Crna Gora u problemu: Od manjka energenata na jesen i zimu pa do rebalansa budžeta, a Vlade i dalje nema!

Drugi su mu predviđali nešto tegobniju budućnost aludirajući na sudsko procesuiranje i slične scenarije koje uvek u svom finalu imaju gospodina Đukanovića u Spužu kao mestu boravišta za bar narednu deceniju.

Dve godine kasnije, i dva bivša predsednika vlade uzgred, Milo Đukanović je prilično živ i kako se čini potpuno daleko od sumornih predikcija, koje su mu tada bile dodeljivane kao očekivani usud. Comeback jedinog preživelog originalnog političkog behemonta iz onog vremena, koji pamti kako je svet izgledao dok je zid još stajao u Berlinu, a jugoslovenska politika žonglirala po njegovoj ivici, za mnoge je neočekivana stvar ali fakt preko koga se više ne može preći.

Nakon pada dva kabineta, Zdravka Krivokapića i nedavno Dritana Abazovića, pred Crnom Gorom su u teoriji i praksi dva puta. Ili će se u okviru postojećeg parlamentarnog odnosa snaga tražiti neka nova vladajuća većina ili će Crna Gora još jednom izaći na birališta. Za neke političke snage biće to borba na sve ili ništa, a za DPS i Mila Đukanovića prilika da se situacija rapidno promeni.

Do te prilike ne bi bilo moguće doći da iza toga ne stoji bar neki kvantum političke veštine koja je do takvog razvoja događaja dovela.

„Mislim da su mnoge stvari jasnije, čestitam novu koaliciju Alekse Bečića i Mila Đukanovića, nadam se da će brzo dogovoriti novu vladu“, rekao je Dritan Abazović u prvoj izjavi nakon što je u parlamentu izglasano nepoverenje njegovom kabinetu.

Lider Ure je za pad vlade kao vinovnike označio DPS i Demokrate i njihov direktan dogovor, za koji, kako kažu Abazovićevi saradnici, narod Crne Gore treba da zna iako je to potpuno legitimno političko sredstvo. Izglasavanje nepoverenja vladi Dritana Abazovića bilo je finale jednog procesa koji je započet nakon što je Abazović potpisao Temeljni ugovor sa Srpskom pravoslavnom crkvom u ime Vlade Crne Gore. To je bila inicijalna kapisla za pokretanje procedure u parlamentu.

Nakon potpisivanja Temeljnog ugovora Abazović se našao na udaru određenih medija koji su kritikovali način realizacije i prirodu tog odnosa. Mobilizirana je podrška onog dela građana koji se zalažu za jasnu distinkciju nacionalnog identiteta u odnosu prema Srbiji i neke političke snage koje su bile deo Abazovićeve koalicije počele su otkazivati poslušnost i podršku. Videlo se to iz diskusije premijera i njegovog ministra spoljnih poslova iz redova socijaldemokrata Ranka Krivokapića.

Ministar je spočitavao premijeru nekakav desant srpskog patrijarha na Podgoricu i potpuno zaustavljanje Crne Gore na njenoj evropskoj agendi. Abazović mu je odgovorio da sporazum sa SPC nikada nije bio predmet nikakvog interesovanja ili inkluzije bilo kog organa Evropske unije, identifikujući borbu protiv organizovanog kriminala i korupciju kao glavnu prepreku zemlje ka evropskom putu. Već je tada negde bilo jasno da bez podrške nekih drugih političkih stranaka koje u datom trenutku nisu bile deo Abazovićevog kabineta on ne može da računa na preživljavanje glasanja o poverenju.

Prema nekim obaveštenim političkim krugovima u Podgorici, Abazović je napravio jednu fatalnu grešku. Učinio je previše – prerano, i to ga je koštalo podrške onih političkih partnera koji pitanje saradnje sa SPC i njenog statusa u Crnoj Gori vide pre svega kao političko pitanje par ekselans. Abazović je pokušao sniziti tenziju u samom javnom diskursu po ovom pitanju tako što ga je sveo na pitanje poštovanja verskih sloboda i odnosa sa jednom verskom zajednicom. Samo jednom od više njih sa kojim treba potpisati temeljne ugovore, kao onaj koji je potpisao sa patrijarhom Porfirijem.

Međutim, deo javnosti i deo političkog spektra koji se trude da reflektuju i artikulišu taj promontenegrinski politički spektar postavio je druge ciljeve, promenio način igre i nespremnog Abazovića koji insistira na matrici zasnovanoj na dekriminalizaciji društva, uhvatio potpuno nespremnog. Zato danas imamo ovakvu situaciju u kojoj Dritanu Abazoviću ostaje samo uteha da je iz svega izvukao moralnu pobedu i nekakav, krajnje diskutabilan, politički kapital za budućnost.

Suštinsko pitanje koje se sada postavlja pred Crnu Goru jeste – šta dalje? Prvo od dva logična rešenja kaže da je za novu vladu sasvim dovoljno okupiti one političke snage koje su odnele pobedu pre dve godine. Za ovu opciju zalaže se Demokratski front, koji i kandiduje svog lidera Andriju Mandića za mandatara.

„Animozitet između Demokrata, GP URA i SNP-a je očigledno preveliki, toliki da su Demokrate učestvovale u rušenju te vlade, i to na inicijativu DPS-a vezanu za potpisivanje Temeljnog ugovora. Zato je, očigledno, preduslov da bi se krenulo u neku novu priču smirivanje strasti između ovih političkih subjekata i kada se oni između sebe dogovore neka onda slobodno taj predlog ponude DF-u i mi ćemo ga pažljivo analizirati“, kazao je za portal „Pogledi“ poslanik Demokratskog fronta Jovan Vučurović.

On je dodao da je na izborima narod rekao svoje i da je novi kabinet potrebno sastaviti poštujući tu volju.

„Demokratski front se zalaže za evropske integracije, EU je naš partner, ali je dosta više podaničkog odnosa, dosta je toga da nam Bilčik, Lajčak ili neki Picula određuju sudbinu države i vlade“, rekao je Vučurović.

Sa ovim se stavom slaže i lider Prave Crne Gore Marko Milačić koji je pozvao sve političke subjekte koji su pobedili na izborima 30. avgusta 2020. godine da sednu za pregovarački sto, jer su građani važniji od svega, i dodao da je krajnje vreme da se ekskurzija u konceptu manjinske vlade napokon završi.

„Ovo je idealna prilika da se vratimo 30. avgustu. Očigledno da je nekome i danas, nakon pada vlade, milija tehnička vlada izglasana sa DPS-om, fotelje u koje su pojedini došli nakon sporazuma sa Milom Đukanovićem, nego stolice za stolom 30. avgusta“, rekao je Milačić.

Izbori su, kaže on, uvek rešenje: „Ali zašto ne bismo napravili još jedan napor zbog građana koji danas govore da se treba vratiti 30. avgustu uprkos svemu.“

Dok traju pozivi na unifikaciju i zbijanje redova onih političkih stranaka koje se osećaju kao pobednici izbora iz 2020. uz naravno vrlo često i neukusno međusobno prozivanje za kolaboraciju sa DPS-om, na drugoj strani se i dalje insistira na identitetskom i nacionalnom pitanju Crne Gore kao suštinskom.

Uz jednu ozbiljnu u trendovsku modernizaciju centralne teme koja je sada u centru pažnje. Radi se o navodno presretnutim razgovorima sa aplikacije SKY ECC u kojoj se govori o nabavci „kalašnjikova“ za potrebe Srpske pravoslavne crkve u toku izbornih dešavanja 2020. godine. Roba je navodno tražena od pripadnika jednog od kotorskih narko-klanova, tačnije kavačkog. Ovakva radikalizacija odnosa prema SPC najavljuje šta će to biti centralna tema i ideja vodilja oko koje će se okupiti političke snage predvođene DPS-om. Pristup svakako neće doprineti smirivanju tenzija i konflikata koji se već razlivaju po duboko ozleđenom političkom tkivu Crne Gore.

Ipak, analitičari se slažu u jednom. U Crnoj Gori svi pričaju o tome kako su izbori poželjni i jedino čisto rešenje, ali je prava istina da ih niko zapravo ne želi i za sada se čini da su svi više radi sačekati jesen u komforu tehničke vlade koja može trajati narednih stotinak dana. Ko će se na jesen usled svih globalnih kriza baviti još i parlamentarnom krizom u Crnoj Gori? Kao što vidimo, mrsko je to i samim Crnogorcima.

Pred vladom koja na jesen bude stolovala u Podgorici naći će se nekoliko teških pitanja. Od manjka energenata na jesen i zimu pa do rebalansa budžeta za tekuću godinu. Sva ova pitanja u civilizovanom svetu nisu pitanja za tehničku vladu, ali u Crnoj Gori je nekako sve moguće.

(Espreso)