Pismo Suljagiću

Emire Suljagiću,

Želim ovo da podelim sa Vama. Jutros me je pozvao novinar holandskog lista De Telegraaf i zamolio da prokomentarišem Vašu izjavu da organizatori festivala „Sloboda narodu“ u Sarajevu nisu smeli da me pozovu da na njemu učestvujem. Dodali ste, Vi kao direktor Memorijalnog centra u Potočarima, kako tvrdite „šaljivo“, da ako me je već „dovelo“ u Sarajevo, jedino što su možda mogli da učine samnom, bilo je da me bace („bacilo“, kako Vi to učeno umete da napišete) „lavovima“. Dodajete još da sam dva dana ranije učestvovao na nekom skupu, na kome tvrdite da je neko „Crnogorcima pretio genocidom“. Pitali ste se i, da li bi bilo logično, da organizatori sledeći put pozovu Biljanu Plavšić i Vojislava Šešelja. Predložili ste još i da me neko pita o opsadi Sarajeva i Srebrenice.

Iznenadile su me te Vaše reči. Pre svega zašto bi meni bilo zabranjeno da govorim u Sarajevu? Ja sam neosuđivan, nisam pod bilo kakvim sudskim procesom, pisao sam o stvaranju Jugoslavije i moja doktorska disertacija je delimično vezana za tu temu. Ja u Sarajevu nisam govorio o Ratu u BiH, mada o njemu imam više znanja nego Vi, ali Vi smatrate da ja u Sarajevu ne smem uopšte da govorim. Federacija Bosna i Hercegovina je, međutim, pravna država, a voljom upravo bošnjačkih političara srpski narod je u njoj konstitutivan. Nisam mnogo objašnjavao holandskiom novinaru. Nisam govorio o Vama. Rekao sam samo da je ovaj Vaš ogorčeni komentar upućen prema holandskoj vladi. Uslediće, bez sumnje i pismo, a cilj je da organizatorima festivala ubuduće bude uskraćeno svako finansiranje. Tom prilikom citirao sam jednog Vašeg, dozvolite mi slobodu da tako ocenim iako ni njega nisam lično poznavao, mentalnog i etičkog blizanca. Beograđanin Bata Trlaja je govoreći o podzemlju u vreme rata i sankcija rekao: „Mala bara puna krokodila“. Nakon što je etnička većina u Sarajevu temeljnije etnički očistila svoj habitat, nego što je to učinila aktuelna etnička većina u Srebrenici, sada je došao na red i mirotvorački i pomiriteljski nevladin sektor. Organizatori su naime dvojica Srba, očigledno nepoželjni u svetu gde dominira čovek kao što je Suljagić, koji je ne tako davno rekao da je „Republika Srpska nacistički vermaht, okupirana teritorija koju treba osloboditi“.

Novinar koji me je zvao u početku je bio napet i boljažljiv, ali su argumenti i, posebno, citiranje Bate Trlaje, učinili da razgovor završimo na pristojan način i u dobronamernom tonu.

Pre svega, Suljaguću, odakle Vam ideja da sam u sredu i četvrtak (16. i 17. juna 2021.) prisustvovao bilo kakvom javnom skupu?! Vi zaista mislite da zato što sebe doživljavate kao žrtvu, možete da imate tako slobodan odnos prema istini? Drugo, kako to mislite da je neprihvatljivo da na nekom skupu u Sarajevu učestvuju Biljana Plavšić i Vojislav Šešelj? Poznato Vam je da je Biljana Plavšić osuđena pred Haškim tribunalom, da je priznala krivicu i odrobijala dugotrajnu kaznu zatvora. Nije Vam smetalo kada su Vaši sunarodnici glasali za Biljanu Plavšić i sa njom stvarali vladajuću većinu. To je bilo dve godine posle zločina u Srebrenici. Sada, kada je osuđena, priznala, pokajala se i odrobijala, ona je nepoželjna osoba u zemlji u kojoj se rodila?! Priznajete Haški tribunal. Zašto se onda protivite dolasku Vojislava Šešelja u Sarajevo. Suđen je tokom 12 godina, neprekidno zatvoren, prvostepeno oslobođen, drugostepeno osuđen, ali samo za određene događaje u

Srbiji. Šešelj je oglašen kao nevin kad je reč o ratovima u BiH, Hrvatskoj i na Kosovu i Metohiji. Ali, ako ste tako principijelni i gadljivi prema haškim osuđenicima, koliko ste puta protestovali zbog slavljena pokojnog generala Rasima Delića, koji je pred Haškim tribunalom prvostepeno bio osuđen na trogodišnju robiju (kod nas toliku kaznu dobijaju oni što kradu u prodavnici), da bi nedugo potom umro?

Vi ste, Suljagiću, početkom 2020. potpisali „Apel 88“, kojim ste podržali otimanje crkava i manastira od vernika u Crnoj Gori i njihove verske organozacije koja se zove SPC. Time ste sve rekli: za Vas je i lična tragedija i progon zločinaca koji su skrivili tako težak zločin, kao što je onaj izvršen na Bošnajcima u Srebrenici 1995. godine, samo sredstvo rata protiv srpskog naroda. Vi taj rat vodite na način koji Vam je moguć – podmetanjima i govorom – pošto ste previše pametni (ili možda niste dovoljno hrabri) da ga vodite oružjem.

Jedan Vaš istomišljenik iz Crne Gore i novinari Radio Sarajeva pokušali su da pronađu gde sam se to ogrešio o bošnjačke žrtve. Gledali su pres klipinge, guglali i pronašli da sam 2010. u jednoj emisiji rekao da mi Srbi treba da u budućnosti postignemo nekakvo nacionalno ujedinjenje. Strašno. Istina, nema veze što sam se deset godina takođe javno zalagao za nezavisnu Srbiju, umesto zajedničke države sa Crnom Gorom, te što sam tražio „istorijski sporazum“ sa Kosovskim Albancima – ja sam tom izjavom ustvari „zagovornik Velike Srbije“. Pošto to opet nije „negacija genocida“, onda su se čudili zašto tvrdim da Holokust i zločin u Srebrenici nisu isto. Hajde probajte da bilo kog stručnjaka u Jad Vašemu ubedite da jesu. Slično je i sa vađenjem iz konteksta moje izjave o modelu stvaranja nacionalne države, gde sam tačno primetio da je srpski nacionalni pokret tokom devedesetih godina 20. veka svuda pokušavao da odbrani potojeće stanje, a da je samo u BiH preuzeo hrvatski model i stvarao svoju državu bez obzira na sve. Naravno da sam mislio na Republiku Hrvatsku. No, i da nisam: ispade, sudeći prema pisanju Vaših zaštitnika sa Radio Sarajeva, da su Srbi u NDH za vreme Drugog svetskog rata doživeli genocid?! Pa Vaši istomišljenici se osamdeset godina trude da dokažu da to nije bio slučaj, a sada Vaši obožavaoci pokušavaju da dokažu kako podržavam što se Bošnjacima navodno dogodilo isto.

Za razliku od Vas koga nije briga za Srbe pobijene u Srebreničkom kraju i koji ne spominje Nasera Orića i divna svedočenja o njemu – te nacionalne bajke: „Naser i trudna četnikuša“ i „Naser i oči sudije-ćete-ćetnika“ – ja sam 2004. prvi među Srbima objavio istoriju Srbije u kojoj sam naveo broj ubijenih Bošnjaka u Srebrenici (7000), koji je tada bio zvanično prihvaćen od haških istražitelja. Nisam očekivao da će taj broj i sve što radite biti temelj za reviziju istorije i huškanje u novi rat. Kako to da mi „negiranje genocida“ niste pronašli u Istoriji Republike Srpske? Istoričari su, uzgred da primetim, tu da „ispituju stereotip“ a ne da služe nacionalnim megalomanijama i od zločina stvaraju temelj „nacionalnog mita“. Naveli smo sve stavove u vezi sa Srebrenicom a posebno onaj zasnovan na presudama Haškog tribunala. Istoričari takođe ispituju i sve podatke i nikada ih pre istraživanja ne uzimaju kao aksiome. Haški tribunal je izneo nekoliko procena broja žrtava u Srebrenici, pa je red da istoričar i na to ukaže. Zato se i protivim ispolitizovanoj rezoluciji crnogorske skuštine na tu temu.

Vi, čini mi se, možda i bolje od drugih, znate da neko ko je sa puškom u ruci poginuo napdajući Bratunac ne bi trebalo da bude tretiran kao „žrtva genocida“, već kao „vojna žrtva“ jednog rata. Bio sam član vladajuće stranke i funkcioner vlade Srbije koja je Haškom

tribunalu predala čak sedamnaest optuženika. Među njima i kapetana bojnog broda Ljubišu Bearu. Kao savetnik jedinog njenog potpredsednika, javno sam janura 2005. uslovio opstanak vlade saradnjom sa tribunalom. Proleća 2006. potpisao sam i javno branio zahtev Ustavnom sudu Srbije za zabranu Srpske radikalne stranke zbog uvreda na račun Hrvatice dr Ivane Dulić. Posle svega, Haški tribunal nikoga nije pravosnažno osudio za ubistvo hiljada srpskih civila. Gde su ovakvi kao što sam ja među Bošnjacima (a da ih niste oterali u Beograd)? Zašto mislite da će žtvama biti učinjena pravda, samo pod uslovom da vaše nacionalističke halucinacije javno prenose osobe tipa sumanutog Čedomira Jovanovića?

I na kraju, rekao sam uvaženom holandskom novinaru, da plemeniti beg prof. dr Emir Suljagić, direktor MCP, bivši zamenik ministra odbrane BiH, kantonalni ministar obrazovanja itd., sigurno ne bi na meni primenio nasilje. On, uveren sam, ne bi tukao ni svoju suprugu, a kamo li mene. Naglasio sam da u tom pogledu ne treba verovati zlonamernim novinama, baš kao što i u mom slučaju ne treba polagati mnogo poverenja u lenje i neobrazovane novinare Radio Sarajeva.