Kako je Južna Srbija amputirana iz srpske istorije, ili: kako je Tika Špic zamijenio vojvodu Luneta

Piše: Nemanja Dević, istoričar

 

Na jednom nedavno održanom naučnom skupu istoričara u Vranju (Prohoru Pčinjskom), tokom diskusije pokrenulo se pitanje šta jug Srbije predstavlja u srpskoj prošlosti i sadašnjosti. I nije moglo a da ne zaboli samo ovlaš dodirivanje činjenica koje govore o vojvodi Lunetu i Đorđu Skopljančetu, Gvozdenom puku iz Toplice, preko srpskog Mančestera kao sinonima za međuratni Leskovac, do Đoše i Špica, rođaka iz provincije i prvih asocijacija na srpski jug stotinak godina kasnije.

Bilo bi vrlo zanimljivo da nam neki master rad na Odeljenju za istoriju u Beogradu pokaže (znamo da se to neće dogoditi) koji su motivi juga bili dominantni u srpskoj štampi 1920-ih, koji 1930-ih, a koji 2020-ih godina i kako se i pod kojim uticajima ta slika menjala.

Ali, jedno od važnijih pitanja je i kada se to desilo. I, šta je, uopšte, srpski jug?

U periodu pre 1941. kada su nam prve asocijacije na to područje junaštvo, sposobnost i vrednoća južnjaka, pod tim pojmom se podrazumevala oblast pre svega obuhvaćena Vardarskom banovinom, kojom se upravljalo iz Skoplja.

Ma od kakvih bolesti ta država bolovala, a možemo ih nabrajati, u njenim čitankama i udžbenicima slavili su se podvizi srpskih četnika, a svaki osnovac (treba pogledati sjajne čitanke Ljubomira Protića za treći i četvrti razred osnovne škole Kraljevine Srbije, koje su se koristile i u prvoj Jugoslaviji; pre petnaestak godina Zavod za udžbenike uradio je njihova reprint izdanja) morao je da zna za podvige vojvode Micka i vojvode Anđelka, Lazara Kujundžića, vojvode Vuka i Voje Tankosića, bojeve na Četircu, Hoči i u Čelopeku, učili su i pevali bez da se ikome pravdaju pesme srpske epske vertikale, uključiv i „Srpska mi truba zatrubi“, tj. „Spremte se, spremte, četnici“, odnosno „Planino moja, planino“…

Kako to neverovatno zvuči u eri gde pojedini direktori škola zabranjuju proslavu Svetog Save, ili odbijaju da za Dan državnosti emituju himnu „Bože pravde“…

Koliko je to bilo uobičajeno i normalno, iznova sam se uveravao dok sam razgledao manastir Prohor Pčinjski i njegovu neposrednu okolinu.

Drevna zadužbina kralja Milutina posebno je dobila na političkom značaju kada je krajem 19. i početkom 20. stoleća postala uporište četnika (savremenim rečnikom kazano: srpskih specijalaca) ubacivanih u Staru Srbiju, kada je Prohor postao jedno od središta njihove akcije. Tu bi dolazili iz Beograda ili iz Šumadije, noćili zaštićeni gustim šumama planine Kozjaka, i potom duhovno i telesno nahranjeni kretali po noći u neizvesne pohode i ratovanje sa Turcima, Bugarima i Arnautima.

Tako danas na jednoj fresci u Prohoru još uvek mogu da se nazru četnici, kako se u narodnom odelu i sa šubarama, naoružani skrivaju u kozjačkoj gori, a iz ravnice i manastira im stiže hrana i osnovna pomoć. Da, četnici su bili oslikani i na fresci i to je bilo nešto najnormalnije. Kao što im je u istom manastiru, od ktitora obnove Nedeljka Kovačevića, do njegovih prvih saradnika, podignuta bez straha od političke korektnosti i spomen-ploča kao „četničkim dobrotvorima“.

A onda je došao Prvi svetski rat, i uloga Prohora kod novih okupatora nije zaboravljena. Svetili su se u svom besu, između ostalog hapseći i ovdašnjeg igumana Vladimira Protića i monahe Jovana i Arsenija ‒ žive su ih spalili u šumama nedaleko od manastira.

Jedno novo istraživanje pokazuje nam na skrajnutu ili zaboravljenu činjenicu: broj srpskih sveštenika koje je bugarski okupator, pretežno na jugu, umorio 1913‒1918, skoro je identičan onome koje su prouzrokovale ustaše u NDH 1941‒1945.

Koliko puta treba ponoviti da potonja Kraljevina Jugoslavija sa svojim elitama (pogotovo političkim, mada će Arčibald Rajs posebno kritikovati intelektualnu) nije bila idealna, ako posmatramo kako se ponela i prema srpskim veteranima i prema starosrbijanskim krajevima u novoj državi u kojoj je radije drugim narodima činila političke ustupke ili sklapala kompromise.

Kadrovi koji su slani na jug bili su daleko od savršenih, pa ipak treba imati u vidu da je Kraljevina raspolagala sa osakaćenim (nakon Balkanskih i Velikog rata) kadrovima učitelja, lekara, načelnika. Ali ogrešili bismo dušu kada bismo rekli da nije negovala kakvu-takvu uspomenu na junake i mučenike kao što su bili ovi iz Prohora; o tome govori i spomen-ploča koja je podignuta u samom manastiru 1933, a nedaleko odatle i veličanstveni spomenik na Zebrnjaku.

Treba pogledati fotografije iz 1937. i veličanstvene proslave 25-godišnjice oslobođenja starih krajeva, pa videti koliko se srbovalo i tih 1930-ih, kad kritičari Karađorđevića govore da je srpska nacionalna misija već uveliko bila zagašena. Konačno, pisci od Grigorija Božovića do Stanislava Krakova u međuratnom periodu uzdigli su sliku srpskog juga na jedan novi pijadestal, popularišući do maksimuma oživele tradicije starih srpskih zemalja (Stare Srbije).

A onda je došla 1945. I sve se preokrenulo. Freska iz Prohora sa srpskim četnicima, prekrečena u vreme bugarske okupacije, ostala je još dugo skrivena i od očiju oslobodilaca. Treba li pominjati i da je mitropolitu skopskom Josifu bio zabranjen povratak u njegovu eparhiju, u kojoj je već tada direktivama iz vrha KPJ sejano seme makedonskog raskola?

Ime četnika postalo je zabranjeno, skriveno, i onda su iščeznuli najpre iz udžbenika, a onda i iz kolektivnog sećanja novih generacija. „Bulumente bradatih vašljivaca što su nekada svetlo ime četnika zagadili izmetom izdaje“ – prisećam se jedne sintagme (danas bismo rekli tipičnog govora mržnje) na temu četnika iz hronike NOB-a.

Na njihovo mesto dolazila je epopeja Sutjeske i Neretve, Save Kovačevića i Save Sirogojna, i spomen-obeležja (od Kadinjače do Jasenovca) nesvojstvena srpskom etosu i srpskoj tradiciji.

Stara grobišta četnika iz Makedonije su oskrnavljena i zapustela. Za „Spremte se, spremte“ se nadalje, decenijama, odlazilo u zatvor. Koliko nas danas ima pojma o Vladimiru Protiću i njegovoj sabraći, živim buktinjama? Imaju li spomenik ili trg barem u svom Vranju? Ili se kultura sećanja odnosi samo na južnomoravske brigade NOVJ, od kojih kao da počinje naša istorija?

Konačno, najbolji slikari Stare Srbije, Krakov i Božović, bili su direktne žrtve režima. Prvi proteran, a drugi streljan. Potom su streljane i proterane i njihove knjige i trebalo je da prođu decenije pa da se pojave u rukama novih generacija čitalaca. Ko se danas osim srbista i istoričara seća velikog Anđelka Krstića? Sa njihovim odlaskom, gasilo se i sećanje na veličanstveno ime Stare Srbije.

U suštini, od jednog istog sveta iz trougla Gnjilana, Vranja i Kumanova, stvorene su maltene tri države i dve pravoslavne crkve.

Nova istraživanja istoričara Igora Vukadinovića o tome kako su se gradile fabrike u socijalističkoj pokrajini Kosovo, dok su u Vranju i okolnim mestima seljene ili zatvarane, daju nam odlične statističke podatke na tu temu. Deo jedne iste tradicije i jedne iste herojske vertikale, opevan u „Jovki Kumanovki“ i „Džam Stojanki“, nasilno je prelomljen, pocepan na dva dela.

U Makedoniji zacementirano prekrajanje srpske istorije 

Najnoviji događaji i autokefalija MPC postigli su da takvo nasilno prekrajanje istorije i identiteta zacementiraju. Sada je Milutinovo Nagoričane ne srpski, već makedonski manastir, ili je samo privremeno ustupljen na korišćenje?

Simbol uspeha srpske vojske u Balkanskim ratovima, na Zebrnjaku kraj Kumanova, najpre je razoren od Bugara 1942, ali ništa manji zločin nije bilo i njegovo višedecenijsko prepuštanje zubu vremena od strane komunista. Danas se nedaleko od njega podiže bezmalo jednako monumentalni spomenik Albancima palim u buni protiv makedonske države.

Naposletku, sam Prohor Pčinjski u istoriji je postao poznat po zasedanju ASNOM-a (iako ima svedoka koji govore da se on nije ni održao u ovom manastiru), nauštrb svih ranijih sjajnih događaja i ličnosti.

I tako je od srpskog juga počela da se gradi slika kao o nečemu starom, dalekom i slabašnom. U sledećoj fazi kuvanja žabe, to daleko postajalo je i strano, a slabašno otuđeno i neprihvatljivo. Srpski jug bio je amputiran iz jedinstvene srpske svesti. A nasilno nametnute avnojevske granice postale su temelji novih identiteta, koje su od nekada regionalnih prerasle u nacionalne.

Od srpskog Mančestera ostali su samo ćevapi.

I sve bi to bio još samo jedan uzdah i lament, da nedavno u izdanju „Katene Mundi“ ne dođoh do marljivo prikupljenih i priređenih govora kralja Petra Prvog Karađorđevića. Osvetnika Kosova i Stare Srbije. Prevodioca „Slova o slobodi“, poslednjeg vladara zadužbinara i zatočnika moći ustava. Da čovek čita i da se nadanjuje.

I da razmisli o zabranjenoj reči „reintegracija“, izgovorenoj pred polazak srpske vojske na Kosovo u oktobru 1912. Reče tada kralj Petar: „Moja će vojska u Staroj Srbiji zateći pored hrišćana zateći i Srbe muslimane, koji su nama isto tako dragi, a s njima i Arbanase, hrišćane i muslimane, s kojima naš narod živi zajedno (…), obično deleći s njima sreću i nesreću. Mi im svima nosimo slobodu, bratstvo i jednakost u svemu sa Srbima“.

Iznad junaštva i zaštite sebe od drugih, na delu je moralo da bude i čojstvo i čuvanje drugih od sebe…

Na kraju, na ovu temu, ostaje i pitanje: Je li iko primetio da srpski državnici ikad citiraju kralja Petra? I zašto ne?

(rt.rs)