Raković: Logično je da Srbija, Republika Srpska i Crna Gora budu jedna država

Piše: Aleksandar Raković

Moja tema vezana je za ono o čemu govorim javno i pišem od 2013. godine, a to je – novo srpsko ujedinjenje.

To je legitimna i legalna tema i niko nema pravo da nam zabrani da o tome govorimo, da o tome mislimo, da o tome pišemo i da na tome radimo. Dok god koristimo demokratska sredstva, koja koristimo, to niko ne može da dovede u pitanje kao ideju.

Logično je da Srbija, Republika Srpska i Crna Gora budu jedna država. Sva druga rešenja su nelogična i nepravedna.

Dakle, srpsko ujedinjenje je pravedna ideja i pravedno rešenje.

Postavlja se pitanje: kako je to Nemcima moglo da bude dozvoljeno da reintegrišu Nemačku iz dva dela, da se DDR prisajedini Zapadnoj Nemačkoj, a da se ne može napraviti analogija između Srbije i Republike Srpske?

Pa onda ti zapadni emisari koji dolaze oni daju neke uvredljive argumente zašto se to ne može napraviti ni kao paralela, a u stvari Srbija i Republika Srpska su i jedna i druga su Srbija – po svom karakteru i identitetu – jer imaju elemente, kriterijume i simbole državnosti koje i jedna i druga crpu iz državnosti Kraljevine Srbije.

Dakle, i jedna i druga, obe su Srbije i s tim u vezi obe Srbije i treba da budu jedna Srbija.

Crna Gora je istorijska država srpskog naroda. Ona takođe ima srpsku državnost. Ona je narušena u onom momentu kad je Đukanović krenuo stranputicom da od srpske Sparte napravi novu Nezavisnu državu Hrvatsku.

Tako je stvorena paradoksalna situacija da Crna Gora Petrovića i Crna Gora Đukanovića nemaju ni jedan jedini istovetan element, kriterijum i simbol državnosti.

Ni jedan jedini, samo ime, ali to je paradoks jer to su u stvari dve potpuno različite države koje se isto zovu.

Nemaju ništa zajedničko i nadamo se sada i vidimo progrese u tom smislu da se Crna Gora vraća svom srpskom identitetu i svojoj srpskoj državnosti.

Ja sam o tome govorio i na skupovima koje su Predstavništvo Republike Srpske, gospodin Cicović sa predsednikom Dodikom, organizovali u Beogradu. Na jednom od tih skupova sam izneo svoje mišljenje, svoj stav.

Dakle, imam pravo kao profesionalni istoričar i naučnik da govorim potpuno slobodno o svojim stavovima.

Čini mi se da je NJegoševa ideja iz „Gorskog vijenca“ – to je na strani tri u izdanju iz Beča, prvom iz 1847. godine – o Srbiji od Dunava do mora, da je to nešto čemu treba da težimo. To je prostor od Apatina do Bara, i od Timočke krajine do Bosanske krajine. To su srpske zemlje i to bi trebala da bude ta „sva Srbija od Dunava do mora“ o kojoj je govorio NJegoš.

Nije samo on o tome govorio. Naravno, govorili su mnogi drugi ali sam posebno zbog onih koji će ovo gledati npr. u Crnoj Gori a ukoliko ne žele da se vrate svom srpskom identitetu da im prosto izvučem i izbijem svaku argumentaciju zašto bi govorili protiv nečega o čemu je govorio mitropolit crnogorski, srpski ideolog, Petar Drugi Petrović NJegoš. I ne samo on nego i ostali Petrovići koji su svi bili za stvaranje jedinstvene srpske države.

Isto kao Obrenovići i Karađorđevići u Srbiji.

Gde smo bili 1995-te ili 1999-te ili 2006-te ili 2008-e, kada nam je razbijana država?

Republika Srpska morala je da prihvati da uđe u Bosnu i Hercegovinu iako je bila formirana kao nezavisna država, prvo kao republika u bivšoj Jugoslaviji a onda kao nezavisna država.

Mnogi su smatrali da se dogodio slom srpske ideje, ali vidimo da su se, srećom, prevarili, da nije došlo do sloma srpske nacionalne ideje nego da su se Srbi ponovo podigli i da legitimno govore o svojim težnjama i zahtevima.

Sa samopouzdanjem i svešću da je to potpuno normalno.

Zato je dobro što i predsednik Milorad Dodok govori da će 21. vek biti vek srpskog ujedinjenja.

Dvadeseti vek je bio vek srpskog stradanja, kako je rekao, a 21. vek treba da bude vek srpskog ujedinjenja. I dobro je što su predsednik Vučić i predsednik Dodik ustanovili naš zajednički praznik – Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave koji proslavljamo svi zajedno. I u Srbiji i u Republici Srpskoj, i u Crnoj Gori, u našem okruženju i u dijaspori, gde god da Srbi žive.
Milorad Dodik i Aleksandar Vučić

To je vrlo važno da se podvuče naše jedinstvo.

Kada je reč o pitanju Kosova i Metohije, to je veoma bolna tačka, veoma teška tačka i manevarski prostor koji Srbija ima na Kosovu i Metohiji mnogo je manji od manevarskog prosotra koji imamo i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori. Dakle, danas na Kosovu i Metohiji Srbija igra jednu partiju, žargonski rečeno, stonog fudbala na prostoru koji nam je dat.

Dakle, to je mali stoni fudbal čak ne ni onaj veći koji se igra u nekim zabavnim centrima, nego onaj kućni stoni fudbal. To je mikro prostor na kome Srbija igra utakmicu protiv mnogo brojnijeg i jačeg neprijatelja.

U takvoj situaciji, logično rešenje je raširiti što je više moguće taj proces, produžiti ga što je više moguće, razvodniti taj proces što je više moguće raznoraznom dokumentacijom, ovakvom ili onakvom, i dobijati na vremenu.

I, čekati, naravno ,da vidimo šta će se dogoditi u Ukrajini.

Svi čekamo šta će se dogoditi u Ukrajini i hoće li Rusi doći do Izmaila i izaći na Dunav, gde je očekivano da bi trebalo da dođu nakon reintegracije prostora od Harkova do Odese koji je sigurno očekivan. Ja pretpostavljam da će i Kijev biti reintegrisan u Rusiju jer Kijev je majka ruskih gradova i bez Kijeva i Černigova Rusija nije kompletna.

Ima, naravno, puno bojazni u našem društvu šta će biti sa Kosovom i Metohijom, hoće li naše vlasti pristati na ultimatum ili na delove ultimatuma?

Ja sam u tom smislu optimista moram da priznam i mislim da naše vlasti, Vučić konkretno, neće pristati na ultimatum koji je ispostavljen i da mu treba rasteretiti malo tu situaciju koju on ima kod nas. Malo taj teret treba da padne sa njegovih leđa, ne i pritisak javnosti koji nije usmeren, naravno, samo ka njemu, nego i ka Zapadu, što je vrlo važno, ali da pomognemo i doprinesemo da Republika Srbija donese kompetentne odluke u ovoj situaciji u kakvoj je sada nakon ispostavljanja ultimatuma.

Ima, naravno, mišljenja da Zapad ne može da uvede sankcije Republici Srbiji i to je tačno.

Ne mogu da uvedu sankcije Republici Srbiji koje bi bile nalik onima iz devedesetih godina, a trajale su do početka dvehiljaditih godina, čak i nešto posle 5. oktobra.
Aleksandar Raković (Foto: Pres centar UNS)

Tada smo imali deset godina ratnog stanja i sankcija. Takvih sankcija sigurno neće biti, ali moguće je, naravno, da neke zapadne zemlje preduzmu korake koji bi naštetili ekonomiji Republike Srbije. To bi značilo i socijalni problem i to bi značilo destabilizaciju našeg prostora.

Da zaključim, svi kao društvo treba da doprinesemo, kada govorim „svi“ – mislim na nas Srbe, mi smo jedan i nedeljiv narod, govorim i o Srbiji, Republici Srpskoj, Srbima u Crnoj Gori, okruženju i dijaspori, dakle – svi treba da doprinesemo rasterećenju situacije, da doprinesemo tome da ne bude međusobnih ozbiljnih optužbi kakvih ima sa obe strane u ovom momentu. I sa strane vlasti i sa strane opozicije u Srbiji.

Mislim da nema potrebe za tim i da lakše možemo da dođemo do najboljeg rešenja ako baš u ovoj situaciji pokažemo da nam je potrebno jedinstvo i da jesmo jedinstveni oko pitanja Kosova i Metohije.

Dakle, nama podele Kosova i Metohije, odnosno razgraničenja, nema ni priznavanja tzv. Kosova. Nema ničega što bi moglo da se tumači kao uspostavljanje potpunih elemenata državnosti tzv. Kosova.

Moramo da se fokusiramo na ono što možemo da uradimo, da se ne fokusiramo na ono što ne možemo da uradimo. I da, kada je reč o Kosovu i Metohiji, imamo u svesti da je to pitanje svih generacija Srba, da se ono ostavlja i drugim generacijama da se to rešava.

To su utakmice koje se igraju tokom čitavog života ljudi i života generacija ljudi.

To su tako duge utakmice.

I kosovskometohijsko pitanje je jerusalimsko pitanje Evrope, nema sličnog pitanja, sličnijeg pitanja od kosovskometohijskog i jerusalimskog.

Jevreji su u pozitivnom smislu po sebe rešili jerusalimsko pitanje i mi treba da budemo strpljivi da rešimo kosovskometohijsko pitanje na taj način, a ne da ga rešavamo kao što su Grci rešili carigradsko pitanje koje je postojalo kao analogija, ali su ga rešili potpunim porazom i napuštanjem svoje prave prestonice Carigrada.

Carigrad je prava istorijska prestonica hrišćanske Grčke a Atina, kada je bila odabrana da bude prestonica imala je 3.000 stanovnika. A odabrana je baš zbog toga što je bila pagansko sedište nekadašnje antičke Grčke, nasuprot ovom koje je realno trebalo da bude, da to bude Carigrad.

Dakle mi ne smemo da dozvolimo da ostanemo bez fundamenta našeg identiteta, a to je Kosovo i Metohija, kao što su naša braća i susedi Grci ostali bez Carigrada i kao što su Rusi ostali bez Kijeva pa se sada bore da ga vrate.

 

 

(Sve o Srpskoj)