Laušević: Moja priča nije završena, naš mentalitet isti kao prije 150 godina

0

Poslednju epizodu serije „Koreni“ vidjećemo u nedelju na prvom programu Radio-televizije Srbije. Najveće pohvale publike i kritike pripale su Žarku Lauševiću, koji je za „Kulturni dnevnik“ govorio o ulozi Aćima Katića i novom romanu „Sve prođe, pa i doživotna“.

– Uvijek je lepo čuti pozitivne komentare. Serija je rađena s ljubavlju i povjerenjem. Sklopilo se tu više dobrih okolnosti. Gledao sam je pre nego što je emitovana, sad nisam bio u situaciji da je pratim, ali dopiru do mene ti pozitivni komentari, pa mi gode… „Koreni“ će ostati zabilježeni u nekom dobrom fundusu naše televizije – povjerio se Laušević kolegama s Javnog servisa Srbije.

Koliko je bilo teško savladati lik Aćima Katića?
– Savlađivali smo se Aćim i ja. On mene, ja njega. Borili smo se i ne znam ko je tu pobijedio. Čovjek uvijek kreće od sebe šta god radio u životu, i od sebe ne može. To nije stvar izmaštavanja i neke potpune iluzije, nego se ipak kreće od jedne fantastične pretpostavke, kakav je literarni predložak Dobrice Ćosića. To je u startu već dobro polazište, sjajno polazište za nešto što može da urodi ovim čime je urodilo.

Zanimljiva je reakcija javnosti koja postoji na dva nivoa – jedan je oduševljenje vama kao glumcem, mnogi su vas sada vidjeli prvi put, a s druge strane, prihvatanje teme koju nose „Koreni“.

– To je, čini mi se, jedan vrlo aktuelan komad i koji, nažalost, govori da se u tih 150 godina nije nešto mnogo ni promenilo. Promijenili su se neki drugačiji, formalni, pojavni faktori, a to je možda moda koja je drugačija. Naš mentalitet je negde, u suštini, ostao isti – svađe u Skupštini, nesloge u porodici, tajne koje ima svaka porodica, koje krije ili pokušava da sakrije. Ono čime se bavio Ćosić vrlo je aktuelno i dan-danas, iako ima više od 60 godina otkako je djelo napisano, nije se mnogo izgubilo. Ne samo naše, srpsko društvo, balkansko nego uopšte društvo u cjelini, civilizacija nije mnogo napredovala, tako da se dobra literatura može dobro snaći u bilo kom vremenu.

Mene je intrigirala ta neka javnost i pojavnost njegova (Aćimova) i taj politički uspjeh koji ima, evidentno, i autoritet koji uživa u društvu, i taj krah koji ima unutar svoja četiri zida. Taj kontrapunkt mi je bio strašno zanimljiv i poroci tajni, vrline javne. Nešto u tom suprotstavljanju njegove ličnosti meni je bilo intrigantno. Da li svako kreće od sebe ili traži paralelu sa sobom, ali to je nešto što me je privuklo i učinilo da po tome kopam. Pored zaista fantastičnog teksta, sjajne ekipe sa kojom sam imao sreću da sarađujem, pored tog vrlo talentovanog skupa ljudi.

Koliko ima simbolike u naslovu knjige koju ste upravo objavili „Sve prođe, pa i doživotna“?
– Moja priča nije zatvorena. Negdje u startu, kada sam pisao, to su moji zatvorski dnevnici i oni su davno završeni i zapisani, i ovo što radim poslednjih godina kad imam vremena neka je vrsta montaže tih tekstova i pokušaj izbacivanja nečega što mi je ličilo na prejudiciranje nečega što se stvarno desilo. U startu je to bilo zamišljeno da bude u šest knjiga, ali biće u četiri. Ostaje jedan dio koji će se ticati moje Amerike i tih poslednjih, nekih 15 godina. Biće neka vrsta tetralogije, četiri knjige te zatvorske hronike.

Ostavite Komentar

Your email address will not be published.