„Mala Ukrajina“

Piše: Čedomir Antić

Kada bi politika bila svedena na egoizam i samopromociju moj bi odnos prema crnogorskom diktatoru i međunarodnom kriminalcu Milu Đukanović morao da bude mnogo drugačiji i znatno povoljniji.

Paradoksalno, ali Đukanović mi je omogućio da uzmem javnog učešća u svenarodnom veselju onog slavnog 30. avgusta 2020. godine kada ga je narod – uprkos svoj sili, novcu, podršci
velikih sila, nacista iz redova Muslimana i Albanaca i 50.000 lažnih birača – porazio na izborima.

Gde god da sam tih dana išao,nailazio sam na ozarene ljude. Javnosti poznatiji među njima su do 2000. listom mislili da je komunizam živ, a do 2006. da nam je Jugoslavija najbolji državni
okvir. Bila je to gomila ignoranata, ograničenih nacional-boljševika, zatucanih klerikalaca (koji misle da je Broz veći od cara Dušana, baš kao što je Staljin svakom njegovom ruskom ideološkom dvojniku bliži od Petra Velikog), onih čiji stu stavovi odraz intelektualne bede i konačno pojedinih koji ekstremizmom prikrivaju tatine milione i dedina pasija groblja.

Svi oni bi najradije pokušali da me oteraju Milu ili još bolje Đinđiću, ali bi se u srećnom času dosetili da pripadam onoj četvorici kojima je zabranjen ulazak u Crnu Goru. Osećao sam se kao običan
čovek u zatvoru – među ubicama, silovateljima i lopovima – koga od svakog nasilja štiti samo to što mu je neko naklonjen u upravi robijašnice pripisao kvalifikaciju „terorista“.

Šalu na stranu, to glupo uverenje da će čim Đukanovič izgubi većinu sve postati dobro, nije me frustriralo, već me je zasmejavalo. Ako će „biti kao što je i bilo“ to je značilo da svi ponovo budu „Crnogorci“ a naša zemlja antisrpska. To prebacivanje Novoj srpskoj demokratiji zato što je „isuviše srpska“, to neprihvatanje njene žrtve da u okviru dve koalicije (jedne u drugoj – DF i „Za budućnost Crne Gore“) i neprekidno poigravanje sa plemenskim, bratstveničkim, starorežimskim vezama, beg pojedinih u nekakav nacionalni radikalizam uveravalo me je da sam tokom devedesetih i dvehiljaditih bio u pravu. Da, tačno je: Srbi i Crnogorci su dva odvojena naroda. Zajednička država, u kojoj bi Crna Gora bila više od autonomne pokrajine, ili još bolje regiona, besmislena je i duboko je srbomrzačka. U Crnoj Gori srpski ciljevi su punopravnost i ravnpravnost, položaj koji imaju Flamaci u Belgiji, odnosno Albanci u Severnoj Makedoniji. Ako se to pokaže kao nemoguće, onda izborni okrug, pa autonoma oblast i konačno samostalna država od centra Podgorice do Lovćena, od Pljevalja do mora i obala na od Bara do rta Oštro. Ništa manje.

Naš odnos prema srpskom narodu u Crnoj Gori treba da bude uvek kao prema Republici Srpskoj. Ponašanje onih koji su na listi srpskog naroda izabrani, a onda su ih drugi instalirali na
vlast, davalo je za pravo meni, a ne tim stotinama zabludelih, kratkovidih ili pokvarenih. Srpski narod je jedan i nedeljiv, ima svoju otadžbinu i maticu – ona se zove Srbija. Možete vi biti Srbi i imati maticu u Crnoj Gori, ali onda ona mora biti srpska država, pošto nije, molim vas da konačno prihvatite činjenicu da primajući za maticu državu koja Srbima ne daje ni puna prava iz
sopstvenog ustava i da se razvija u jednu „Anti-Srbiju“, baš kao što već decenijama iz Ukrajine nastaje jedna „Anti-Rusija“, vi prihvatate da budete nova generacija Pavelićevih ili Izetbegovićevih Srba. Niste nam potrebni, idite i budite ono što želite – pa makar to bilo i ono što niste. Naš cilj su prava srpskog naroda. Ništa drugo.

Zaista mi nije jasno šta umišlja Zdravko Krivokapić. U kom svetu živi taj čovek. Izabran srpskim glasovima on za srpski narod nije učinio ništa. Lagao je i varao svoje birače, služio je crnogorskim fašistima i tuđinima. Ne razumem zašto se iko pravda zbog njegovih optužbi da je Crna Gora ucenjivana prodajom srpskog žita kako bi ušla u „Otvoreni Balkan“. Kakva glupost!? „Otvoreni Balkan“ je projekat američke administracije, nastao je zato što se pokazalo da CEFT-a ne vredi nakon što su Hrvatska i Kosovo-UNMIK blokirali srpski izvoz. U ova teška vremena, kada bi NATO-saveznici Crnoj Gori radije prodavali preskupo oružje nego pšenicu, rod srpskih njiva vredi mnogo više od ulaska Crne Gore u jednu od desetina evropskih asocijacija.

I dok čekamo da jedna ništarija – koja je lagala da će potisati Temeljni sporazum sa SPC, da će ostvariti predizborni program, normalizovati odnose sa Srbijom, da će radikalno povećati životni standard građana, a Crna Gora stupiti u EU za dve godine – ode sa vlasti u zaborav, na političko groblje moralnih ratluka, nadam se da nećemo više ponavljati iste greške. Jednoga dana, ako većina ovako nastavi, nećemo izabrati tragikomičnog, već opasnog. „Zelenog“ umesto „krivog“, pa ćete svi vi koji ste „pomalo Srbi“ konačno izaći iz plakara i pokazati se se kao „mali Ukrajinici“. Mi za to vreme nećemo biti Rusi – veliki ili mali bez razlike – već ćemo i dalje biti samo Srbi.