Moderni totalitarizam se nije pojavio u Italiji i Njemačkoj, već u SAD još tokom Prvog svjetskog rata!

Piše: Slobodan Reljić, sociolog

Ne možemo razumjeti šta nam se danas dešava ako se ne vratimo na ono vreme „velike pobjede“ antifašističkih saveznika posle Drugog svjetskog rata.

Ključni događaj je bio ono što se posle uzimalo kao dosetka Vinstona Čerčila „gvozdena zavesa“ i iz čega je proizašao – Hladni rat. Veliki obrt, uglavnom je izgledao kao iznenađenje, ali kad se suočimo s činjenicama, onda aktuelno „konačno upokojenje antifašizma“ od strane Zapadne Evrope ima svoju logiku.

Dakle, fašizam nije nikakav slučajni uljez u Evropi. „Uspon fašizma bio je praktično neizbežan zbog liberalnih opstrukcija bilo kakvih reformi uključujući planiranje, regulaciju ili kontrolu“, pisao je Karl Polanji još 1944. U suštini, iskrcavanje u Normandiji bilo je intervencija Zapada na stabilizovanju liberalnog sistema, ali nije rešavanje problema. Jer, fašizam/nacizam jeste, prilagođavajući se, koristio i rasplamsale nacionalizme, arhetipske kolektivne podsvesne priče, ali „zapravo je uloga fašizma bila određena jednim činiocem: stanjem tržišnog sistema“. Odnosno, posledicama sistemske nejednakosti u društvu.

Samim tim, fašizam je najmanje „hirovita pojava lišena svakog političkog racija“. Sama opravdanja fašista takođe su zaogrtana politički aktuelnim strahom od „bauka boljševizma“ koji se širio nad Evropom. „Govorilo se da je Musolini tvrdio kako je sprečio boljševizam u Italiji, dok su statistike pokazivale da je više od godinu dana pre Marša na Rim talas štrajkova već jenjavao… Hitler je tvrdio da je spasao Nemačku od boljševizma. Ali, zar nije moglo da se dokaže da je talas nezaposlenosti koji je prethodio njegovoj vlasti već opao pre njegovog dolaska?… U stvari, u Nemačkoj i Italiji, istorija neposrednog posleratnog perioda dokazala je da boljševizam nije imao ni najmanje izgleda na uspeh.“

Ali, iza tog šta se tad „govorilo“ nije stajao neorijenti- san svet. Naprotiv, fašizmu se aplaudiralo iz kolevke liberalne demokratije. „Rimski genije u liku Musolinija, najveći živi zakonodavac, pokazao je mnogim narodima kako se može odoleti pretnji socijalizma i ukazao na put kojim narod može da ide kada je hrabro vođen.

„Uvođenjem fašističkog režima, Musolini je postavio smernice za sve zemlje koje se direktno bore protiv socijalizma“, govorio je februara 1933. Vinston Čerčil. Stari Lojd DŽordž nije zazirao da primeti kako je državni aparat koji je stvorio fašizam „najveća društvena reforma savremenog doba“.

Ni britanski laburisti, tada u opoziciji, nisu bili gadljivi prema tom „dostignuću“: „Ja vidim samo dva načina borbe (protiv nezaposlenosti), a jedan od njih je već osmislio Musolini: javni radovi ili pomoć. Kad bih ja bio diktator uradio bih isto što i Musolini“, priznavao je lider Laburističke partije DŽordž Lensberi.

Ne treba biti suviše kritičan prema ovakvim iskazima liberalnih političara, jer u suštini „fašizam se (i) pojavio kao alternativno rešenje problema industrijskog društva“ koje je stvaralo „ogromne mase radnog stanovništva (koje su) pre ličile na utvare koje bi mogle da se javljaju u košmarima nego na ljudska bića“. U takvim uslovima je ustaljena činjenica da „ako su radnici bili fizički dehumanizovani, vlasničke klase su bile moralno degradirane“.[…]

A gotovo da je zaboravljeno da se moderni totalitarizam u zapadnom svetu nije pojavio u Italiji, niti u Nemačkoj, već u Sjedinjenim Državama i to još tokom Prvog svetskog rata.

Jer „kako bi se drugačije mogla opisati zemlja u kojoj je osnovano prvo ministarstvo propagande u modernom svetu; politički zatvorenici su maltretirani, premlaćivani, špijunirani, a hiljade njih su bile utamničene samo zato što su se usudile da izraze svoje mišljenje; nacionalni vođa je optuživao strance i imigrante da u američki krvotok ubrizgavaju „otrov izdajništva“; listovi i časopisi su bili zatvarani zbog toga što su se usudili da kritikuju vladu; gotovo sto hiljada vladinih agenata-propagandista poslato je „među narod“ ne bi li kandžijom iznudili podršku za režim i rat u koji je taj režim ušao; profesori univerziteta su primoravali svoje kolege da se zaklinju na „vernost domovini“; gotovo 250.000 profesionalnih nasilnika dobilo je zakonsko ovlašćenje da zastrašuju i premlaćuju nezadovoljnike i „kolebljivce“; vodeći umetnici, pisci i slikari posvećivali su svoja dela prozelitizaciji vlade“, pisao je DŽona Goldberg u delu naslovljenom Liberalni fašizam, koje je pre deceniju bilo bestseler u Americi.

To što Goldberg opisuje zbivalo se iza one čuvene izjave predsednika Vudra Vilsona (1. april 1917), kad se on spremao da nezainteresovani američki narod uvede u Prvi svetski rat: „Povedite ovaj narod u rat, i on će odmah zaboraviti da postoji nešto što se zove tolerancija. Za ratovanje je potrebna brutalnost i bezobzirnost, i duh bezobzirne brutalnosti će prodreti u samu srž našeg nacionalnog života – zaraziće Kongres, sudove, policajce na dužnosti, čoveka na ulici.“ Možete li se setiti američkog predsednika za koga biste rekli da misli drugačije?!

Savremena istraživanja pokazuju da je iskrenost ratnih napora liberalnog Zapada protiv fašizma bila krajnje sumnjiva. Ovde ćemo navesti samo neke uverljive ilustracije odnosa.

„Do proleća 1945. godine manje od 2% savezničkih bombi je palo na nemačke fabrike oružja. Onaj drugi deo je bačen na naseljene regione i radnička naselja“, nalazi Šejn Kvin u studiji naslovljenoj „Drugi svetski rat je mogao da se završi 1943. godine da je savezničko bombardovanje bilo usmereno na vojne ciljeve“. Poznata i važna nemačka vojna fabrika kugličnih ležaja u Švejnfurtu, u centralnoj Nemačkoj, od koje je zavisila proizvodnja tenkova, kamiona, podmornica, aviona i drugih oruđa i oružja – za celo vreme rata „bombardovana je beznačajnih 22 puta, dok je Keln tučen 262 puta, a Berlin je preživeo 363 vazdušna napada“. Zato posle na suđenju u Nirnbergu nije bilo sudskih postupaka za bombardovanje civilnih ciljeva. Bili bi osnova za nezgodna pitanja.

Fabrika „Tigrova“ nije bombardovana

Zanimljiv je slučaj vojnog kompleksa za proizvodnju tenkova u Fridrihshafenu, na jugu Nemačke, u kojem je bila i proizvodnja čuvenog tenka „tigra“ koji je bio odlučno oružje za uspostavljanje prednosti na ruskom frontu. „Na primer, u proleće 1943. Hitler zove Alberta Špera ( 1905 -1981) ministra ratne industrije, i kad čuje dobre izveštaje kaže:

– „Vrlo dobro! Divno! Kažeš sto deset ‘tigrova’. To je više nego što si obećao… Koliko misliš, da ćete proizvesti ‘tigrova’ sledećeg meseca. Svaki tenk je važan.“

Hitler razgovor zaokružuje kratkim izveštajem sa fronta.

– „Danas smo u Harkovu! Ide nam dobro“, obavestio je Špera.

A bila je to Treća bitka za Harkov koja je završena s martovskim topljenjem snega 1943. U Harkovu – trećem najvećem gradu Sovjetskog Saveza – Nemci su bili nadmoćni u ljudstvu osam prema jedan i pet prema jedan u tenkovima i Crvenoj armiji su naneli gubitke od 80.000 žrtava. Teški tenk „tigar“, o kojem Hitler razgovara s Šperom, odigrao je važnu ulogu u zauzimanju Harkova, što je bilo ključno za stabilizovanje Istočnog fronta početkom 1943. E, taj kompleks koji proizvodi „tigrove“ nije doživeo ozbiljnije bombardovanje sve do aprila 1944. godine.

(Novosti online)