DECENTRIČNA DEMOKRATIJA
Piše: SIBIN
Kad već imamo elektronsku cigaretu nasuprot (staro ercegovačkom) kotrobanu, koja se puši ritualno simulirajući u tome nekakav (nepostojeći) užitak, zašto ne bismo imali i: politiku koja se pozivajući na demokratiju, tako ujedno i najviše udaljava od nje? Demokratija je, dakle, potpuna praznina oko koje kruži naša, u ovom kontekstu, politička želja da se stvari preokrenu na bolje. U bliskoj budućnosti, dabome.
U želji, Aristotel prepoznaje neispunljiv nedostatak. Što više i time očiglednije demokratija nedostaje u balkanskim politikama, paradoksalno, to se one više i lakše pozivaju na nju. Na tu utvarologiju u njenom vječnom dolasku kojoj treba dati ono vrijeme koje se nema (naučava dekonstruktivist Derida).
Balkanske politike, ukratko, bile bi suprotne onome što pomenuti filozof želi i priziva kao „politike prijateljstva.“ Međutim, politika se pojavljuje sa figurom neprijatelja, baš kao što smo na etičkom nivou dužni ne prizvati Bližnjeg, nego upravo ne-sličnog, Drugog koji je drugačiji od svake drugosti, etc.
Na koliko smo se „mišljenja drukčijeg“ odvažili, proporcijalno toliko ćemo demokratije u politički sistem ubrizgati, jer, kao politička životinja, čovjek je dio zajednice, jezika i mišljenja, onog prostora u kome se odvija, prema konstantinovićem riječima, „igra reči i smisla.“
Utoliko prije, strogo uzev, zaista je – demokratija moguća na dugoročne staze, ali, politici se itekako žuri, jer kao pogon proizvodnje privida (u nas), ona se svaki dan mora počinjati ni od čega ili, preciznije: od pozicije vlastite, neodržive krize.
Kako bi to prikrila (zabašurila), teatralno se poziva na transparentnost koja je produžetak totalitarizma kao ubistva tajne! Ako je tačno, a svi su izgledi da jeste, kako živimo u vremenu u kojem „Ljubav postaje tečna“ (Zigmund Bauman), onda je takođe ništa manje tačno da je – totalna transparentnost nalog da se postoji bez tajne, unutrašnjeg, te prema tome ličnog života.
Jednom, kad demokratija dođe (onog dana kad više neće biti potrebna), zateći će leš politike koja se, u međuvremenu, sama usmrtila, otkrivajući da je pretrajavala predstavljajući ono što nije niti je ikad mogla biti.