Arena se poklonila Novici, emocije eksplodirale: Hvala za deset nezaboravnih godina!

Početkom 21. veka tada još tinejdžer Novica Veličković obukao je crno-beli dres i obavezao se na večnu vernost. Odlazio je, vraćao se, osvajao trofeja, radovao se pobedama i teško preživljavao najteže poraze. Igrao je povređen, pomerao granice bola i davao bukvalno sve… Sve što je imao do danas. Poslednje minute u crno-belom dresu odigrao je u ispunjenoj Štark areni pred ljudima koje najviše voli.

Jedan od najvećih igrača koji je u bogatoj istoriji branio boje Partizana večeras je otplesao poslednji ples. Iako je još u junu stavio tačku na veliku karijeru, tri meseca kasnije napravljen mu je oproštaj. Baš onakav kakav velika imena i zaslužuju. Izašao je na teren na kraju prvog poluvremena utakmice protiv evropskog šampiona Anadolu Efesa. Minut i 56 sekundi pre kraja druge četvrtine, počela je euforija na tribinama. U prvom napadu lopta je išla na njega. Postigao je koš, u narednom asistirao za Nemanju Dangubića.

Brzo je isetklo vreme. Igrači su otišli na klupu, svetla su ugašena. Sve je bilo spremno za zvaničan oproštaj. Svečana ceremonija je bila obojena jakim emocijama, kao i kompletna karijera Novice Veličkovića. Obraćanje je počeo baš kao što se očekivalo…

„Nažalost danas nas je napustio Duda Ivković, ovim putem bih hteo… Malo rade emocije“, teško je dolazio do reči Novica, dok je držao mikrofon na sred terena. „Želeo bih da mu se zahvalim za sve što je uradio za našu košarku, za mene lično, za svaki savet koji mi je dao. Neka mu je večna slava“.

Nastavio je potom kapiten da ređa imena koja su bila bitna na njegovom putu.

„Zahvalio bih se mojoj porodici, Duletu, Saši Daniloviću na svemu što je uradio za mene… Mojim saigračima. Zahvalio bih se Partizanu na svemu što mi je u životu dao. Ja sam probao samo delić toga da vratim. Navijači, da znate, i vama sam uvek hteo da vratim za svu energiju koju smo delili zajedno svih ovih godina. Hteo bih da poželim svu sreću Željku i ekipi, da ih prati zdravlje. Kao što sam rekao pre nego što smo izašli – Partizanova publika zna da ceni borbenost i energiju. To je sve što mogu da poručim momcima. Jednu pesmu sam ponavljao sve vreme… Voleo bih da se svi zagrlite. Da budemo složni i budemo zajedno. Gde god da igraš, tu su tvoji grobari“, započeo je stihove Novica, a nadovezali su se svi prisutni u hali.

Od oba kluba, kao i navijača, dobio je posebne poklone… Scena za pamćenje. Scena koja će Novici Veličkoviću biti zauvek urezana u sećanju. Oprostio se pred publikom koja ga je uvek gledala kao boga. Koja je cenila svaki njegov potez, svako bacanje za loptom, svako zaletanje u reklame…

„Hvala još jednom za sve. Biću navijač, sad da pređem na tribine. Deset nezaboravnih godina, nezaboravne emocije. Hvala“, završio je Veličković, a onda se redom pozdravio sa svim igračima. Sa suzama u očima, rekao je „zbogom“.

Poslednji put u dresu Partizana sa brojem 12 – kapiten Novica Veličković. Reči oficijalnog spikera već na početku utakmice u odzvanjale su jače nego ikada. Pesma sa tribina čula se još od trenutka kada je prvi put zakoračio na teren na zagrevanju. Svi prisutni u dvorani bili su u belim majicama na kojima je pisalo: „Hvala ti za sve“.

Mesta u prvim redovima zauzeli su ljudi koji su imali velike uloge u Novicinoj karijeri. Trener koji je prepoznao talenat u njemu – Duško Vujošević, saigrači koji su ga pratili u crnom-belom taboru tokom najlepših dana – Milenko Tepić, Uroš Tripković, Aleksandar Rašić, Dušan Kecman, Čedomir Vitkovac, Slavko Vraneš, Kosta Perović, Predrag Šuput… Bili su tu i Predrag Danilović sa ćerkom Olgom, Ratko Varda, profesor Vladimir Koprivica, nekadašnji kapiten fudbalskog kluba Saša Ilić… Sadašnji predsednik Partizana Ostoja Mijailović i sportski direktor Zoran Savić. Novicina porodica – supruga, deca, roditelji, sestra… Svi oni zajedno su učinili da ovo veče bude posebno.

Igrao si za klub tokom najboljih i najtežih dana, ginuo za loptu i pocepane glave, zato će grobari večno da te slave! Jedna rečenica na tribinama rekla je baš sve.

(Mozzart Sport)