Epohalna 2022. godina

Piše:. Čedomir Antić

Protekla godina je prošla u velikim izazovima za srpski narod. Srpstvo je postiglo sjajne uspehe.

Godina 2022. pokazala koji je pravi put naše nacioanlne i državne borbe. U Crnoj Gori je uspostavljena vlada koja, konačno prihvata srpski narod kao punopravnu naciju ove države. Zahvaljujući gigantskoj, viteškoj političkoj borbi naših predsatavika, okupljenih oko Nove srpske demokratije – Demokratskog fronta i Srpske pravoslavne crkve, jedna vlada je konačno sklopila Temeljni ugovor sa Srpskom pravoslavnom crkvom, prestale su državne političke ofanzive i kampanje mržnje protiv Srba i Srbije, Njegošu je delom vraćeno poštovanje zvaničnih ustanova, delimično je prekinut aparthejdski odnos prema čitavom jednom narodu. Puna pravda još uvek nije izvršena – Milo Đukanović je još uvek predsednik države, nije osuđen, ni zatvoren. Srpski narod nije vraćen u ustav, niti mu je garantovana politička konstitutivnost ili makar autonoma oblast. Srpska zastava, grb i stara himna nisu ravnopravni simboli, baš kao što ćirilica nije jednako tretirana. Ipak, za razliku od ponižavajućeg, kompromiserskog politikantstva političkih predstavnika naše braće u Hrvatskoj, koji su – nakon prisustva proslavi genocidnog progona za vreme „Oluje” i učešću u svim hrvatskim vladama, koliko god srbofobne one bile – doživeli državnu opstrukciju na izboruima za Evropski parlament, zvaničnu asimilaciju prilikom popisa i, konačno, sladostrasno ukidanje prava na kulturnu posebnost u Vukovaru. U Hrvatskoj se nismo borili, prihvatli smo hrvatsku ratnu pobedu, koju je izvijevao NATO, kao konačnu i odrekli smo se svake političke nade. U Srpskoj su, baš kao i u Crnoj Gori, za sada pobedili otpor, pravda i život.  Vlada Srpske uspela je da spreči oduzimanje republičke imovine, nije dozvolila nasilje nemačkog imperijaliste koji se nelegalno nalazi na mestu guvernera  Bosne. Započeo je spori i neizvesni povratak nadležnosti u fiskalnom sistemu, sudstvu i odbrani. Zaustavljeno je preuzimanje mesta predsednika republike na ulici, uz pomoć zapadnih obaveštajaca.  Baš kao SDSS u Hrvatskoj, i Srbija se pogravala sa životnim pitanjima Srba na Kosovu i Metohiji, zato danas imamo probleme i za sada nismo u stanju da se tamo izborimo za pravedno rešenje.

U velikom ratu, koji od 22. februara potresa Svet, na ispitu je, kako i u prethodna dva svetska sukoba, ugroženo je sve što imamo. Zato danas ne smemo sebi da dopustimo luksuz komprmisa ili nedovršenog posla. Bilo da Ruska Federacija pobedi ili uzgubi u ratu – protiv onih koji već decenijama dave i razaraju slovenstvo, pravoslavlje i, u našem slučaju, tradicije demokratije slobode – naš put neutralnosti ne podrazumeva da smo se predali, niti da ne vidimo ko je onaj koji nas je bombardovao, obespravljivao, na nama primenjivao dvojne standard, rasno i nacionalno nas segregirao…

Nema više velikih ciljeva, niti besmislenih metaideologija, ne prihvatamo dvojne identitete i žrtvovanje za druge. Srbija je jedna i nedeljiva. Ne prihvatamo modele koji nigde drugde ne postoje. Tražimo prava za naš narod koja je imao i koja mu oduzimaju, ako to ne može mi ne isključjujemo stvarivanje ujedinjene srpske države u zemljama gde su Srbi većina. Spremni smo za Evropsku uniju, ali samo ako nam ona garantuje ono što i drugima – suverenitet i prava našeg naroda.  Ukoliko nastave da vrše pritisak na Srbiju i srpski narod, svi naši krvnici treba da znaju: stvari mogu da se okrenu, a mi možemo da, pod tim pritiskom, pođemo putem brže I drugačije obnove. U tom slučaju jedna nova Srbija, prirodnih granica, moderna, oslonjena na istinske savaznike reintagrisaće u potpunosti Kosovo i Metohiju, i to na isti evropski način kao što je Hrvatska reintegrisala Republiku Srpsku Krajinu. Nama je EU donela samo život na kredit i standarde koje više ni tamo ne ispunjavaju. Na drugoj strain, posledica amoralnog života koji promovišu je i da čitav Balkan doživljava demografski sunovrat, u kome su tokom prošle decenije svi, od Kosova do Hrvatske, nestajali brže nego naš narod u Srbiji, Crnoj Gori i Srpskoj. U obnovi naroda mi nećemo ići drugim putem osim onim koji nam nalažu čast i nada.  U tom slučaju vekove mržnje i agresije prema Srbiji nećemo zaustaviti na način koji sada neuspešno pokušavamo – trpljenjem i zaboravom. U toj vatri možda ćemo nestati, a možda će to biti vatra stvaranja. U svakom slučaju, mi više ne želimo da budemo žrtva koju agresori mrcvare tvrdeći da je zločinac.