Kako su odbranjene svetinje u Crnoj Gori

Piše: Bivši ministar pravde, manjinskih i ljudskih prava u Vladi Zdravka Krivokapića Vladimir Leposavić

Kako je Ustavom propisano da zakoni stupaju na snagu danom objavljivanja u „Službenom glasniku“, pravna sudbina odbrane svetinja bila je, dakle, u rukama javne ustanove kojom su i dalje rukovodili kadrovi DPS-a.

Kada je, posle višemesečnih pregovora, formirana prva demokratska vlast u istoriji Crne Gore, javnost nije krila veliko nestrpljenje i još veća očekivanja. Najveći zadatak je bio da se promeni zloglasni zakon o oduzimanju verske imovine, čemu sam pristupio pre izrade pečata novog ministarstva. Trebalo je raditi brzo, ali bez grešaka, kako bi novi zakon bio neprobojan za sve napade koji bi mogli da uslede. Zato sam insistirao, između ostalog, da se delovi presuda Evropskog suda za ljudska prava ugrade u najvažnije odredbe zakona. Pošto su ove odluke obavezujuće za domaće sudove, njihova obaveza po novom zakonu ih je učinila pravno neoborivim.

Za samo nekoliko dana obavljene su konsultacije sa crkvama i verskim zajednicama, nakon čega su skoro svi njihovi predlozi usvojeni. U najnepovoljnijem položaju bio je barski nadbiskup, koji je predložene izmene morao da pošalje na komentar svojoj pravnoj službi u Rimu. Na moj izričit zahtev, u razgovorima sa Srpskom pravoslavnom crkvom učestvovali su i drugi predstavnici vlasti, da me kasnije zakon ne bi sustigao. Setio sam se reči Majkla Ignjacija da zakone treba pripremati „na osnovu pretpostavki o najgorem što su ljudi u stanju da urade, umesto optimističkih očekivanja o najboljem“. Na isti način sam postupio i tokom razgovora o izradi Osnovnog ugovora sa Srpskom pravoslavnom crkvom, koji su se odvijali praktično u isto vreme.

Bio sam iznenađen kada mi je jedan od stranih ambasadora predložio da zaustavim proces utvrđivanja zakonskog teksta – i vratim ga na početak organizovanjem duge javne rasprave. Iako sam istakao da smo tek izašli iz najšire javne rasprave o ovom pitanju, kao i da su se stekli zakonski uslovi za hitan postupak, ponovo mi je sugerisano isto. Zatim sam završio razgovor objašnjenjem da vlast čiji sam član već duguje svu svoju dobrotu u ovom slučaju prema građanima koji su rizikovali svoje živote u najmasovnijim mirnim protestima, a patrijarh i mitropolit najveće verske zajednice bukvalno ležao svoje živote u toj gandijevskoj borbi.

Postupak utvrđivanja zakonskog predloga podrazumevao je pribavljanje pozitivnog mišljenja dva ministarstva, jedne kancelarije i jednog sekretarijata, usvajanje predloga na sednici posebne komisije i konačno odobrenje svih članova vlade. U jednom državnom organu su pokušali da odugovlače sa izradom mišljenja, a u drugom ga uopšte nisu dali. Nisam dozvolio da se to desi, ali sam zahtevao ispunjenje zakonske obaveze svih organa državne uprave da međusobno sarađuju. Ceo posao je završen i predlog zakonskih izmena, sa svim potrebnim pratećim aktima, dostavljen je vladi i utvrđen u roku od 10 dana.

Kada je predlog zakona stigao u skupštinu, vodio sam zahtevne, ali korektne pregovore sa predstavnicima koalicije „Crno-bele”. Poslanici okupljeni oko DF-a i Demokrata bili su izuzetno konstruktivni u tome što nisu razmatrali niti tražili izmjenu predloženog zakonskog teksta. Međutim, kada je poslanik URA-e podneo ostavku na tu funkciju na dan glasanja, na scenu je stupilo političko podzemlje DPS-a, pa je Državna izborna komisija odbila da verifikuje konkretan poslanički mandat. Time je počelo ozbiljno potresanje ostataka ustavnog i pravnog sistema. To su potvrdili i poslanici opozicije DPS-a, koji su odmah u skupštini održali slavljeničku „pres“, a „novom realnošću“ nazvali nasilno ukidanje ustavne norme da skupština ima 81 (a ne 80) poslanika. Srećom,Zakon o upravnom postupku izričito je dozvolio Skupštini da samostalno odlučuje o ovom prethodnom pitanju i potvrdi poslanički mandat, zbog čega je pali režim te noći pretrpeo prvi poraz od nove vlasti. Povodom rođendana Svetog Vasilija Ostroškog, 28. decembra 2021. godine, usvojene su izmene i dopune Zakona o slobodi veroispovesti.

Istog dana, opozicija je pokrenula kampanju osporavanja usvajanja novog zakona. Stoga sam se 30. decembra obratio gotovo svim međunarodnim organizacijama i diplomatskim predstavnicima u zemlji kojoj sam dostavio relevantnu dokumentaciju i prevod relevantnog zakonodavstva. Nakon toga je pomenuta kampanja prestala. Savet Evrope je stavio tačku na ovo pitanje pozdravivši novi zakon koji štiti imovinska prava verskih zajednica, uz zadržavanje onih liberalnih rešenja koja su ranije pozitivno ocenjena.

Oba puta je predsjednik Đukanović iskoristio svoje pravo da se vrati, odnosno da proglasi zakon, do kraja iskoristivši propisane rokove i tako produživši važenje otpisanog zakona i agoniju umornih građana. Pretpostavljajući ovakav razvoj događaja, predvideo sam da će novi zakon stupiti na snagu danom objavljivanja, a ne posle uobičajenih osam dana. Osim toga, kako je novi akt donet po hitnom postupku, postignuto je da je važenje omraženog zakona skraćeno za punih 16 dana. Međutim, tokom januara 2021. godine bili smo u posebnom interesu kada je do donošenja usvojenog zakona važio stari zakon DPS-a i njegove nemušte odredbe o upisu državne imovine na hramove i vjersku imovinu.

Kako je Ustavom propisano da zakoni stupaju na snagu danom objavljivanja u „Službenom glasniku“, pravna sudbina odbrane svetaca bila je, dakle, u rukama javne ustanove kojom su i dalje rukovodili kadrovi DPS-a. Zbog toga sam morao aktivno da učestvujem u procesu imenovanja njenog novog rukovodstva, odbijajući predloge nekih kolega da deo starog kadra ostane na postojećim pozicijama. Kada je novi zakon objavljen 26. januara, on još nije bio završen jer je kompletan tiraž „Službenog glasnika” br. 8/2021 bio naopako, tj. nečitko štampano. Pošto sam uputio zahtev da se isti broj „Službenog glasnika” preštampa i dostavi u roku od 24 sata, Zakon o slobodi veroispovesti je proglašen na Svetog Savu, 27. januara 2020. godine.

U danima kada su me intenzivno tražili da podnesem ostavku na mesto ministra, pripremao sam vladin, a potom i drugi zvanični odgovor na inicijative koje su zahtevale da se novousvojeni zakon proglasi neustavnim. Nakon podnošenja zahteva za moje razrešenje, ministarstvo na čijem sam čelu donelo je novi Pravilnik o Jedinstvenom registru verskih zajednica, kojim je omogućeno uređenje službenih knjiga, obnavljanje postojećih i upis novih.

Od prvog do poslednjeg dana mog rada u Vladi bio sam zatrpan krivičnim prijavama koje su podnosili različiti podnosioci zahteva, a koje su imale za cilj da me spreče da radim svoj posao. Zahvaljujući velikom radu i nesebičnoj pomoći mojih najbližih saradnika, na čelu sa državnim sekretarom Vukićevićem, uspešno sam završio pregovore sa Venecijanskom komisijom o reformi tužilačkih zakona, koja je kasnije i usvojena. Napravio sam prvi Etički kodeks za visoke funkcionere, koji je Vlada prvo odbacila, a potom usvojila nekoliko meseci nakon mog razrešenja, pošto ga je Skupština, tek posle mog razrešenja, stavila na glasanje i usvojila amandmane da pooštravaju kazne za silovatelje. . Nažalost, Vlada je čak odbila moj predlog da se promeni tzvpravosudnih zakona koji su omogućili zakonit i efikasan izbor predsednika Vrhovnog suda,

Poslednji doprinos dao sam kao javni funkcioner tako što nisam želeo da tužim bilo koga od javnih funkcionera i uporno zlonamernih medija koji su lažirali moje izjave o veoma osetljivim društvenim temama. Laži, međutim, nisu zaživele. Perje Moše Pijade, koje su sa najvišeg državnog vrha prosuli njegovi sledbenici u Crnoj Gori, skupljali su probuđeni građani. I pored svih globalnih izazova i lokalne gluposti, javnost danas sve više razlikuje istinu od laži. To je najveći razlog za optimizam kada je u pitanju budućnost normalnog političkog života. Uostalom, vjerujem da DPS nikada više neće donositi zakone u Crnoj Gori.

Izvor: „Politika“