkopata SPC u narodu raspaljuje sumnje i priče da je Patrijarh ucenjen, da može biti kompromitovan ako se usprotivi Vučiću, da ga je Vučić doveo na tron srpskih patrijaraha i da sada mora da svira kako gazda kaže“. Javio se i kao poznavalac stanja i komentara na društvenim mrežama tvrdnjom da „ovo ćutanje na društvene mreže izvodi i objave sumnji da je Vučić, kada je ono bio na sednici Sabora, iz svoje tašne izvadio kompromitujući materijal koji mu je pripremila BIA. Onda je rekao episkopima ponaosob: ovo si radio, ovde si snimljen“. I piše da to jeste nesuvislo, ali da „sada ne vredi dokazivati da su to besmislice“, odnosno preporučuje da to smeće koje je pokupio po društvenim mrežama svi u Crkvi prihvatimo kao suštu istinu. Mnogo je, pa neka je i od barskog protojereja!

BARSKI PROTOJEREJ IZ OBRNUTE PERSPEKTIVE

Barski protojerej Srbima i Srbiji sve ovo piše i drži lekcije iz Crne Gore koja je još 9. oktobra 2008. godine, dakle pre 15 godina, i de facto i de iure priznala tzv. nezavisnost tzv. Republike Kosovo! Barski protojerej ne mari ni za to što crnogorski vojnici, pravoslavci i parohijani iz Crne Gore, pod barjakom NATO pakta, godinama, pa i sada borave u vojnoj okupacionoj bazi Bondstil na Kosovu i Metohiji!
Barski protojerej nije progovorio ni jednu jedinu reč kada je Zdravko Krivokapić 9. septembra 2020. godine potpisao sporazum po kome „nova demokratska vlast neće pokretati postupak za povlačenje priznanja nezavisnosti Kosova“. Barskom protojereju ni malo nije smetalo ni kada je tadašnji premijer Zdravko Krivokapić 17. februara 2021. godine zvanično, u ime Vlade Crne Gore, čestitao tzv. dan kosovske nezavisnosti!
Barskom protojereju ni malo nije smetalo ni kada je tadašnji predsednik Skupštine Crne Gore Aleksa Bečić 3. aprila 2021. godine Glauku Konjufciju čestitao izbor za tzv. predsednika tzv. Skupštine tzv. Republike Kosovo sa navodom da „Kosovo prolazi kroz intenzivnu tranziciju i reforme u cilju izgradnje uspešnog i prosperitetnog društva, zasnovanog na evropskim vrednostima, u čemu ima kontinuiranu podršku Crne Gore“.
Barskom protojereju nije smetala, a i dalje mu ne smeta uredna razmena ambasadora i diplomatskog osoblja Crne Gore sa tzv. Republikom Kosovo! Barskom protojereju uopšte ne smeta što je ambasador Republike Srbije, kako god se zvao i kako ga god ko doživljavao, još uvek nepoželjna ličnost u Crnoj Gori!
Niko od sveštenika Srpske Pravoslavne Crkve iz Srbije i drugih krajeva, od Australije do Amerike, nije rekao ni jednu prekornu reč na brojna nepočinstva iz Crne Gore protiv Srbije u vezi sa Kosovom i Metohijom. Svi su to ispoštovali ćutanjem i jedinstveno su iskazali bratsko razumevanje za neprilike i situaciju u kojoj su se našle Mitropolija crnogorsko-primorska i tri eparhije Srpske Pravoslavne Crkve na prostoru Crne Gore. Na žalost, barski protojerej je tu bratsku ljubav i razumevanje prezreo i uporno ih već danima i mesecima javno prezire!

I da ne nabrajam dalje, ali je sramotno da jedan srpski sveštenik sa činom protojereja više veruje Borelju, Lajčaku, Eskobaru i Stanu nego Patrijarhu srpskom, vladikama i braći sveštenicima, a Evropskoj spoljnopolitičkoj službi (EEAC) više nego sopstvenoj Crkvi!!!

ŠTA NIJE URADIO BARSKI PROTOJEREJ?
Neću ovom prilikom da pitam barskog protojereja kada je poslednji put bio na Kosovu i Metohiji ili šta je, u pogledu pomoći Kosovu i Metohiji, uradio u svojoj parohiji tokom poslednjih, na primer, pet godina. Ali, podsetiću ga šta je sve iz barske parohije i Crne Gore mogao da uradi za Kosovo i Metohiju, a, na žalost, nije! Uz to, ne osporavam ga kao čoveka i ne osporavam mu one dobre stvari koje je uradio u Crnoj Gori u prethodnom periodu.
Barski protojerej je mogao, ali nije javno pozvao pravoslavne hrišćane, Srbe i Crnogorce – pripadnike Vojske Crne Gore, da ne idu na Kosovo i Metohiju kao okupacioni NATO vojnici! Barski protojerej je mogao, ali nije pozvao svoje parohijane i sugrađane da pokrenu inicijativu za raspisivanje referenduma radi poništenja priznanja tzv. Republike Kosovo od strane Crne Gore. Barski protojerej je mogao, ali nije pokrenuo postupak za poništenje sporazuma o razgraničenju između Crne Gore i tzv. Republike Kosovo, jer se radi o teritoriji Republike Srbije.
Barski protojerej je mogao, ali pred Crkvenim sudom Mitropolije nije pokrenuo postupak u kome bi se Zdravko Krivokapić i Aleksa Bečić, kao i oni članovi Vlade Crne Gore koji su priznali i priznavali tzv. Republiku Kosovo od 2008. godine do danas, isključili iz Crkve zbog priznanja tzv. nezavisne tzv. Republike Kosovo. Barski protojerej je mogao, ali nije pokrenuo i Vladi Crne Gore predao peticiju sa više hiljada ili desetina hiljada potpisa i zahtevom da se ambasador i diplomatsko osoblje Crne Gore povuku iz tzv. Republike Kosovo. Imao bi za to, po priznanju bivšeg predsednika Vlade Crne Gore Duška Markovića, podršku barem 80% građana Crne Gore!
Barski protojerej uporno preskače činjenicu da blaženopočivši Mitropolit Amfilohije nikoga iz Vlade Crne Gore nije izopštio iz Crkve kada je Crna Gora kao država 9. oktobra 2008. godine priznala tzv. Republiku Kosovo. Ali, barski protojerej zato bez zazora traži od Svetog Arhijerejskog Sabora, i to preko fejsbuka, da iz Crkve isključi predsednika Republike Srbije i to na osnovu toga što se on, čitajući široka tumačenja pojedinih partijski obojenih pravnika iz Srbije, „uverio da je Vučić sada priznao Kosovo“.

Barski protojerej junački ćuti kada nekolicina sveštenika-dualista iz Crne Gore javno poručuju naučnom savetniku dr Aleksandru Rakoviću da se „ne meša u Crnu Goru“. Uz veliku ljubav i poštovanje koje imam prema Crnoj Gori i mojoj braći sveštenicima, barskom protojereju moram da kažem da se ne meša u Srbiju dok se sve ovo što je nabrojano ne ispravi u Crnoj Gori! A posle toga možemo svi zajedno kao braća bez obzira odakle smo i gde živimo!

KO NA BRDO AK` I MALO STOJI
Briselski, jučerašnji i današnji, pregovori služe da se za navodnu „izdaju Kosova i Metohije“ prvenstveno optužuje Patrijarh srpski g. Porfirije, a preko njega i Srpska Pravoslavna Crkva od koje neki potpuno nerazumno očekuju da svoju pastvu povede u sukobe. Nije čudno kada Srpsku Crkvu kleveću i napadaju tzv. drugosrbijanci, ali jeste više nego čudno kada to čini nekoliko sveštenika.
Istorijski primeri ne idu u prilog kritičarima sopstvene Crkve! Ko hoće lako može da nađe i vidi kako su i kada su reagovali Sveti Arhijerejski Sinod i Sveti Arhijerejski Sabor 1937. godine u vezi sa Konkordatom, i 1941. godine u vezi sa sporazumom sa Hitlerom i 1999. godine u vezi sa Kumanovskim sporazumom. Nikad pre i nikada na osnovu neproverenih nego posle događaja i sa proverenim informacijama.
Kritičari sopstvene Crkve sa jerejskim i protojerejskim činovima pojma nemaju šta Sveti Arhijerejski Sinod na čelu sa Patrijarhom srpskim g. Porfirijem preduzima u vezi sa Kosovom i Metohijom. Nisu se potrudili da se o tome obaveste na način koji je dostojan sveštenika i primeren u Srpskoj Crkvi. Umesto toga, potrčali su da javno pljunu na sopstvenu Majku na radost osvedočenih neprijatelja pravoslavne vere i srpskog naroda.
Vidi se da su moja sabraća u ulozi kritičara sopstvene Crkve u mantijama nešto pročitali iz dela Svetog ave Justina Ćelijskog, ali se još bolje vidi da od njega ništa nisu naučili. Nije Srpska Crkva „jedna od nacionalnih institucija poput SANU i Udruženja književnika“ već nebozemno telo Hristovo u Srpskom narodu!
Sveti Justin Ćelijski, kada je imao šta da kaže i prigovori, nije prigovarao Majci Crkvi nego je svoja pisma, puna istinskog bogoslovlja i žive vere, sa najvećom ljubavlju, poštovanjem i brigom upućivao Svetom Arhijerejskom Sinodu i Svetom Arhijerejskom Saboru i to na način koji jedino priliči i pripada sveštenoslužitelju Crkve Hristove – preko svog nadležnog Episkopa šabačko-valjevskog Jovana (Velimirovića)! Sveti Justin Ćelijski nije trčao po ondašnjim medijima da uveseljava neprijatelje i gonitelje Crkve Božje u narodu Svetoga Save.

P.S. Tekst je nastajao uporedo sa pisanjem obimne crkveno-pravne i pravne analize člana 4 stav 2 i člana 7 stav 2 Predloga sporazuma Evropske unije o putu normalizacije između tzv. Kosova i Srbije koju sam, kao i ranije, dostavio nadležnim crkvenim organima. Nadam se da će i šira javnost biti u prilici da se vrlo brzo upozna sa njenim sadržajem.
Sa objavljivanjem teksta sam sačekao do završetka drugog kruga predsedničkih izbora u Crnoj Gori kako tekst ne bi dobio neprimerena tumačenja u polarizovanoj crnogorskoj javnosti.

(stanjestvari.com)