Biti racionalan u eri globalnih sukoba

Piše: Vladimir Đukanović

Kako se globalni sukob približava našim dverima, tako ne mali deo javnosti svoje političke poglede bazira isključivo kroz navijačke emocije. Nesumnjivo, kod većeg dela javnosti, posebne krajnje opredeljene, tj.ekstremne, ruska strana apsolutno dominira. No, bar što se tiče ekstremizma, tzv.prozapadna opcija, u ovom slučaju proukrajinska, ni malo ne zaostaje. Radikalna podeljenost ova dva ekstrema najviše glavobolja zadaje vlastima.

Za sada se to nekako i kontroliše, jer ni jedna, ni druga strana nemaju kritičnu masu za bilo šta ozbiljnije, ali imaju neverovatnu moć prelamanja i zastrašivanja racionalnih ljudi koja se odvija po principu- znaš li ti šta će biti ako naši pobede? Ti ”naši” svakako nisu Srbi, već jedna od globalnih sila koja se trenutno mlate na prostoru Ukrajine sa sve izraženijom željom da svoje sukobe prošire širom sveta, pa i ka nama. Obe strane na taj način pridobijaju za sebe nove navijače i krune trenutno najveću opciju, igrom slučaja vladajuću, koja se iz petnih žila upinje da se što više u ovom globalnom sukobu pravimo mrtvi duboko svesna da je svako svrstavanje ozbiljan problem za Srbiju.

Glavni front sukobljenih strana su društvene mreže, sa posebnim fokusom na tviter kao dominantnoj mreži za iznošenje najgorih mogućih uvreda, pretnji i stavova prepunih mržnje prema neistomišljenicima. Tviter je u ovom momentu verbalni harkovski front u kome ne postoji mogućnost bilo kakvog iznošenja zdravorazumskog i pomiriteljskog stava. Naravno, ova platforma je odlična i za puštanje raznoraznih dezinformacija koje propagandna odeljenja raznih obaveštajnih službi širom sveta kreativno osmišljavaju. Ipak, baš je tviter pokazao i jedan neverovatan fenomen, a to je da ko god pokuša da istupi sa nekim realnim stavom taj bude osuđen i razapet od obe strane podjednako.

Baš ta činjenica pokazuje jednu vrlo bitnu konstantu, a to je da radikalno opredeljene ličnosti, bez obzira koliko se mrze međusobno, ipak imaju jednog arhineprijatelja protiv koga se zajednički borbe- čoveka sa normalnim pogledima. Njima je apsolutno neprihvatljiva bilo kakva normalnost u političkoj diskusiji, jer ekstremisti se tu ne snalaze. Bilo ko da im se suprotstavi sa razumnim pogledom lako ih pobeđuje, jer buku i galamu razum uvek pobedi. Problem razumnih je što moraju da istraju i da budu uporni u svojim nastojanjima, što je užasno teško, jer prethodno moraju da otrpe salve uvreda, pretnji, psovanja i omalovažavanja, što je objektivno retko ko spreman da čini. Posebno je to izraženo na društvenim mrežama, gde se pristojni ljudi povlače pred najezdom nepristojnih i slabo obrazovanih, smatrajući da je rasprava njima gubljenje vremena.

To je naravno greška, jer prepuštanje da u bilo kom prostoru dominira primitivizam, ekstreman pogled, vređanje, iznošenje fejk vesti, jednako je priznavanju poraza. Prepuštanje radikalnim elementima da dominiraju u političkoj diskusiji dovodi nas do ozbiljnih društvenih problema, ali i do problema koji mogu imati nesagledive posledice po Srbiju na međunarodnom planu. Otuda, u eri globalnih sukoba koji nam kucaju na vrata, borba protiv takvih stavova mora da bude konstanta. Samo upornost u borbi za pristojnu Srbiju može da nas dovede do zelene grane. Danas biti racionalan je pakleno teško, no mora se podići svest kod ljudi da je sve drugo siguran put u ambis.

Priznajem, ovo što pišem je na neki način donkihotovski, ali politika se mora što više da odvoji od društvenih mreža u smislu rukovođenja određenim procesima. Kada bi se prihvatali stavovi sa društvenih mreža mi bi uveliko po Srbiji imali ratnu zonu, jer čitajući ono što se tamo piše rekao bih da su svi tviteraši spremni da junački izginu za Rusiju ili Ukrajinu. Naravno, najlakše je biti neodgovoran iz sobe za nekim laptopom ili smart telefonom i piskarati koještarije, ali ogroman je problem kada te koještarije postaju dominirajući stav, a na društvenim mrežama one to uveliko jesu. Zato je vrlo važno da šire građanstvo shvati da su sve društvene mreže, posebno tviter, ipak platforme za internet ratnike, a nikako za racionalno sagledavanje političkih prilika. Društvene mreže nikako ne smeju da diktiraju politiku, a svi ozbiljni ljudi nikako ne bi smeli da povlađuju osobama koje smisao svog života vide u pisanju po tviteru ili fejsbuku. No, ovo može da bude poziv razumnom svetu da se na društvenim mrežama suprotstavi nerazumnim ljudima, što bi recimo značilo da se pokrene na svim mogućim platformama jedna odlučna bitka i široki front borbe za Srbiju i njene interese, a ne za Rusiju ili NATO. Upornost u borbi za racionalne poglede je naš put ka pobedi.

(Politika.rs)