Izlazak Srba iz institucija prvi korak – ako treba, organizovati se i po kućama

Nebojša Čović, bivši potpredsednik Vlade Srbije i bivši predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, u autorskom tekstu za Sputnjik analizira aktuelnu situaciju na Kosovu i Metohiji.

Čovićev autorski tekst objavljujemo u celini:

Prošlo je gotovo četvrt veka od kada je Savet bezbednosti UN doneo Rezoluciju 1244, krovni međunarodno pravno obavezujući dokument koji je definisao pravac rešavanja problema na delu naše teritorije pod međunarodnom vojnom i civilnom upravom. Za ovih dvadeset i kusur godina, usledilo je gotovo 40 raznih sporazuma, potpisanih što sa zapadnim međunarodnim činiocima, što sa predstavnicima privremenih organa samouprave u Prištini – uz posredovanje i garanciju kolektivnog zapada.

U civilizovanom i pravno uređenom svetu, gde postoji, kako naši zapadni partneri vole da kažu, vladavina prava, kojom se lažno i samozadovoljno kite, stavljanje potpisa na sporazum bilo kakve vrste, pa i usmeni dogovor, za časne ljude predstavlja obavezu. Međutim, u ovom svetskom poretku koji je na zalasku ne vladaju ni pravo ni moral već zakon džungle, zasnovan na pravilima koje donosi najveći siledžija u kraju, koji već decenijama reketira i tlači sve oko sebe, potpuno relativizujući i vladavinu prava i pravne obaveze koje mu u tom trenutku nisu u interesu.

U prethodnih godinu dana, bili smo svedoci šokantnih izjava i američkih i NATO zvaničnika i njihovih statista u mnogobrojnim destruktivnim projektima na teritoriji Evrope. Ogoljene su i arogantne laži u vezi sa nepostojanjem obećanja datih Gorbačovu u vezi sa neširenjem NATO na istok, koje dostupna dokumenta iz američkih bezbednosnih arhiva direktno demantuju. Pa arogantne laži američke administracije – i njihovih satelita – o nepostojanju američkih vojnih bioloških laboratorija na teritoriji Ukrajine, bez obzira na viralni snimak kongresnog svedočenja pod zakletvom nekadašnje polaznice Banderinog neonacističkog dečjeg kampa u SAD, Viktorije Nuland, koji govori upravo suprotno. Ili koruptivna uloga nestašnog sina aktuelnog predsednika SAD, Hantera Bajdena, vrhunskog „stručnjaka“ i za trgovinu energentima, i za biološka oružja, u ovoj ukrajinskoj operaciji i podaci s tim u vezi otkriveni na njegovom kompjuteru, o kojima na Zapadu ne sme da se govori. Ali, možda je posebno otrežnjujuća bila izjava nekadašnjeg predsednika Ukrajine, rusko-ukrajinskog oligarha i novoosvešćenog ukrajinskog nacionaliste, Petra Porošenka, kojom je priznao da Kijev nikada nije ni imao nameru da sprovede sporazume iz Minska, već je to bila prevara, koordinisana pre svega sa SAD, a potom i sa garantima ovih sporazuma, Francuskom i Nemačkom, osmišljena kako bi se kupilo vreme i pripremili invazija na Donbas i etničko čišćenje tamošnjeg stanovništva.

Kada je u pitanju KiM, na ličnom iskustvu sam vrlo brzo osetio neiskrenost i nedoslednost sagovornika koji su predstavljali kolektivni zapad. Posle polugodišnjeg perioda „medenog meseca“ u našim odnosima, vremenom je postalo očigledno da jedno govore ili potpisuju a potpuno suprotno rade. I to nije bila posledica nedostatka njihovog ličnog moralnog integriteta. To je bio sistematski pristup zapada da se konstantnim zatrpavanjem novim sporazumima van snage stave oni prethodni, „čiji je okvir prevaziđen“, bez sprovođenja njihovih sopstvenih obaveza ili obaveza prištinskih privremenih institucija – ali uvek tek nakon što mi ispunimo svoj deo.

Dosta se prethodnih godina govorilo o greškama koje su učinjene sa naše strane u vezi sa problemom na KiM. Bez obzira na uvreženi pristup političara da se o prethodnicima govori sve najgore, a da se sopstveni propusti pakuju u celofan i guraju pod tepih, nema vlade koja nije činila greške. Iz različitih razloga, bilo da se radilo o neznanju i površnosti, aroganciji, potrebe da vas kolektivni zapad tapše po ramenu, ili po zadatku. Lista ovih grešaka je prilično dugačka, od prihvatanja izmeštanja procesa iz UN prvo u Beč, a potom u Brisel, preko površnog i, u osnovi, arogantnog pristupa zahtevu za mišljenje Međunarodnog suda pravde, do desetine sitnih sporazuma kojima se dodatno urušavao naš ionako ograničen suverenitet na ovom okupiranom delu naše teritorije. Godinama govorim o tome da ne treba prihvatiti nijednu novu obavezu, nijedan novi sporazum, dok se u potpunosti ne sprovedu obaveze drugih strana predviđene već potpisanim sporazumima. Da treba postaviti rokove za ovo sprovođenje i, nakon njihovog isteka, preduzeti mere kako bi se naši ustupci po ovim sporazumima poništili i situacija vratila na prethodno stanje koliko god je to moguće. Jer ne može nijedan sporazum da važi ili ne važi samo za jednu stranu.

S tim u vezi, često sam govorio o potrebi izlaska Srba iz privremenih institucija na KiM. „Zabrinutost i poziv obema stranama da se uzdrže od eskalacija“, nakon nežnih udaraca po prstima albanskih političara u desetinama kriznih situacija koje su poslednjih godina kreirali na KiM, je, u najmanju ruku, licemerna reakcija kolektivnog zapada. Ovim izlaskom se urušava ta virtuelna realnost koju godinama stvaraju o svom kriminalnom i neuspelom državnom projektu na našoj okupiranoj teritoriji, preko svojih medija i tzv. nevladinih organizacija, potpuno očaranih „vladavinom prava i stanjem ljudskih prava“ u ovoj crnoj rupi na evropskom kontinentu. I pored upotrebe svih oruđa koje imaju, uključujući i one srpske političare uvek spremne da prodaju veru za večeru, opravdano se postavlja pitanje: ako je sve idealno kao što tvrde, zašto su onda Srbi izašli iz institucija?

Međutim, izlazak iz institucija mora da bude samo prvi korak u razmontiravanju sistema koji je uspostavljen kršenjem međunarodnog prava, koji je uspostavljen na prevaru, našim ustupcima po sporazumima koji su, očigledno je, bili pravljeni samo za našu stranu. Potrebno je što pre formirati sve naše institucije, ako treba i u privatnim kućama, i tim potpuno obesmisliti najave o nekim novim izborima koje je smislila Vjosa Osmani i samopreporuke istrošenih srpskih političara sa KiM da zauzmu upražnjena mesta. Kurtijevi rokovi o preregistraciji su samo povod i njihovo odlaganje ne sme da ima nikakav uticaj na povratak u privremene prištinske institucije. Razlozi su mnogo dublji i ovo je trenutak da se sve stavi na sto.

To nas dovodi do „kreativnog“ nemačko-francuskog predloga i entuzijazma sa kojim ga promovišu briselske birokrate i njihovi mediji, koji je još jednom ogolio sav njihov avanturizam, površnost i aroganciju u samoubeđenosti u apsolutnu genijalnost rešenja koje nude. Na osnovu dostupnih informacija, tvrdim da u ovom predlogu ne postoji apsolutno ništa što bi nama bilo prihvatljivo. A o pristupu svršenog čina i diktatorskoj ideji o uključivanju ovog predloga u Briselski dijalog koju je iznela Ursula fon Lajen da i ne govorim.

Da pođem od osnovnog koncepta dve Nemačke, koji je potpuno neprimenjiv na problem KiM. Tokom prethodnih 20 godina, ovaj koncept bi se u pregovorima ponekad pomenuo kao jedno od postojećih rešenja u svetu i odmah bi bio odbačen kao neadekvatan, čak i od strane zapadnih pregovarača. Nemačka je kao poražena strana u Drugom svetskom ratu podeljena po kazni, sa ciljem razgraničenja zona uticaja zemalja pobednica. Podela Nemačke nije bila borba za teritoriju već za zonu uticaja. Zapadna Nemačka nije postala 51. država SAD, a Istočna Nemačka nije postala deo Sovjetskog Saveza. U slučaju KiM, nezakonite agresija NATO i okupacija naše južne pokrajine imaju, pre svega, veze sa pokušajem nasilnog otimanja teritorije (pod uvek zgodnim zapadnim izgovorom kršenja ljudskih prava) i, ako se Kurti pita, njenim prisajedinjenjem drugoj državi, Albaniji i stvaranjem Velike Albanije. Bilo kakva naša saglasnost da ne blokiramo ulazak tzv. Kosova u neku od međunarodnih organizacija direktno seče granu na kojoj sedimo.

Iako osnovni koncept sam sebe diskvalifikuje, moram da se osvrnem i na „brilijantnu“ ideju o „otpočinjanju pregovora o ZSO“. Pre gotovo tri godine sam predvideo da će sledeći korak biti da se već dogovorena ZSO predstavi kao kompromis prištinske strane u nekim novim „pravno-obavezujućim“ sporazumima. I upravo se to sada dešava, i kroz pokušaj stvaranja novog okvira pregovora, „jer je okvir Briselskog dijaloga prevaziđen“, kroz koji će se pregovarati i o uspostavljanju ZSO, i kroz mantru koju papagajski ponavljaju ovih dana zapadni specijalni izaslanici, koji se umnožavaju geometrijskom progresijom, i birokrate EU. I to bi trebalo da nama bude podsticaj da prihvatimo ovaj „novi okvir“ i razmotrimo novu seriju ustupaka, uključujući i povratak u institucije.

O ZSO su pregovori vođeni pre više od devet godina, tačno je precizirano kako treba da izgleda i koja ovlašćenja treba da ima. Taj dogovor je stavljen u formu sporazuma, koji su potpisali predstavnici Srbije, predstavnici prištinskih privremenih institucija i predstavnici EU, kao garanti sporazuma. O ZSO se više neće pregovarati, ona treba da bude uspostavljena onako kako je dogovoreno. Kada se to desi, možda ćemo razmotriti uslove povratka u institucije i neki drugi okvir pregovora. Zašto se, na primer, pregovori ne bi vratili u okvir UN-a, kad su već i prištinski političari i njihovi zapadni mentori toliko opsednuti statusnim pitanjima, o kojima EU nema mandat da vodi pregovore a i pokazala se kao potpuno impotentna da obezbedi sprovođenje već dogovorenog. Pre punog uspostavljanja ZSO, u već definisanim okvirima, apsolutno svaki ustupak koji bi se napravio direktno i dugoročno bi ugrozio naše nacionalne interese.

Bez obzira na ono u šta pokušavaju već decenijama da nas ubede, ništa što se desilo na KiM od 1999. do danas nije nepovratno. Jer da jeste, ne bi nas tako očajnički pritiskali da što pre „priznamo realnost“, direktno ili indirektno. Brutalno nasilje svake vrste kome smo od 1999. izloženi je u suprotnosti sa međunarodnim pravom i sa Rezolucijom SBUN 1244 i kao takvo, u trenutku kada se multipolarni svetski poredak učvrsti i međunarodno pravo nadjača zakon džungle, biće podložno reviziji. Ali bilo kakav ustupak na liniji onog što su smislili naši „prijatelji“ u Parizu i „strateški investicioni partneri“ u Berlinu opravdaće zločine učinjene našem narodu i učiniće otimanje KiM nepovratnim.