Pravoslavni socijalizam

Piše: Slobodan Antonić, politikolog, sociolog, politički analitičar i univerzitetski profesor

 

Konačna emancipacija Rusije od zapadocentričnog poretka, posle 24. februara 2022, ubrzala je sazrevanje današnje ruske ideje kao noseće državne i narodne ideologije.

Već sam pisao o dve važne sastojnice tog svetopogleda – ideji pravde i antikolonijalnoj borbi. Sada ću nešto da kažem o još jednom konceptu koji je snažno prisutan u današnjoj ruskoj društevnoj misli – ideji pravoslavnog socijalizma.

Ova sintagma liči na oksimoron. Nije li iskustvo sa socijalizmom u SSSR i SFRJ bilo izrazito negativno kada je reč o Crkvi?

I zaista, boljševici su, iz mržnje prema religiji, zatvorili dve trećine pravoslavnih hramova, od čega su trećinu porušili (ovde 7). Manastiri su bili ugašeni, a monasi i monahinje poslati u konclogore ili rasterani (isto). Broj sveštenika smanjen je za 95 odsto, pa je u višemilionskom Lenjingradu ostalo tek njih 19 (ovde 156). Pobijeno je više od 40.000 sveštenika i monaha (isto).

Spaljeno je na milione ikona i vrednih, rukom pisanih knjiga, a oko 400.000 zvona skinuto je i poslato u topionice (ovde 7). Na kraju, u celoj Rusiji nije bilo više od stotinak aktivnih crkava (isto), a one koje su radile često su bile podeljene tako da se u levom delu hrama nalazila „antireligiozna izložba“, dok je desna polovina bila ostavljena za bogosluženje (ovde 295).

Trudbenici i kulaci

Posebno bizarna pojava u SSSR (do 1941.) bila je masovna organizacija – Savez borbenih bezbožnika (Soюz voinstvuющih bezbožnikov). SBB se 1931. hvalio da ima pet miliona članova, raspoređenih u 3.200 „udarnih bezbožničkih brigada“, sa 61 „bezbožničkom udarnom radionicom“, sa sedam potpuno „obezboženiih fabrika“ i sa gotovo 300 „bezbožničkih kolhoza“ (ovde 79-80).

SBB je planirao „bezbožničke petoletke“, s krajnjim ciljem da se u društvu iskoreni hrišćanstvo, kao i sve druge religije. Izdavali su list Bezbožnik, koji je 1931. dostigao tiraž od pola miliona primeraka, sa specijalnim izdanjima kao što su Seoski bezbožnik i Mladi bezbožnici (ovde 82). Tiraž antireligioznih knjiga koje je SBB štampao prešao je 1930. godine 50 miliona (66).

SBB je od uprava fabrika tražio da organizuju rad za Božić, kako bi se pokazalo da su trudbenici „raskrstili s religijom“, a radnici koji bi to odbili stavljani su na stub srama kao „kulaci“ (99). SBB je inicirao i kolektivno spaljivanje ikona (66). Tako je, kao pozitivan primer, isticano da su kolhoznici Giganta udarničkim radom uspeli da skupe i spale „više od hiljadu ikona“ (67).

Boljševici su se ponosili i rušenjem crkava, te je uništenje sabornog hrama Hrista Spasitelja u Moskvi (1931-34) – struganje fresaka, lomljenje velikog ikonostasa i miniranje zidova – brižljivo ovekovečeno i filmskom kamerom (ovde). Sve je to rađeno u skladu sa Lenjinovom javkom: „Borba protiv religije je azbuka marksizma!“ (ovde 143).

Rušenja zbog higijene

U SFRJ nije bilo tako masovnog rušenja i zatvaranja crkava, ali nije da nisu zabeleženi i takvi slučajevi. U Srbiji je 1949. porušen hram Svete Trojice u Đakovici, a od opeka je napravljen javni nužnik. Hram u Lesovici srušen je zato što ga je „podigao četnički vojvoda“, a hram u Banji Koviljači „zbog higijene“ (ovde 526). U Crnoj Gori pravoslavna Crkva Svete Marije u Budvi godinama je služila kao toalet (ovde).

Partizani su u Srbiji, tokom rata, streljali 46 sveštenika, uključujući i mitropolita Joanikija (ovde 520), a posle rata ubijeno je još više od 200 sveštenika i monaha SPC (522). U zemlji je, do 1953. godine, uhapšeno 2.300 sveštenika i monaha SPC, a njih 1.400 je osuđeno (od jedne do dvadeset godina zatvora). Još 1953. godine u zatvoru se nalazilo 254 sveštenika SPC (522).

Politbiro CK KPJ zabranio je, u januaru 1947, svim članovima KPJ da slave slavu ili Božić, kao i da pristupaju obredima krštenja ili venčanja u crkvi (ovde 525).

S ovakvim iskustvom, kako onda može biti reči o „pravoslavmom socijalizmu“?

Ekonomija spasenja

Nikolaj Somin daje celovit odgovor na ovo pitanje (ovde). On kaže da je kapitalizam najdušepogubniji poredak od svih dosadašnjih, zato što podrazumeva apsolutizaciju mamonizma (ovde).

Srebroljublje (pohlepa) je ličan greh, a mamonizam je greh celog društva – idolopoklonstvo novcu (Mat. 6: 24; 19: 23-24). Od srebroljublja se čovek i može spasiti. Ali, kad idolopoklonstvo novcu postane društvena norma – kao u kapitalizmu – to je pogubno za duše većine ljudi (ovde).

Gospod, u svojoj ekonomiji spasenja (1. Tim. 2:4), uzdiže i ruši društva upravo po tome da li i koliko ona daju priliku ljudima da se spasu. Paganski Rim je produžio svoj život kao hrišćansko Romejsko carstvo još hiljadu godina – što je milionima ljudi dalo mogućnost da, na kraju, mogu da stanu s desne strane Hrista (Mat. 25: 31-35; 41).

Ali, Vizantija je ipak ostala polupagansko društvo. „Hrišćanstvo je živelo u Grčkoj, ali Grčka nije živela u hrišćanstvu“, citira Somin Homjakova – „uporni ostaci antike nisu bili u stanju da prime punoću hrišćanskog učenja“ (nav. ovde). Hrišćanstvo je prebivalo u crkvi, ali je društvo i dalje bilo bolesno od mamonizma. „Vizantinci čak nisu došli ni do razumevanja mamonizma kao društvenog sistema“, veli Somin (ovde).

Strpljenje od hiljadu godina

Bog je s Vizantijom bio strpljiv hiljadu godina, čekajući da Crkva ohristovi društvo. Ali, Crkva se zatvorila u manastire, a forum prepustila mamonu. „U tome je pravi razlog propasti Vizantije“, poziva se Somin na Solovjeva. „Crkva je“, objašnjava Solovjev, „čuvala samo mrtvu čistotu dogmata, ali se više nije sećala da joj je poručeno da izgradi zgradu celog čovečanstva. Takva je bila Grčka, takvo je bilo njeno hrišćanstvo. I tada je Bog odlučio da prenese seme života i istine na naš Sever“ (nav. ovde).

Time je pravoslavna Rusija postala novi katehon. U njoj se, kako kaže Solovjev (ovde 104), ceo narod, od Cara pa sve do poslednjeg seljaka, po šest sati usrdno molio kroz vekove. I Božija promisao učinila je Rusiju najvećim carstvom na svetu, s najviše resursa na planeti.

Ali, mamonizam je, do početka 20. veka, zahvatio i Rusiju, proširio se na sve staleže, pa je zarazio i samu Crkvu. „Crkva ne samo da se nije borila protiv mamonizma, već nije u njemu ni videla greh“, kaže Somin. „Kao, ima bogatih, a ima i siromašnih; bogati treba da daruju, a siromašni da blagodare – prava idila. Zapravo, ljudski pad vodio je bogate do još većeg bogaćenja, siromašne do daljeg siromašenja. A ceo kapitalistički sistem je tu nejednakost pretvarao u ozakonjenu stvarnost. I sve je to crkva osvećivala“ (ovde).

Zato je Gospod dao šansu revolucionarima, koji su bili iskreni protivnici mamonizma. Iako su sovjetski komunisti bili ne samo ateisti, a do 1941. i gorljivi antiteisti, „nivo pada – naša udaljenost od Božje zamisli – bila je u socijalizmu niža nego u kapitalizmu“, smatra Somin . „Moralni temelji sovjetskog sistema bili su bliži Hristu nego lukavi moral od crkve osvećenog kapitalizma. Realni pokušaj da se čovek iščupa iz kandži mamona bio je bliži Bogu nego formalno poštovanje Boga bez ljubavi prema većini ljudi – prema siromašnima“ .

A kad je i Staljin, s približavanjem rata, zaustavio antiteističku propagandu i progon duhovnika, a tokom rata dozvolio obnavljanje Crkve (478-483), sovjetsko društvo je, po mišljenju Somina, u Velikom otadžbinskom ratu doživelo moralni vrhunac. „Nikada ranije, u razmerama od stotinu miliona, ljudi nisu ispoljili takvo jedinstvo, takvu odlučnost da se pobedi, takav masovni heroizam“.

Istorijsko ludo

Slično, kao istorijsko čudo, ocenjuje to vreme i Natalija Naročicka: „SSSR se pokazao kao neočekivani hibrid koji je Rusija proizvela iz semena zapadnog marksizma, a koji je na ruskom tlu mutirao. Velika Pobeda 1945. ne samo da je obnovila raniju teritoriju, nego je, paradoksalno, obnovila i tradicionalizam. (…) Istorija još ne zna za slučaj zemlje koja je izgubila 11,5 miliona vojnika i desetine miliona civilnog stanovništa, i pritom bila potpuno razorena, a da je izašla iz rata ojačana i postala supersila“ (268; 270).

Ali, mamonizam je na koncu došao glave i SSSR. Do osamdesetih godina, kod vlasti i naroda, moralni idealizam je izvetreo. Ljudi su, figurativno rečeno, pomislili da svi mogu da žive kao u Dinastiji, pa su se ponovo okrenuli kapitalizmu. I Bog je dozvolio, kaže Somin, da „velika država ne samo bude opljačkana, nego i razvaljena mnogo strašnije nego što je planirao Hitler“.

Rusi danas moraju da izaberu – Hrista ili mamona, ocenjuje Somin. Ako izaberu Hrista i jevanđeosku zajednicu darivanja i ljubavi, Bog će blagosloviti da se Rusija očuva kao katehon. Ali, Rusi treba da znaju da su „stupivši u kapitalizam, zagazili u smrdljivu močvaru, koja pokušava da sve i svja odvuče u pakao“ . Ruska crkva mora jasno da objavi osudu ne ličnog greha srebroljublja, već društvenog greha – mamonizma. A država i narod treba da krenu za Crkvom. Samo tako će se Rusija spasiti.

Somin u današnjoj Rusiji nije usamljen u zalaganju za pravoslavni socijalizam. I Sergej Glazjev, akademik i ekonomski savetnik predsednika Rusije (2012-2019), traži „vraćanje na magistralni put savremenog socijalizma“, čija je, za Rusiju, „organska ideologija – pravoslavni socijalizam“ . I sam Dugin misli da Rusi, „putem pravoslavnog socijalizma – o kome su sanjali slovenofili, narodni mislioci i filosofi ruskog preporoda, nikada nisu pokušali da krenu – a trebalo je“.

Darove Svetoga Duha

Genadij Zjuganov, lider Komunističke partije Rusije (danas ima 13 odsto poslanika u Dumi), takođe je odlučni pristalica pravoslavnog socijalizma.

Zjuganov, koji je doktor filosofije, smatra da su elementi društvene doktrine u izvornom hrišćanstvu jedan od vidova socijalističkog učenja, a da je upravo „pravoslavlje uspelo da sačuva istinski duh hrišćanstva“.

Rusi su masovno primili pravoslavlje i socijalizam baš zato što je reč o preklapajućim doktrinama. „Istinski ruski čovek ne može da ne bude pristalica socijalizma“, kaže Zjuganov, kao što i „istinski pristalica socijalizma ne može da ne oseća prema Rusima poštovanje, zahvalnost i ljubav“ .

I zaista, kod nas u Srbiji, mnogi rusofili su socijalisti, a mnogi socijalisti rusofili. A ideju pravoslavnog socijalizma otvoreno zastupa Vladimir Kršljanin.

Kakogod, pravoslavni socijalizam je jedna od popularnih koncepcija prisutna u burnoj obnovi ruske ideje danas. Naravno, tu su i kritičari ovog koncepta. Ali, naspram uniformnosti i dogmatizma političke korektnosti i kulture ponišatvanja na Zapadu, u Rusiji imamo živu intelektualnu raspravu i slobodno preispitivanje ideoloških alternativa.

Ivan Iljin, filosof kog Putin najčešće citira, rekao je da su Rusi jedan od naroda sposobnih za stvaralački čin u svetskoj istoriji, budući da su kao narod „dobili darove Svetoga Duha“.

I mi u Srbiji se nadamo da je to tako. Jer, Rusija je danas zbilja prva na redu da odgovori na svetskoistorijska pitanja opstanka hrišćanstva, civilizacije i čoveka. A od njenog odgovora zavisiće umnogome to kakav će tačno biti i srpski odgovor.

(rt.rs)