Konsenzualnost

Piše: Čedomir Antić

O dvadesetoj godišnjici Dejtonskog sporazuma tadašnji predsednik Crne Gore, inače pobednik na lažiranim izborima dve godine ranije, bio je gost u Banjaluci. Govorio je u društvu članova predsedništva Bosne i Hercegovine. Uz podli osmeh objašnjavao je kako mu je žao zbog kolega u Sarajevu. Nekada je bio tamo gost pa su ga jednog vodali od ustanove do ustanove, od predsednika do predsednika, u neefikasnoj državi grada, kantona, entiteta i zajedničkih ustanova koje neki nazivaju i državnim. Prof dr Miodrag Miško Vuković, Đukanovićev skupštinski Ciceron, nekoliko godina pre ovog događaja govorio je o tome kako bi, kada bi narodi bili konstitutivni, u Crnoj Gori put pripadao jednoj a šuma drugoj naciji.

Mudro su zborili. Ali, ne razumem onda zašto su se toliko žalili na Kraljevinu Jugoslaviju. U toj unitranoj državi nas Srba je bilo sve manje i manje, a druge nacije su pored brojnosti dobijale i sve veću samostalnost i sve snažniji uticaj na zajedničku državu. A u okviru njihove samostalnosti, sve je manje prava imao srpski narod u oblastima i kasnije republikama koje nisu bile pod direktnom upravom Beograda. Pa ipak su „unitarizam“ i „hegemonizam“ bile čarobne reči – bauci na kojima su stasale ne samo političke generacije već i čitave nacije.

Međutim, kad je reč o pravima Hrvata u savremenoj BiH, te Albanaca u Srbiji ili Severnoj Makedoniji, onda je pitanje prava nacija neprikosnoveno. Hrvatska je svoj narod u BiH politički prodala Sjedinjenim Državama kako bi dobila mogućnost da etnički očisti Srpsku Krajinu. Amerikanci su toliko voleli Bošnjake i verovali im, da nisu hteli da im daju samostalni entitet. Pa ipak, SAD i EU je danas draže da zanemare pravo drugih nacija da se kandiduju za predsedništvo BiH i Veće naroda (predviđeno za kandidate iz tri suverene nacije) nego da zaborave na činjenicu da podlo napisani izborni zakon omogućava bošnjačkom šovinisti Željku Komšiću da bude biran za predstavnika hrvatskog naroda uz svega nekoliko procenata dobijenih glasova Hrvata.

Slično je i sa suštinskom podelom Severne Makedonije, u kojoj je po sporazumu iz 2008. na Albancima da odrede sa kojom će njihovom partijom biti formirana vlada, ali je 2017. godina pokazala da Albanci mogu da sebi za koalicionog partnera izaberu severnomakedonsku partiju koja je izgubila izbore i formiraju vladu protivno volji većnine Severnomakednaca.

U Srbiji se islamska zajednica podelila. Kako i ne bi, kada svega polovina muslimana živi u oblasti Novog Pazara i pripada bošnjačkoj naciji. Srbija se nije mešala, ali je od nje još i traženo da pomogne ujedinjenje pod jednom stranom – bošnjačkom i novopazarskom. Zamislite da je naša premijerka izlazila u javnost sa zahtevom da neko od kandidata bude muftija, i još da se taj kandidat izjasni protiv njenog mešanja?! Pa nas bi bombardovali.

Jedan član Naprednog kluba, autor godišnjih izvetaja o političkim pravima srpskog naroda u regionu i nekadašnji direktor jedne vladine kancielarije, kaže kako bi Srbija morala da pomogne široki konsenzus oko ideniteta kako bi privukla i Gorosrpce, Srbogorce, Jugoslovene i razne druge „Kvantne Srbe“. Dodajem: i Džedaje, pošto je za opstanak srpskog naroda u Crnoj Gori, važna i glupača koja piše knjige protiv Srba, a djed i baba koji su se pisali kao isti joj se za to vreme vrte u grobu kao da su pokretni bilbordi.

Šalu na stranu, vreme je da se kaže otvoreno, mi Srbi tražimo ravnopravnost u Crnoj Gori. Zahtevamo pošteni popis pod međunarodnom kontrolom i upodobljavanje političke i drugih realnosti činjenicama koje isti pokaže. Tražimo udeo u skupštini, vladi (ako je potrebo i ustavnu reformu), srazmerno učešće u državnoj upravi, lokalnoj samoupravi, na univerzitetu, u kulturi, ravnopravnu upotrebu našeg pisma… Tražimo sve što drugi imaju, a nam je uskraćeno.

U državnoj upravi i lokalnoj samoupravi u Crnoj Gori januara 2020. bilo je zaposleno enormnih 50.618 građana. Red je da Srba bude makar trećina, ili oko 14.679 ako je verovati falsifikovanom popisu iz 2011. godine. Trenutno je taj broj bar šest puta manji. Od Srbije tražimo da pomogne naše ustanove. Manji broj Srba u Hrvatskoj ima oko 700 zaposlenih u nacionalnim ustanovama koje plaća hrvatska država. Kada je pre nekoliko godina to finansiranje uskraćeno, bez ropca ga je nadomestima Srbija. Nam sumnje da tolika investicija treba da stigne i iz Srbije u ustanove srpskog naroda. Kad je reč o platama taj trošak bi godišnje, kad je reč o Crnoj Gori, iznosio svega 8,4 miliona evra. Za celokupni srpski narod u regionu ova suma bi dosezala oko 80 miliona. To je srazmrno daleko manje od novca koji u takve srvhe daju Hrvatska, Mađarska i Turska. O stipendiranju studenata i da ne govorimo: pa Nemačka je 1925., u vreme nacionalnog minimuma, osnovala DAAD i njime počela projekat koji je do devedesetih godina 20. veka Evropu učinio njenim kontinentom. Mi ne želimo ni Crnu Goru da učinimo srpskom, a kamoli da srbizujemo Balkan. Mi želimo slobodu i ravnopravnost za srpski naroda i da se obezbedimo od budućih Đukanovića i Krivokapića. Ništa više.

Za investiciju od osamdeset milona evra godišnje dobijamo očuvanje ustanova srpskog naroda i elitu (na Univerzitetu Crne Gore u ovom trenutku ukupno radi oko 800 građana) ne samo spremnu, već i sposobnu da brani svoj identitet. Dobijamo i mogućnost da iz ovih krajeva dobijamo novo stanovništvo u decenijama demogafske krize. Dobijamo saveznike umesto neprijatelja i zauvek gubimo navodne Srbe, koji su nas u protehodnim decenijama više obespravljivali i napadali od najgorih neprijatelja.