Naučnici prave najsitnije leteće mašine na svijetu, manje od zrna peska

Mali mikročipovi sa krilima, tek su veličine zrna peska, što ih čini “najmanjim letećim konstrukcijama koje je ikada napravio čovek”. prema saopštenju univerziteta.

Tim inženjera sa Univerziteta Northvestern napravio je sićušne “mikro letače“ koji bi mogli da posluže u nadgledanju zagađenja, zaraznih bolesti i drugih zagađivača životne sredine u vazduhu nakon izbacivanja iz aviona ili sa visoke zgrade.

Rojevi sićušnih jedrilica mogli bi da formiraju masivnu bežičnu mrežu, prikupljajući važne i vredne podatke o okolišu bez nedostataka glomazne opreme za nadzor.

Dizajn je inspirisan drvećem koje raspršuje sitno seme sposobno za okretanje kako bi se usporilo njihovo spuštanje i omogućilo im da pri letu pokriju šire područje.

To znači da mali mikročipovi nemaju svoja pogonska sredstva ili motore. Ali uprkos njihovoj sićušnoj veličini, inženjeri su uspeli da u njih ubace senzore, izvore napajanja, pa čak i antene za bežičnu komunikaciju.

TTokom milijardi godina, priroda je dizajnirala seme sa vrlo sofisticiranom aerodinamikom“, rekao je John Rogers, tim u Northvestern-u i koautor rada o mikro letačima objavljenom u Nature-u ove nedelje. „Pozajmili smo te koncepte dizajna, prilagodili ih i primenili na platforme elektronskih kola.“

Činjenica da mogu da klize kroz vazduh duže vreme omogućava im da prikupe mnogo više podataka o životnoj sredini tokom svog spuštanja, prema izjavi članova tima.

Rogers i tim su takođe bili inspirisani knjigama sa iskačim fotografijama – dvodimenzionalne knjige koje se lako mogu pretvoriti u trodimenzionalne strukture kada se otvore, a kako bi došli do novog procesa proizvodnje uređaja.

Tim je uspeo da “iskoristi najnaprednije materijale i proizvodne metode koje koristi industrija potrošačke elektronike“, štampanjem uređaja u “ravnim dezenima, nalik na čipove“, prema Rogersu.

Inženjeri su u testove mogli da uključe sprave koje prikupljaju energiju iz okruženja za napajanje bežične antene za prenos podataka na pametni telefon.

Na ovaj način, prototipovi su mogli da otkriju čestice u vazduhu ili da očitaju pH, nešto što bi se moglo koristiti za praćenje kvaliteta vode.

Inženjeri sada rade na potpuno “bioresorbirajućoj“ verziji koja se rastvara u vodi kada padne na tlo, ne ostavljajući za sobom nikakav trag.