Srpska sloga

Piše Milorad Vučelić, glavni i odgovorni urednik Večernjih Novosti

Isuviše je dobro poznato koliko nam je nesreća donela srpska nesloga. Pogotovo u bratoubilačkom ratu u Drugom svetskom ratu, pa i u tragičnim događajima kasnije. Priča o toj neslozi održava se. Rekao bih danas prilično neosnovano. Razlike postoje i uvek će postojati, ali su one danas u razmerama 80 ili 90 prema 20 ili 10 odsto, i sudeći po svim relevantnim istraživanjima, lako ćemo zaključiti, i sa koliko procenata, šta je i ko je u kojoj rubrici.

Da Srbi budu svoji na svome i budu vojno neutralni. Da ne ulazimo u NATO i da negujemo kulturu sećanja koja ne dozvoljava zaborav njihovog počinjenog zločina prema Srbiji i srpskom narodu. Kao i svih onih drugih zločina uključujići i genocid nad nama koji nosi simbolično ime – Jasenovac.

Da ne pristajemo na priznavanje „nezavisnog Kosova“ i da se nećemo odreći ni istorijskog ni ustavnog ni međunarodnog prava da očuvamo svoju teritoriju. Da poštujemo Rezoluciju 1244 SB UN i niz drugih međunarodno priznatih pravnih akata.

Da nam je prva i velika briga da pomažemo svim sredstvima Srbima koji žive na KiM. I da i zbog toga, a ne samo zbog poštovanja univerzalnih principa, hoćemo da normalizujemo odnose sa albanskim življem, kako na Kosovu, tako i u drugim delovima Srbije. I da, sem praznih junačenja nekih neodgovornih grupacija koje sebe samoimenuju kao proruske desničare, nema nikakvog pretećeg agresivnog ili ksenofobičnog raspoloženja niti nečeg sličnog među Srbima.

Da smo bili i ostali za formiranje Zajednice srpskih opština, čiji veliki značaj i te kako razumemo i pored svih nipodaštavanja onih koji ne znaju ništa, ili onih koji su preko tuđih službi plaćeni za to nipodaštavanje. Ako je to tako beznačajno, zašto se onda i u Prištini i u Briselu toliko tome opiru.

Da smo čvrsto opredeljeni da o svim otvorenim ili nametnutim pitanjima ili ponuđenim međunarodnim planovima pregovaramo ili razgovaramo kao što je Srbija kao država to uvek kroz dramatičnu istoriju činila. I uvek, dok god je mogla, čuvala stabilnost, mir i slobodu.

Da smo protiv uvođenja sankcija bilo kome, jer na to, posle našeg užasnog iskustva sa sankcijama, nemamo ni moralno ni bilo koje drugo pravo, a ni razlog.

A posebno da se protivimo uvođenju sankcija Rusiji.Da ćemo najviše što možemo pomagati Republiku Srpsku i sve Srbe ma gde bili, ne ugrožavajući novonastale postjugoslovenske državne ili državnolike tvorevine oko nas. Srbija je u vreme korone najuverljivije moguće pokazala koliko je spremna vakcinisanjem i lečenjem da pomogne svim građanima u susedstvu.

Da verujemo našoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi, da poštujemo njene velikodostojnike sa njenim patrijarhom na čelu. Da čuvamo svoje svetinje i „ne damo svetinje“ podržavajući sve one koji ih ne daju i nisu dali 2020. godine. I da pri tome ne ugrožavamo bilo koga druge veroispovesti. SPC jeste narodna crkva, ali to ne znači da neki neznaveni samozvanci mogu prigrabiti pravo da njenog patrijarha i vladike osiono podučavaju veri i pridikuju crkvi. Pogotovo ako sami ne pripadaju ni veri ni crkvi. I da nam budu važna reč i stav Srpske crkve o svim bitnim pitanjima našeg opstanka.

Da snažno jačamo srpsku vojsku. Vojsku koja je oduvek, pa i danas, na samom vrhu poštovanja srpskog naroda.

Da očekujemo od SANU da kao nekada i kao kroz svoju istoriju bude jedna od centralnih i najrelevantnijih institucija kulture i nauke srpskog naroda. I da se potpuno ne pretvori u nevladinu organizaciju soroševske ili evroatlantske orijentacije.

Da uvažavamo manjinu onih koji su za EU i spremni da priznamo da je to jedna od legalnih politika. Ne možemo ravnopravno i slobodno živeti pod terorom slogana „Evropa nema alternativu“ jer za najveću moguću većinu važi da Srbija i njeni interesi nemaju alternativu.

Takođe nećemo, a samo zbog svoje poslovične srpske tolerancije, sa EU poistovećivati sve one silne antisrpske rezolucije i izjave koje nam svakodnevno stižu iz Evropskog parlamenta. Niti se briselska administracija može poistovećivati sa svim evropskim suverenim državama od kojih mnoge ne priznaju „nezavisno Kosovo“. I to ne samo iz svojih sopstvenih, nego i iz principijelnih razloga. I oni bi umeli da upotrebe „kosovski presedan“ i u njihovim državama bi to neko uspešno upotrebio. Sarađivali smo, valja podsetiti, kroz dugu istoriju sa brojnim evropskim državama i pre formiranja EU. A i posle ćemo, ako bude tako trebalo i moralo.

Da i dalje jačamo „čelično prijateljstvo“ sa Kinom. Da pažljivo i svakodnevno pratimo burna i prelomna geopolitička kretanja i u skladu sa njima donosimo ključne državne i nacionalne odluke.

Da priznamo, voljno ili nevoljno, da su se srpske vlasti kroz korona pandemiju herojski držale. Da prihvatimo i vidimo sve nove bolnice, puteve, fabrike, ma koliko zlovoljni ili mrzovoljni bili prema Aleksandru Vučiću i njegovim idejama napretka i ostvarenim delima.

Organizaciono i idejno i ideološki potpuno smo neupućeni u stvaranje Narodnog pokreta za Srbiju. Znamo samo da će od toga kako će se to izvoditi i ko će to neposredno izvoditi zavisiti mnogo toga, pa i uspešnost tog poduhvata. Stranačka raznolikost i raznoglasnost neće biti dovođena u pitanje, što, takođe, možda može biti važno.

Verujemo da pomenute široko podržane vrednosti mogu biti okosnica Narodnog pokreta. I da se tako delom prestaje sa gotovo mazohističkim uživanjem u frazi i stereotipu o srpskom nejedinstvu.

Nema nikoga politički pozvanijeg da predloži i započne taj poduhvat od Aleksandra Vučića. On se i procentualno uklapa u razmere s početka ovog komentara: više od 70 odsto podrške građana Srbije u projekcijama drugog kruga, uz glasove Srba sa Kosova koji su bili diskriminisani od strane privremenih vlasti iz Prištine.

Biće mnogo sumnjičavosti, naročito među intelektualnom elitom ili „elitom“, te partokratijama, koja, doduše, ne nosi gotovo nikakav rizik. Za razliku od podrške koja obavezuje i onog koji podržava, a još više onoga ko je podržan.