Tuđe polje
Piše: Čedomir Antić
Ružno je napadati nečiju porodicu u politici. To baš nije lepo. Još je gore, međutim, kada neko zloupotrebljava sopstvenu porodicu u politici. To Vi vrlo dobro znate i radite to. Imali ste od koga da učite.
Predsednici Crne Gore i Srbije rade isto, samo profinjenije, mada imaju i manje članova porodice koje mogu da upotrebaljavaju. Kada Vam porodica uđe u politiku – ne samo kada sedne u gliser ili osnuje banku, nikako isključivo kada sinčić jednog umnog invalida stavi u sam vrh penzionog fonda a drugog (moralno komatoznog) ubaci u poglavarstvo jedne velike gradske opštine – nego i kad jedno dete vrši državne misije, drugo prenosi tajne poruke vođstvu susedne (koliko god bila bratska) države, treće preporuči ministra a četvrto piše tati otvoreno pismo u kome ga hvali.
Hvalio sam i ja mog oca, dok je bio živ, pa to niko nije objavljivao. Da jeste, značilo bi ili da sam bitan ja, ili, ukoliko bi preneli zbog njega, da sam na taj način ušao u nekakvu politiku. Ali, ne brinite. Nije to strašno što Vaš sin nema nikakv oklon prema Vama. Imali smo i mi ovde jednog ministra čiji sin je, mada ne toliko književnički nastrojen kao Vaš, objavio svoju fotografiju kako zadivljeno gleda portret svoga velikog oca. Ispod fotografije je zabeležio da se nadahnjuje gledajući uspešnog roditelja. Da… I on je bio tehnička inteligencija, kao i Vi – precizno je rezao keramičke pločice pre nego što se dopao vođi. Tu je i razlika – on se dopao vođi, a Vi ste prevarili čitav jedan narod. Srbe.
Ružno je, mnogo je ružno što neka tamo srpska policija pretresa strance i još negativno odgovara na primedbe i prebacivanja. Treba to i reći otvoreno, jer Srbija je valjda država za sve svoje građane, pa makar i bili stranci (?!).
Recimo, kada su mene na podgoričkom aerodromu terali da se izujem i skinem kaiš, a druge putnike nisu; kada mi je Vaš kohabitacioni partner zabranjivao ulazak kao najgorem kriminalcu – ja nisam kukao kako sam ugrožen. Graničnu policiju sam pustio da radi svoj posao, a crnogorskim narko-baronima (uverenim da će me evropske zemlje u kojima žive i rade moje univerzitetske kolege, takođe zaustaviti na granicama), morao sam da otpišem. I učinio sam to. Ali, jasno je meni. Nismo isto. Ja sam, što bi vi crnogorski šovinisti rekli, „izvanjac“. Meni nije mesto u Crnoj Gori. Srbija pak nije država kao Crne Gora. Ona je jedna livada na kojoj pretežno žive glupani, a vaše su ovce i goveda željne ispaše. Znamo to.
Vi ćete sve probleme, što bi onaj Vaš principal u mreži rekao, rešiti sami, između sebe. Kada joj je bilo potrebno, ta Vaša iza rize sakrivena protuva, dotrčala je u Beograd da na najgledanijoj televiziji brani crkvu od Đukanovićevog režima. Kada nam Vas je podmetnuo, onda je naivčinama (koji takve nisu pročitali još 1997. godine) poručivao da se ne mešaju u crnogorske stvari.
Mene, Nesrećo, za koju se ne zna kada plače a kada se smeje, crnogorske stvari ne intersuju.
Priznajem Vam i naciju i državu i crkvu. Samo, ovakva država i crkva postoje samo uz puna prava srpskog naroda.
Vi ta prava ne dozvoljavate. Ako ih još dugo budete osporavali, moja braća će morati da uzmu svoj deo države i ostave vas vama samima.
To je, znam, okrutno, ali je izgleda jedino rešenje. Da nema Srba u Crnoj Gori, da su tu samo Dukljani i vi – izgubljeno pravoslavno pleme iz 17. veka koje je najblože Srbima ali ima samo lokalnu svest – prema vašoj zemlji bih imao odnos kao i prema kori planete Mars. Mada, na ni na Marsu nisu sami srušili grobnu crkvu svog najvećeg pesnika i mitropolita.
Očekujem ravnopravnost za moj narod – deo jedne i nedeljive srpske nacije – koji živi u Crnoj Gori. Ne sprečavajte ih da u svojoj zemlji uživaju ono što vaša deca odavno imaju u mojoj. Samo toliko.
U Srbiji živi četvrt miliona državljana Crne Gore. Kako to da brinete samo o onima koji mrze Srbiju, a o biračkom pravu ostalih ni ne pomišljate? Da, velika većina od 800.000 ljudi poreklom iz Crne Gore koji žive u Srbiji su Srbi, Vi ste im smešni u tom Vašem nepricipijelnom, provincijalnom, anahronom nacionalizmu.
Njima nije miliji kamen u Cucima od cele Šumadije, jer u Šumadiji žive i glupo je da tako govore. Šta bi bilo kada bi neko ovde rekao kako mu je draže bunjište u Barajevu od bilo kog dela Crne Gore? Kako bi na toga gledali. Kao na budalu, naravno, pošto je to intimno osećanje koje treba zadržati za sebe, zato što može biti uvredljivo za mnoge.
Savremna Srbija nastala je doseljavanjem srpskog naroda sa svih strana. Dolazili su u slobodnu zemlju da im bude bolje. Samo deo vaših neguje paštunski mentalitet, pa plemensko proradi u svakoj krizi. Pošto neki u Vašoj zemlji govore o okupaciji od strane Srbije, pitam Vas: gde su dikrektori, generali, admirali, vlasnici, profesori… iz Srbije u Crnoj Gori?
Dok su vaši „enveo serdari“ Dada Uljarević i Momo Radulović ovde vodili studentske proteste; a onaj večiti doktorand sa fakulteta u Nikšiću MilOn Ščekić besplatno pohađao naš Kembridž u Kosovskoj Mitrovici, studente iz Srbije kod vas možemo da izbrojimo na prste. Jedna moja koleginica je kao doktorka nauka došla da živi kod vas, nakon što se udala (za Ispravnog i dvoje đece rodila) pa je i dalje, što bi vi rekli, „izvanjka“ i „nezapošljena“.
Zato Vas, dragi poglavaru, molim da povučete đecu na rezervni položaj, u divljinu slobodnijeh gora, pa pričekajte da se na vlast vrate Tempo, Veljko, Slobo, Boro, Mićun, oba Tadića, Zako i đete Balša… Pa da se uspostavi stara ravnoteža i da ljudi kao ja budu pretresani i zabranjivani, a osobe kao vi na vlasti. Da se, dakle, iz Beograda kuka na zlu Srbiju i u srbofobnom duhu određuje politika prema Crnoj Gori. Doći će to vreme sigurno… Kada ste Vi postali premijer, sve se može dogoditi.