Kineska fekalija

Piše: Čedomir Antić, istoričar

Koristim priliku da čestitam prešjedniku Boleku na izboru. Žao mi je što je morao sâm da poteže kandidaturu, jer nije bilo prilike da prešjednik Lolek to oposli. No, primetio sam da je i on bio malo javno nezadovoljan kada je Lolek ono najavio kandidaturu. Sada je Bolek pokazao da može biti i gradonačelnik i prešjednik i daće Bog pa će jednoga dana, za četrdeset godina, da dođe i na čelo Mitropolije crnogorsko-primorske… ovaj, izvinjavam se – tada već „Pravoslavne crkve Crne Gore“. Ipak je Bolek bio u mladosti i „apostol“. Mada bio je to i Lolek. Usput će možda prestati da zaboravlja lična dokumenta, a na suprugu će se vaditi ako do 2028. Crna Gora ne postane punopravna članica EU.  Do vremena svog pontifikata, valjda će već postati i pristojno natovljen i guzat, možda baš kao mentor mu i dvojnik Ranko Krivokapić. Ratluk je već – bez crnogorstva, Čivninga, ministrovanja, gradonačelništva i prešjedništva. Takvo se to rodi.

Ratluci nisu „kineski“ Srbi – što bi rekli danas za robu koja liči izgledom ali daleko zaostaje kvalitetom. Oni su prosto ratluci, jer nisu baš ni Crnogorci. Crnogorci su danas ono što je Đukanović. Još manje su Srbi. Kada se na Vračaru ili Starom Gradu, možda u radijusu od kilometra oko ulice Vase Stajića u Novome Sadu, pojavi neka velika krmača sa punim vimenima, oni postanu podobni gladnim prasićima, ali bi se po lingvistici skićanja razabralo da se izjašnjavaju kao Srbi.

Znam mnogo kineskih Srba, ali retke su naše „kineske“ fekalije. Kod nas su sve sami originali. Vredi ipak razmisliti o Mlađanu Đorđeviću. On je bio kineski savetnik Borisa Tadića. Zašto „kineski“? Danas je kinesko često bolje i kvalitetnije od zapadnog. On je „kineski“ pre svega zbog cene – pokazalo se naime da su ostali savetnici, pre svih neumrli srbijanski fosil Nebojša Krstić Krle i pokojni Miodrag Rakić Miki imali veću težinu i uopšte bili skuplji od njega. Šta je preporučilo Mlađana Đorđevića za savetnika šefa države od sedam milona stanovnika, verovatno ni on sam ne zna tačno. Dostojnost za taj položaj teško da bi mogao da brani bilo čim više od superiornog osmeha sa relativno niske lične nadmorske visine. Đorđević je navodno diplomirani socijalni radnik, ali se na tom zanimanju nije baš pokazao kao radnik. Vrteo se po našoj politici uz voljenog kuma Draga Đilasa (na RTV Pink poznatog i kao „Gospodin Đilas“). Da je Đilas dozvolio da ih u aktivnosti vide zajedno možda bi, zbog opštepoznatih Đorđevićevih sposobnosti, jedan politički uspon završio kao krivično saučesništvo. Još gore, mogao ih je upoznati neki književnik i eto ti beogradskih Don Kihota i vernoga mu Sanča Panse. Ovako to su veliki tajkun i njegov mali kum.

Đorđevića sam upoznao po liniji njegove dužnosti. Tada (pre četrnaest godina) izdali smo prvi godišnji Izveštaj o političkim pravima srpskog naroda u regionu. Poslao sam izveštaj mnogim ustanovama, pa i predsedniku republike. Tadića sam poznavao iz vremena kad smo bili opozicionari, ali pošto sam ga kritikovao, nisam imao iluzije da će mi odgovoriti, a kamo li da će našu delegaciju primiti. Naravno da nije to učinio. Pozvao me je njegov savetnik. Sastanak je bio neprijatan zato što je Đorđević prvo vikao na mene zbog nekog intervjua u kome sam tačno rekao da se Tadić ne bavi Srbima izvan Srbije. Kada me je temeljno ispljuvao pitao sam ga kada je imenovan na dužnost savetnika zaduženog za Kosovo, srpski narod u regionu… (i sl. pitanja koja Tadiću nisu bila „seksi“). „Pre šest meseci“, rekao je. Bio je to već drugi Tadićev mandat, pa sam dodao i pitanje, zašto predsednik, koji toliko brine, nije imao savetnika za nacionalna pitanja tokom punih pet godina?

Tako je počela naša „saradnja“. Bila je zanimljiva.

Mlađanovi saveti bili su očigledna katastrofa. Niti je šta pametno savetovao, niti su ti saveti bili cenjeni. U Makedoniji, taj preduzimljivi Kosovac, dao je nekakav novac Demokratskoj partiji Srba. Onda je tražio da ova straka, koja je u savezu sa VMRO DPMNE ušla u parlament i tako došla na vlast, raskine koaliciju i stane uz SDSM. Makedonski socijaldemokrati su, međutim, veći nacionalisti od svojih protivnika, njihovi funkcioneri su započeli većinu savremenih napada na Srbe i Srbiju. U toj borbi sa predstavnikom Srbije, maltretirani srpski vođa Ivan Stoilković se teško razboleo. Ne znam da li su Đorđevićevi prijatelji dobili posao u izbornoj kampanji SDSM-a, ali makedonski Srbi tome nisu doprineli.

U Crnoj Gori se Đorđeski (hm… Đorđević) dosetio da podrži srpske stranke, pošto su posle proglašenja nezavisnosti samo one i delovale u opoziciji. Pre 2006. se Srbija, bar što se tiče Borisa Tadića, držala u skladu sa staračkim državništvom njegovog oca akademika Ljubomira Tadića i njegovog zavičaja u Plužinama (koji je toliko moderan da se tamo SNP još uvek nije pretvorio u Demokrate, a hoće sigurno – samo prvo da im jave kako je umro Stefan Dečanski). Nije im baš pomogao finansijski, niti se Srbija pokrenula zbog nepravdi koje je tamo trpeo srpski narod, ali im je uz fanfare došao u posetu u času kada su pokušali da pridobiju bošnjačke stranke. Kampanju je smesta započeo Tadićev onovremeni drug, evropski šampion Milo. U to vreme, Mlađan Đoršević je u okviru svog pravog zaduženja – zamajavanja slabašne srpske desnice – organizovao nekakve kampove za decu, o trošku banaka i preduzeća u državnom vlasništvu, pa se tamo glupirao spiminjući Dragoljuba Mihailovića, crne trojke, kralja itd. I tada mu je Andrija Mandić razumljivo bio gadan (jer je navodno bio blizak radikalima, koje su žutaći tek pomislili da su kupili, ne obazirući se pritom na strake po našim zemljama koje su videli kao radikalske franšize, pa makar i da za njih glasaju svi tamo preostali Srbi). Međutim, tada nije bljuvao na njegovo navodno „vojvodstvo“, jer se i Mlađa predstavljao kao oficir iste vojske. Da je bar „visok, lep i plav“, vajkali su se vođi Srpske narodne stranke, ovako ni pomoći, ni porške, a ni pojave.

O odnosima sa Dodikom možda i ne treba trošiti reči. To je u ono vreme držao lično Tadić, koji je prvi među našim predsednicima počeo da predstavnike srpskog naroda iz regiona vuče po stranačkim mitinzima. Vučić ih makar zloupotrebljava zajedno sa našim državnim funkcionerima, a Tadić je uz predsednike srpskih stranaka iz susednih država vodao glumce, pevače i kur… ovaj starlete.   Đorđević je bio izlišan u formulisanju tako mudre politike, ali danas Dodik, za ljubav novog prijatelja (ako Vučić nekome uopšte može to biti), spominje kako su u liku pametnijeg i uspešnijeg Borislava Borka Stefanovića demokrate dolazile da traže od vlasti u Banjaluci da za račun prava Republike Srpske postignu za njih neki poen kod evropskih birokrata.

Ne treba smetnuti sa uma ni Hrvatsku. Bilo je to vreme „velikog proboja“ u međusobnim odnosima. Jeli su se cipli, nosile snežno bele košulje – raskopćane do bajpasa i zavrnutih rukava na neradničkim rukama – i razgovaralo se sa građanima. Veliki uspeh podrazumevao je da lepo savetovani Tadić pokloni Ivi Josipoviću – piscu tužbe za genocid protiv Srbije – Leksikon Eks-JU mitologije.  Ovaj je uzvratio knjigom o zločinima srbijanske soldateske u Vukovaru gradu heroja (među kojima su i Glavaš, Merčep, Jastreb i Vesna Bosanac). Srbi su jako dobro prošli – nisu dobili ni sva prava iz Erdutskog sproazuma i povećan je broj napada na njih. Josipović je Milorada Pupovca, koji je ionako najnepopularnija ličnost u hrvatskoj javnosti, još  nazvao „etno biznismenom“. Prof. dr Dejana Jovića je smenio sa mesta savetnika kada je ovaj dokazao da se 1991. u Hrvatskoj  na referendumu nije glasalo samo o nezavisnosti. Ali, zato je Srbija pomogla Hrvatskoj da prođe poglavlja 23 i 24 u sporazumu o pristupanju EU. Mi smo zadovoljni ljudskim pravima koja uživaju Srbi u Hrvatskoj, a to što im nisu vratili 20.000 stanova, što u Zagrebu ne rade ništa na pronalaženju većine nestalih, što sude praktično samo Srbe (osudili su čak 7% ukupog broja pripadnika Srpske vojske Krajine), što imaju hiljade tajnih optužnica,  ne ispunjavaju međunarodne ugovore i 300 puta godišnje napadnu nekog Srbina… Šta to briga Tadića – on sluša Severinu (i gleda). Đilasov kum o nevoljama srpskog naroda u Hrvatskoj svakako razmišlja uz mnogo aurioloških  bolova (boli ga uho), pošto on ima stan, i to – kao i svako prasence – na Vračaru. Tamo gde svaki socijalni radnik sa malo radnog iskustva i treba da ima stan. Priznajem da je tih dana Đorđević privatno govorio kako je u DS-u pobedilo ono drugo (biće nepatriotsko) krilo. Ipak, iz stranačkog okruženja (mada verovatno kao nestranački stručnjak za nešto) nije se pomerio sve do pada sa vlasti. Pošto Srbija ama baš ništa nije dobila od nesebične podrške Hrvatskoj oko pristupanja EU (uz hrvatske zahteve za reviziju granice na Dunavu itd.), tu se našao Dragoljub Mićunović, stranački patrijarh i predsednik Političkog saveta.  Kada se vratio iz posete Zagrebu, Mićunović je snovideo nešto o tome kako će nam Hrvatska ustupiti nekakvu dokumentaciju za pristupanje EU koja bi, da smo je sami izradili, koštala možda i milion evra. Kasnije su sa Markovog trga poručili da nam ništa neće dati.

Napredni klub je tada pomogao u pisanju Strategije vlade Srbije u politici prema srpskom narodu u regionu. Dokument je usvojen na sednici vlade, bez izmena. Onda su se pobunili terazijsko-vračarski ratluci i prasad, a za njima i njihove vlade u Titogradu i Agramu. Vlada se okupila „elektronski“ i izbacila iz dokumeta ono što su „prijatelji“ tražili. Mlađan bi znao da podnese ostavku, da je umeo da se postidi.

Kad smo kod prasića-dojenika, Mlađan Đorđević nije Srbin iz zagraničnih srpskih zemalja. On je iz centra Srbije –iz Prizrena. Kada smo počeli da se sastajemo, malo je glumio ono što desničarski manijaci valjda vole najviše, pod uslovom da ne cene samo i isključivo pare. Izigravao je nacionalnu posvećenost i ekstremizam, koji bi, prema radiklalnoj logici, teška situacija i odgovornost morali da zajedno stvore. Najvažnije razgovore – koji su u suštini bili prazna naklapanja – vodili smo zato šetajući Pionirskim parkom ispred predsedništva. Da nas ne prisluškuju! Tu mi se poverio kako je njegov, valjda, deda u vreme progona Srba šezesetih ili sedamdesetih godina prošlog veka „ubio Šiptâra“ (akcenat je Jurevićev, ovaj, Đorđevićev). Zato su morali da se sklone nekuda u Centralnu Srbiju. Od tada traje njihova rodoljubiva kalvarija i nacionalna maritirija. Klimao sam glavom, ništa mu nisam rekao, ali mi je bilo smešno. Kada su naši stari „ubijali Turke“ (Jedan komšija moje sestre se svojevremeno zaiteresovao za jednu takvu sopstvenu priču i otišao u vasojevičko selo odakle je njegov predak pobegao pošto je ubio zulumćara. Tamo zamalo i sâm nije ostavio glavu, jedva utekavši, budući da je askurđedica ubio Srbina, komšiju, a oni tamo po tim pitanjima još uvek veruju u Mojsijeve zakone). Ako je priča tačna, Đorđevići su mogli samo da prežive golgotu porodice nacionalističkog ubice koji ruši bratstvo i jedinstvo – možda budu iskorenjeni albanskom i udbaškom osvetom. Beg nije mogao biti u Raču Kragujevačku, već samo i jedino – da bi bio uspešan – u redove političkih policija onog vremena. I to je kod nas uvek tako: zar nije udbaša Janjuševića Đinđić izabrao da ga savetuje o energetici i to posle jedne politički plodne proslave krsne slave kod blagoverenog i hristoljubivog demokrate Milorada Vučelića Vučele?

I odatle Mlađan Đorđević više liči na Luku Labana nego na Zvonka Lerotića. Taj gadljivac na „vojvodu Mandu“ se svojevremeno pohvalio predsedniku republike Tomislavu Nikoliću kako ga poznaje od 1991. godine – Đorđević je bio treći iza njega, imao je kosu, šajkaču i vellliku (produženo „l“ je od Gjergjaja, ovaj Đorđevića, izvinjavam se) kokardu. Baš kao Kovačevićev „Profesionalac“, koji svoje neprimećeno mesto – u životu osobe sa kojom se srodio prateći je – pravda uz upućivanje: „bio sam u jednoj baš lepoj kondukterskoj uniformi“, ili „nosio sam jednu vrlo neupadljivu poštarsku bluzu“…

Nisam prekinuo vezu sa Đorđevićem kada je DS pao sa vlasti. Nisam ja on. Pratio sam njegov rad – kako je kum svrgao Tadića, kako je počeo da u javnosti glumi svoje najluđe i najekstremnije abonente i da se dodvorava Rusima. U to vreme predavao sam na Diplomatskoj akademiji Minstarstva spoljnih poslova. Uprkos panici koju je to izazvalo u MSP-u, pozvao sam ga da polaznicima održi predavanje (o iskustvima rada sa srpskim narodom u regionu). Učinio je to, a ono što nije smeo polaznicima sa značkicama na reverima, učinio je sirotom direktoru akademije. Tog iskusnog ambasadora provocirao je oko naziva ove ustanove. Vojvoda Brale (Đorđević) je insistirao da mu direktor kaže pun naziv „Diplomatske akademije – Koča Popović“. To je našeg četnika beskrajno zabavljalo pošto su srpske diplomate, je li, obične „komunjare“. Bilo je neprijatno, posebno kada je dobio odgovor da je do promene došlo 2009 (znači za žutog vakata), ali i da je posle par meseci sa istog mesta stigla i instrukcija da drugi deo imena više NE SPOMINjU.

Nije me začudilo kada je pre par godina Đorđević uporedio Vučića i patrijarha Irineja sa kamionđijama Pajom i Jaretom. Ima pravo na to, naš Mlađan Đorđević – pa on je Tadića savetovao i oko verskih pitanja. Ako je nekome srpski patrijarh sličan Čkalji, onda mu je naravno euro-Bolek bolji od vojvode Mande, baš kao što mu se i Šešelj čini originalniji od moje malenkosti. Samo… kod tih ocena, uvek treba znati ko je ko. No, supruga me upozorava da sam posvetio previše vremena jednoj u toj meri značajnoj istorijskoj personi („Ko uopšte zna za tu Đilasovu  budalu?“). Odgovaram joj da je i brabonjak fekalija i to ne kineska. Mada, Đorđević o pravome sebi ne bi znao da ispuni ni prostor predviđen za tviter objavu.