Đorđe Mihailović: Najviše me radovalo kad dođu unuci srpskih junaka, ima ko da pamti, i treba da pamti slavnu istoriju

Đorđe Mihailović (94) od ovog ljeta više nije čuvar Srpskog vojničkog groblja Zejtinlik u Solunu.

Pamti deda Đorđe sva imena. Mjesto rođenja i stradanja. Pamti kada je ko kome od njih na pomen dolazio. Sa paklicom „drine, ćilimare“. Grumenom zemlje zavičajne i flašom rakije da grobove zaliju. On zna sve. Kome je dolazila majka. Brat. Sestra.

– Najviše me radovalo kad dođu unuci junaka, onda sam ohrabren. Ima ko da pamti. I treba da pamti. Slavna je to istorija i govorite o njoj. Govorite glasno i ne savijajte glave pred nedostojnima naših korijena i slave- kazao je deda Đorđe za Večernje Novosti.

Svoj dugogodišnji posao morao je da napusti zbog pogoršanog zdravlja.

– Doktor mi kaže da mi pluća nisu dobro  Šta ja da kažem, moram da poslušam. Konzulat Srbije brine da mi se zdravlje ne pogorša. Ni ove vrućine ne prijaju, a ja jedva čekam dan da se spustim do tih grobova- kaže deda.

Kako kaže, čitav život je vezaoza Zejtinlik.

– Njemu su služili moji preci. I ja bih volio i nadam se da im koji dan još poslužim- navodi on.

Deda Đorđe posebno ističe da mu se Srbija odužila za beskrajnu ljubav i brigu o humkama junaka.

Ponosan je da se nijedna vlada o njega nije ogriješila. Nosi radost nedavne posjete ministra Nikole Selakovića i predstavnika Republike Srpske.

– Vidite ovaj orden. Šta tu piše, čitajte… Da, to je orden otadžbine Srbije. Kad te daruje otadžbina, daruje te cio narod. Za mene je to najveća čast- navodi Mihailović.

Slavni deda Đorđe još kaže da bez šajkače iz kuće nikad nije izašao.

– Ona je simbol srpskog seljaka – vojnika u balkanskim i u Velikom ratu, kada su Srbi ispisali najsvjetlije stranice naše istorije. Niko mi nikad nije prigovorio zašto je nosim. Ponosio sam se, i to su cijenili svi koji su dolazili na Zejtinlik. I mojoj supruzi Svetlani sam rekao: „Šajkača i ja, zauvijek. Kad pođem ja, i ona će sa mnom“- zaključuje deda Đorđe.