„Ljudi smo, samo ljudi, preslabi i ništavni da od nas bude drvo“

Piše: Mihailo Medenica

 

Kum je javio bratu, a brat meni…

Tati nisam rekao ništa, dovoljno mu je njegovih jada…

Bukva je na umoru, planina je ispovedila i pričestila, poslednji put, čekaju…

Nisam se od majčine smrti toliko isplakao…

Ništa na ovom šaru zemaljskom nije postojalo duže od te mile bukve, čini mi se.

Ni pre nje.

Valjda je Bog prvo nju stvorio pa sve ostalo za njom, od nje, od njene kore, korena, rebra…

Vazda je bila starica…

Najstarija i najmudrija u selu.

Zakleo bih se da je svako drvo od Bakovića klisure pa do iza Kanjona Morače dolazilo mojoj bukvi da je ponešto priupita, da se posavetuje, da joj se izjada, da je isprosi…

Ostajnica moja. Zagledana u Crkvine, u praotačko groblje, u spomenike što ih je zaljuljala, što ih je zamomčila i zadevojčila, što ih je oplakala…

Nikoga nema da oplače nju…

Kum je prišao koliko je mogao od snega, uskopisti se i pomami belina na planini pa ne da čoveku…

Ne zimuje zima no gospodari, a i basta joj, na svojemu je, mi smo tu namernici tek koji vek…

Mislio je kum da joj skrati muke, no ne muči se ona već mi…

Doveka ćemo govoriti o njoj, a ko će reč o nama?

Ko je od nas nekome bio drvo?!

Ne nekome, no tolikima!

Bukva, vazda starica, vazda tu za svakoga…

Šaka mi je porasla na njoj.

Na tim grbama, u porama, mogao si se čitav sakriti u njih da te niko ne nađe, baš kao babi pod skute kad ljutneš na sve…bez na svoje drvo, jer kako čovek da se ljuti na tu radost i tu muku..?

Koliko ih je othranila i sahranila, sirota, i vazda stamena.

Verujte, znam kad drvo zaleleče, slušao sam šumu dok rida, gledao sam i planinu kad isplače kamenjare, ali ova bukva, milosnica i mučenica moja…

Najpre se ona videla kako se prilazi kući s Dedovine, livade pred stazu koja je vodila preko imanja do u nebo.

Onolika šuma, a vazda se prvo videla ta mila bukva!

Malo više kuće, između pojate i kužine.

Ostajnica, vazda je pazila na sve, čuvala planinu za nas i planinu od nas, mi smo tu namernici tek koji vek…

Zatrčimo se ko deca pa pravo na nju.

A, ko to za nju nije bio dete- i najstariji su bili njena unučad.

Ništa nisam rekao ocu, dovoljno mu je njegovih jada, nit sam šta govorio njoj o mojem Momčilu…

O njenom Momčilu, jednako smo joj i otac i ja unučad, i otac mojega oca…

A, pitala me je ćutke, sve se nešto uznemirila granama, stotinu put je razvezala i svezala onu maramu od krošnje ali sam prećutao…

Možda sam i trebao da joj kažem da joj Momčilo više neće doći, da tinja siroma, da ga je izdalo sve bez one bistrine u očima, ono što zaiskri ko Badnjak kad se nalaže…

Možda sam trebao..?

Možda ga čeka da se oproste?

Da oproste jedno drugome, ako imaju šta..?

I njegove su šake porasle u tim vrtačama kore…

Možda je trebalo i njemu da kažem, no strah me je suza starca…

Tim suzama sve oteče, možda ugase onu bistrinu..?

Nisu to suze ko svake, ne teku, no kap po kap, a svaka kap veća i teža, na kamen da padne raspolutila bi ga…

Možda je mila starica već pala, negde ka kući, ostajnica naša…

Snegovi kidišu ko kurjaci na plen…

Nikog da je isprati, da je drži za granu dok…a sve nas je dočekala…

I najstariji su joj bili unučad.

Da ko zna koliko sam se isplakao, za drvetom…

Da sam bar seo pod nju da oćutimo, da joj se sakrijem pod skute da me niko ne vidi…

Hvala ti Gospode za tu bukvu, u ljude se razočaraš, iznevere te, odu, slažu…a drvo je vazda tu.

Hvala ti Gospode! Praštaj mi mila bukvo, nisam umeo biti drvo prema tebi već samo čovek, izneverio te, otišao, prećutao, slagao…

Kum će nazvati, javiće mi brat, prećutaćemo ocu, sve će bito ka pre jer… ljudi smo, samo ljudi, preslabi i ništavni da od nas bude drvo.

Da od nas budu raspeća…