Čekanje

Piše: Čedomir Antić

Sto puta zakoračite u ambis i isti broj puta nećete hodati po vazduhu.

Jedni koji mrze narod iz koga su potekli, drugi koji su svoju vlast zasnovali na kriminalu, slugeranjstvu i šovinizmu, treći koje su osnovali fondovi stranih država i, konačno, četvrti koji su poginuli za Evropskom unijom a sutra bi stupuli u sultanov ili Enver Hodžin asker… taoci su upravo onoga što vide kao svoju snagu ili identitet. Ono na čemu su zasnivali svoje „pobede“, biće temelj njihove propasti. Propašće sami od sebe, nas se to ne tiče.

Kad je reč o nama Srbima, vreme za introspekciju je došlo još davne 1941. godine, a odlagano je na silu do devedesetih godina. Pogled u sebe same, posle decenija lutanja, govori sledeće.

1. Mi nismo jedan narod sa Crnogorcima. Bili smo i više nismo. Nema povratka na staro, postoji samo međusobno priznanje. Mi smo njih priznali, oni nas nisu i, kako stvari sada stoje, to sami od sebe nikada neće učiniti.

2. Mi nismo deo društva Crne Gore, a želeli smo da budemo. Isključili su nas ljuti što nas nisu zatrli. Uvereni da će moći da nas pretope i stvore novu naciju koja sa srpskim narodom i njegovom istorijom nema nikakve veze. Kada su na osnovu lažnih ili preuveličanih teza o sopstvenoj patnji i stradanju nama nametnuli stotinama puta veće i teže, a posle nam branili da stradanje čak i obeležavamo, od svoga stvarajući sopstvenu nacionalnu mortiriju, oni su ustvari poručili da nas podnose samo zato što im ne daju da nas pobacaju u jame ili proteraju u Srbiju.

3. Lagali su desetinama puta da su nam oprostili sve ono što su nam zlo učinili, tvrdeći da nam ne pamte ako njihovu zloću ne zaboravljamo. Isto je sa našim susedima drugih jezika i vera. Mi treba da zaboravimo Drugi svetski rat, posleratno bratsvo i amneziju, kako su propuštali tuđinske vojske da ubijaju našu braću u Hercegovini, a oni će se prema čitavom srpskom narodu ponašati kao prema čuvaru nacističkog logora nakon što odrobija presuđenu kaznu. To što ne žele da uđu u koalicionu vladu u kojoj postoji stranka koja je ima srpski prefiks, nema veze sa teškom istorijom niti sa ruskim ratom protiv Ukrajinaca. To je izraz šovinizma i od SAD i EU podržanog sentimenta prema vremenima kada su oni bili begovi i ljudi mbreta Muslinijevog potčka, a mi dvonožna marva. Prešli smo preko svega toga, ali vrlo dobro znamo zašto nas mrze. Poznato nam je i ko im je omogućio luksuz da im mržnja bude osnova nacionalne politike.

4. Jasno je da je vreme Mila Đukanovića završeno. Odneće ga vrag koji ga je takvog i stvorio. Nije mi ga žao. Sam je svoju sreću iskovao. Nemojte samo da bude kao sa Brozom. Da jednog ustašu zameni čitava bojna. Mi naše političke neprijatelje, protivnike, partnere i saveznike razlikujemo samo po tome kako se odnose prema nepravdi koju nam vlada u Podgorici i njeni savezici iz SAD i NATO već decenijama čine.

5. Nas ne zanima da li će u Crnoj Gori vladati ocvala, debela Dada Uljara, izlapeli Džo Bajden ili totalitarni Kim Džong Un. Vlade u Podgorici se razlikuju po tome kako se odnose prema ravnopravnosti srpskog naroda, našoj kulturi, veri, jeziku, pismu i vezama sa Srbijom i Srpskom.

Svi zajedno, mogu da kažu ili učine šta god žele. Ravnopravnost srpskog naroda je za nas mera svega.