Drač, sigurna kuća za žrtve američkih avantura

Posle serije američkih neuspeha u Iraku i Avganistanu, saradnici i saveznici politike koju su definisali neokonzervativci mlađeg Džordža Buša, spletom čudnih okolnosti, završili su na obali Jadrana – u Draču.

Nekoliko stotina avganistanskih izbeglica tek se smestilo u hotele u albanskom obalskom gradu, dok su, istovremeno, vlasti zatražile od studenata da napuste domove u Tirani kako bi napravili mesto za nove pridošlice iz te države.

Takođe privremeno i takođe i Draču, već godinama spas od odmazde iranskih vlasti, traži oko 3.000 nekadašnjih pripadnika organizacije Mudžahedin el Kalk, koje Teheran optužuje za izdaju i smrt najmanje 12.000 vojnika.

Sigurna kuća, Drač

Smatrajući da bi prihvatanje iranskih disidenata, ili terorista kako ih nazivaju u Teheranu, moglo ozbiljno ojačati pozicije Tirane u Vašingtonu, vlada bivšeg premijera Saljija Beriše smestila ih je u kompleks koji su uz pomoć iranske emigracije sagradili u Draču.

Prvobitno, na jadranskoj obali bilo ih je oko 300, ali je uz saglasnost Berišinog naslednika, Edija Rame, njihov broj dostigao čitavih 3.000.

U Albaniju su stigli pre bezmalo deset godina. Privremeno, kako su tvrdili Amerikanci, koji su ih prethodno izbrisali sa liste terorističkih organizacija, na kojoj su se našli zbog umešanosti u ubistvo šestorice Amerikanaca, od kojih su trojica bili oficiri Vojske SAD.

Nedavno, takođe na najviše godinu dana, u Albaniju su stigli Avganistanci – nekadašnji prevodioci, saradnici bezbrojnih stranih agencija i raznoraznih organizacija, čije je dvadesetogodišnje delovanje u toj državi okončano haotičnim povlačenjem Amerikanaca i povratkom talibana na vlast.

U oba slučaja, „kupovina“ američke naklonosti bila je glavni faktor tokom procesa odlučivanja o prihvatu begunaca, koji su u Albaniji stigli strahujući da bi će ih vlasti država iz kojih potiču jednostavno pobiti. Ne bez razloga.

Mudžahedini u egzilu

Oko 3.000 Iranaca, koji su na vrhovima bajoneta izneli teret Islamske revolucije, u Drač su stigli kada je postalo izvesno da posle raskola sa vlastima u Teheranu neće preživeti rastući iranski uticaj u Iraku.

Najmanje 140 pripadnika te organizacije ubijeno je u bazi Ašraf u Iraku i okolini, gde su se smestili pošto su, posle proterivanja iz Irana, sklopili savez sa Sadamom Huseinom i pokrenuli seriju napada na iranske snage.

U tim napadima je, tokom bezmalo dve decenije, ubijeno oko 12.000 Iranaca, a pripadnici organizacije Mudžahedin el Kalk broj žrtava procenjuju na čak 50.000.

Osim za terorizam, Teheran ih tereti i za otvorenu izdaju.

Državna agencija Fars, pozivajući se na izveštaje Federalnog istražnog biroa, objavila je da je ogranak te organizacije u San Dijegu pozdravio posadu američke krstarice Vinsens, koja je 1988. godine oborila iranski „erbas“ u kojem se nalazilo 290 osoba, uključujući i 65 dece. Amerikanci su tvrdili da je posada krstarice identifikovala putnički avion kao nadolazeći F-14 iranskog ratnog vazduhoplovstva.

Rastući iranski uticaj u Iraku, posle pada režima Sadama Huseina, rezultirao je brojnim napadima i egzekucijama pripadnika MeK-a, pa su, suočeni sa verovatnim istrebljenjem, pomoć zatražili od Amerikanaca, pre svega od neokonzervativaca.

Uprkos stavu tadašnje državne sekretarke Kondolize Rajs, koja je bila protiv saradnje sa organizacijom koju SAD smatra terorističkom, Donald Ramsfeld i Dik Čejni su ih videli kao sjajno oružje za borbu protiv Irana, pa je Ramsfeld, kako navode izveštaji iz tog vremena, izgovorio čuvenu rečenicu: „Momci prvo idu u Bagdad pa onda u Teheran“. Završili su u Draču.

Da bi stvar bila još konfuznija, mlađi Džordž Buš je, predstavljajući razloge za invaziju Iraka 2003. godine, u nekoliko navrata pominjao MeK kao jedan od ključnih dokaza saradnje režima Sadama Huseina sa teroristima.

Kako bi uklonila rezerve skeptika, administracija Baraka Obame je na gotovo volšeban način uklonila MeK sa liste terorističkih organizacija 2012. godine. Ova operacija je smišljena kako bi se pronašao novi domaćin za potencijalne saveznike, jer je posle serije ubistava u Iraku postalo kristalno jasno da pripadnici MeK-a u Iraku jednostavno ne mogu da prežive.

Bivši američki obaveštajci, suštinski, ovu grupu smatraju bizarnom i brutalnom, a MeK je navodno bio i jedan od ključnih faktora razdora između državnog sekretara Majka Pompea i sada već bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona. Pompeo ni po koju cenu nije želeo da administraciju vezuje sa organizacijom tek izbrisanom sa liste terorističkih organizacija.

„Da budemo jasni oko ovog pitanja. Ambasador Bolton je govorio na njihovim skupovima, predsednik Tramp i ja nismo“, objasnio je tada Pompeo.

Od Teherana do Drača

Priča o ovoj organizaciji je gotovo neverovatna. Rame uz rame sa ostatkom revolucionarnog pokreta, kao islamističko-marksistička milicija zbacili su sa vlasti u Iranu šaha Rezu Pahlavija, ali su se kasnije dokačili sa čelnicima islamske revolucije i postali smrtni neprijatelji.

Tokom rušenja šahovog režima, važili su za nepokolebljive borce koji ulazili u gotovo samoubilačke akcije protiv snaga bezbednosti i redovno napadali predstavništva zapadnih kompanija. Navodno, organizacija Mudžahedin el Kalk snosi odgovornost za smrt najmanje šest Amerikanaca u Iranu. Poznata je i po pesmi u kojoj se neprestano ponavljaju „smrt i uništenje“ Amerike.

Homeini ih je, odmah po povratku iz egzila, označio kao opasne, jer su okupljali regrute iz srednjeg staleža i bili prilično popularni među lokalnim intelektualcima i studentima islamistike

Mudžahedin el Kalk je do tačke sa koje nema povratka dospeo posle serije eksplozija automobila bombi u kojima je 1981. godine stradalo više od 70 iranskih zvaničnika, uključujući tek izabranog predsednika Irana Muhameda ali Radžala i premijera Muhameda Džavada Bahonara.

Kontranapad pristalica vlasti u Teheranu bio je strašan, pa su preživeli jedva uspeli da se domognu Iraka, gde im je utočište pružio Sadam Husein.

U narednih dvadeset godina organizovali su seriju napada na iranske vlasti, a Sadamu Huseinu su pomagali prilikom obračuna sa lokalnim rivalima. U iračko-iranskom ratu učestvovali su na strani Iračana, zbog čega su ostali bez ozbiljne podrške u Iranu i bili osuđeni na život u egzilu.

Lider organizacije, Masud Radžavi nije viđen još od 2013. godine, pa zapadne obaveštajne službe zaključuju da je mrtav. U međuvremenu, ključna ličnost pokreta postala je njegova supruga Merjam Radžavi, koja je uspela da u zapadnoj Evropi i Americi dobije podršku desničara, rešenih da kad-tad napadnu Iran.

Prognani Avganistanci, kako se čini, nemaju iluziju da će se ikada vratiti kućama, osim ukoliko se situacija u toj državi brzo i dramatično ne okrene protiv talibana.

Tokom poslednjih godina, iz Avganistana je pobeglo oko tri miliona ljudi. U Nemačkoj, Austriji, Francuskoj i Švedskoj završilo ih je oko 200.000. Skoro dva miliona našlo je utočište u Pakistanu u Turskoj, dok je do SAD dobacilo svega 1.600 Avganistanaca.

(RTS)