Resetovanje
Piše: Čedomir Antić
Sećam se kako je pre desetak godina, Ivica Dačić, tadašnji novopečeni reformista, posetio Crnu Goru. Ovaj Miloševićev portparol – koji će u reformskim i hibridnim vladama tokom protekle dve decenije biti predsednik Narodne skupštine, premijer, zamenik premijera, ministar unutrašnjih i spoljnih poslova, te koministar informisanja – doputovao je u Crnu Goru i rekao kako je vreme za „resetovanje odnosa“. Dačić, baš kao ni Milošević, Đinđić, Koštunica, Tadić i Vučić nikada nije izašao sa jasnim programom naše politike prema Crnoj Gori. Milo Đukanović je, recimo, 2001. objavio program u kome nam je jasno rekao da ne želi zajedničku državu, da će se pretvarati kako prihvata konfederaciju i to zbog propagandne štetnosti otvorenog separatizma, želje da nas dodatno opljačka i taktičkih razloga. Odlučio je da nam stavi na znanje kako više nije „vrsta Srbina“, već ljutiti slovenački nacionalista iz 1989. godine koji će radi razdvajanja od Srbije i asimilivonja Srba u Crnoj Gori pristati da postane hibrid dva fašizma – ustaškog i blastičkog. Prvog radi razumljivosti, a drugog zbog mentaliteta. Đukanović je postigao uspeh. Omogućio je fantastiku – da Cetinjani viču: „Ovo je Turska!“. Time se pokazao uspešniji, čak i od tamošnjeg endemskog sifilisa. Malo se preračunao oko konfiskovanja imovine SPC – trebalo je da sačeka posle izbora i početka rata u Ukrajini. Prvo je trebalo da objavi rat Rusiji, a onda da konfiskuje crkvenu imovinu kako bi finansirao crnogorsku posadu u Staljingradu.
Koji je, na drugoj strani, bio cilj Srbije? Da li je Milošević zaista želeo da okupira Crnu Goru i da je učini delom „Velike Srbije“? Za to ne samo da nema traga delu, već nema niti jednog izvora koji potvrđuje nameru. Naprotiv, izvori govore da je obeshrabrivao svaki nacionalni srpski pokret u Crnoj Gori ili u vezi sa njom. Setimo se svih propuštenih šansi od 1990. do 1998. (nakon 1998. on i njegova vlada, sve da su i hteli, tamo više nisu mogli da vode aktivnu politiku). Recimo, kako je kod naših vlasti prošao „Pokret za ujedinjenje Srbije i Crne Gore“ iz 1990. godine? Taj pokret je težio da prekine jugoslovenske tradicije srpskog monarhizma i komunizma.
Kakav je to bio „napad“ Đinđića i Koštunice na Crnu Goru? Sedmi bataljon? Ne zasmejavajte me. Koji je bio cilj? Malo zbog Kosova i Metohije, malo zbog opšte slabosti i razjedinjenosti, delom zbog terazijskih Crnogoraca koji su Srbiju gledali kao Indiju a Crnu Goru kao Englesku, malo zbog besparice, mnogo zbog stranaca i, konačno, zbog ličnih zabluda i ogrančenja – oni nisu radili ništa osim što je jedan od njih povremeno ječao. Tadić je u svemu tome bio srećni, napaljeni Evropejac i bivši Crnogorac. Vučić, tokom ove decenije, isključivo politički talenat koji će na Đukanovića, ipak, uvek gledati kao Kijanu Rivs na Al Paćina u „Đavoljem advokatu“.
Tokom 2020. činilo se da postoji jedinstvo delovanja modernog srpskog nacionalnog pokreta. Najveći Srbin našeg vremena – mitropolit Amfilohije – težio da stvori Slavjano-serbsko carstvo, koje nije uspeo Sv. Petar Cetinjski (a zna se da su i u toj viziji sa početka 19. veka, „Belgradski ljudzi“ izdvojeni iz neonemanjićke države – kojoj istorijski gledano i nisu pripadali). Za razliku od vizje visokopreosvećenog, mi nismo sigurni šta su želeli Srbogorci, a šta režim u Beogradu. Iza Zdravka Krivokapuća politički nije ostalo ništa osim bogatog bukea značajnog proizvoda debelog creva. Iz Srbije su, pak, možda samo hteli drugarstvo, kakvo je postojalo u vreme kada je Vučić svedočio u korist optužbe tokom nove Kolašinske afere?!
Za političke Srbe u Crnoj Gori, znamo šta žele: oni hoće ravnopravost – srazmerni udeo u vlasti, autonomiju u kulturi, poštovanje prava na upotrebu jezika i pisma. Ako to naša bivša braća ne prihvataju, onda se put zna – autonomija, entitet i, konačno, prisajedinjenje otadžbini svih Srba. To su sasvim moderni ciljevi. Kad je reč o Albancima, Vašington i Brisel ih vide kao evropsku agendu.
Sada beogradske novine pišu o resetu odnosa Srbije i Crne Gore. Na vlasti u Crnoj Gori su manjine, podržava ih DPS. SNP i DPS su konačno ponovo zajedno – baš kao i kad su gušili srpstvo između 1989. i 1997. godine. Ne treba sumnjati da će ova epizoda konačno završiti nestankom SNP-a, ali će eutanaziju i sahranu, kao i čitav život ove političke strvine, opet platiti srpski narod. Ne vidim koja je to prava srpskog naroda zaštitio Abazović. Istina, povremeno da neku blesavu izjavu (o Srbima kao većinskom narodu i Skenderbegu kao Srbinu). Gde je „Temeljni ugovor“? Gde ravnopravno učešće Srba u vlasti? Gde je Ćirilica? Gde promena politike porema Kosovu? Gde je trobojka? „Otvoreni Balkan“, lišen srpske nacionalne politike, Srbima odgovara koliko i Jugoslavija.
Politiku uvek procenjujemo po investicijama. SAD su u Crnu Goru po glavi stanovnika invetstirale tek nešto manje nego u Izrael? Da smo mi srazmerno investirali u SAD tamo bi do danas većina njakala i mukala, a mudrac antropologije Ranka Krivokapića bio bi im firer. Da li Srbija vodi aktivnu politiku tako što upućuje nacionalne ustanove u Crnoj Gori na Abazovićevu vladu, da ih ona finansira? Da li postižemo nešto tako što visoki funkcioneri srpske države, kada spomenu Abazovića, namignu i kažu kako je to „naš čovek“? Ko smo mi – članovi SNS ili Srbi? Zar nije i Broz govorio kao jugoslovenski unitarista u vreme kada su za mnogo blaže stavove izbacivali sa posla ili slali u zatvor, upravo onda kada je kosovskim Albancima pravio državu?