4 priče povodom 15 godina nezavisnosti

      Piše: Čedomir Antić    

U Crnoj Gori nikada nisam bio na letovanju. U toj zemlji nemam porodice ni rodbine. Osim, ako ne računamo 200.000 moje srpske braće i sestara, te još jedno 150.000 onih koji više nisu Srbi ali sa nama dele Sv. Savu, kneza Lazara i vožda Karađorđa. Nemam nikakvih ličnih aspiracija prema Crnoj Gori. Kada bi se moja braća i sestre slobodnom voljom preselili u Srbiju, ne bih više o ovoj zemlji govorio, niti bih na njenoj slobodi i demokratizaciji radio. Ovo više nisu devdedesete godine. Srbe ne može baš svako da ubija, siluje i kleveće kako mu je volja. Ako bi ih silom iselili, ne bih se okrenuo srpskoj vladi koja ih je izdala, kao što sam učinio 1995. godine. Ostatak mog život bio bi posvećen, odmah to da kažem, samo i isključivo osveti. Totalnoj, konačnoj i neopozovoj. Od takve odlučnosti  ne mogu da zaštite ni NATO, ni Hitler, ni Musolini, ni Staljin, ni Bajden… Ovo pišem na početku, testamentarno što kažu, da znaju svi oni koji spominju autobuse, kese i traktore. Da ne bude neke zabune.

Želim da Vam povodom petnaeste godišnjice nezavisnosti Crne Gore prenesem četiri priče iz mog ličnog iskustva.

1991godina

Tog leta imao sam nepunih sedamnaest godina. Nagovorio sam oca da otputujemo u Crnu Goru. Nekako mi je bilo bezveze da tamo letujem pa smo za cilj našeg putovanja izabrali Cetinje. Hteo sam da vidim istorijsku Crnu Goru. Putovali smo starim automobilom, na putu smo obilazili tenkove Užičkog korpusa JNA. Crna Gora je bila sva kao jedan, spremna i orna za rat. Čak i na Cetinju osećalo se raspoloženje u prilog odbrane jugoslovenske države. Svuda su bili grafiti koji su slavili Moma, Mila i još uvek postojeći Savez komunista. Samo je na putu za Boku bio jedan čudan grafit napisan latinicom, koji je glasio „Mi smo Dukljani.“ Ipak, osećanja onih sa kojima smo razgovarali bila su podeljena. Većina je mislila kao mlađi kolega mog oca koji je živeo u Podgorici. Jugoslovenski orijentisan, sa momirovskim brkovima, ovaj mladi advokat je rekao kako će biti sa nama dok je Jugoslavije. Srpske zemlje nisu njihove, tvrdio je, a njegova otmena supruga je samo klimala glavom. Sa Cetinja smo otišli na Petrovdan, nakon što smo bili svedoci napada nekoliko stotina podivljalih ljudi na Cetinjski manastir. Hteli su da skinu zastavu SPC sa ulaza. Trobojka je u to vreme bila zastava Crne Gore. Bila je to istorijska zastava države u vreme crnogorske monarhije, komunizma, ali i fašističke okupacije. Tada je prvi put promovisan alaj-barjak kao nacionalna zastava. Orao i lav sa grba, dobro se sećam, behu beli, a na orlovim grudima je stajao ćirilićni monogram „N I“.

Zastava naše crkve, naroda i državâ je odbranjena. Odbranio ju je lično mitropolit Amfilohije. Došlo je i do pucnjave.

Na jesen te godine suprug jedne rođake ranjen je u jednoj zadarskoj kasarni. Bio je rođeni Podgoričanin, čitav život je proveo u Zadru, a kada je počeo rat prišao je vojsci. Obišli smo ga u VMA. Pitao sam ga za ratne ciljeve tog čudnog, iznuđenog i neplanskog rata. Rekao je kako će armija pobediti Hrvate i postaviti granicu na liniji Karlobag-Karlovac-Virovitica. Bio sam začuđen. „Šta će nam zemlja u kojoj ne živi naš narod?“-  pitao sam se.  „Hoćete da stvorite Veliku Srbiju?“, više sam konstatovao najzad, ali je on vrlo energično odvratio: „Ne. To radite bez nas. Mi smo tu dok je Jugoslavije.“

Muž moje rođake se sa porodicom preselio u Podgoricu. Crna Gora je zajedno sa Srbijom stala protiv SAD i saveznika. Pala je i pod sankcije UN. Ipak, krajem 1991. povukla je sve crnogorske državljane iz JNA na svoju terotoriju. Cetinje je na referendumu iz 1992. 90% glasalo za ostanak u zajedničkoj državi sa Srbijom (u Rožaju, Plavu i Gusinju je bilo obrnuto). Kada sam 1993. služio vojsku, u mojoj brigadi u Gnjilanu bila su svega dva građanina Crne Gore, koji su tu došli na sopstveni zahtev.

Posle izdaje Srpske Krajine, katastrofalne nacionalne, privredne i svake druge politike, Miloševićev režim je falsifikovao lokalne izbore u Srbiji. Podigli smo protest na beogradskim univerzitetima, koji se pokazao kao najdugotrajniji u istoriji Evrope. Među desetinama hiljada pobunjenih studenata bilo je malo Crnogoraca, ali je u vođstvo sebe same izabralo njih dvoje – Momo i Dada. Spanđali su se sa moćnim svetom iz beogradskog en dži oa i vodili informisanje i protokol protesta – bez matičnih fakulteta i ne obazirući se mnogo na naše ustanove – uglavnom iz kancelarija nekakvog udruženja u Knez Mihailovoj. Momo bi, da se redovnije brijao, izgledao kao oznaš – crnomanjast, mrk, uvek u kožnoj jakni. Ovako, zapušetne snažne brade od par dana, ličio je više  na gruzijskog mafijaša. Dada se nosila kao članica bedna Spajs grls, a pošto ju je Bog dao drusniju i ne preterano lepu, izgledala je kao negativka iz filmova Živka Nikolića. Prodorni i beskrupulzni, toliko su se namentnuli da su bili posrednici čak i predstavnicima srpskih bogataša koji su želeli da se sastanu sa predstavnicima protesta. Bilo je tu istinskih srpskih nacionlista – kakav je Obrad Kesić – koje je Momo demfovao ne iskazujući svoja stvarna opredeljenja. Mi smo jedva uspeli da razvijemo srpsku zastavu na čelu protesta usred Beograda. Dada je zato otišla sa našom delegacijom u Njujork i Vašington. Pričalo se da je golog stomaka posetila Kongres. Dade i Mome nigde nije bilo kada je jedne januarske noći, u Kolarčevoj ulici usred Beograda, mitropolit Amfilohije spasao studente od policijskog nasilja. Muž moje rođake ostao je na strani Momira Bulatovića i SNP-a.

 

2006.

Od 1997. godine zalagao sam se za uspostavu nezavisne srpske države. Srpski narod, koji je tada brojao oko 10,5 miliona pripadnika, zaslužuje matičnu državu. Đukanović je u međuvremenu faktučki razbio federaciju, ali loše su je osnovali srpski i crnogorski socijalisti zajedno. Srba je u Crnoj Gori bilo sve više, ali je većina među njima htela samo da očuva ustavno stanje iz devedesetih godina. To je bilo loše. Kao autor političkog programa obnove nezavisne Srbije bio sam zanimljiv crnogorskoj službi. Znali su da sam srpski rodoljub pa su me, zajedno sa svojima agentima, neprekidno napadali. Program koji sam napisao 2002. prihvatio je G17 Plus, stranka koja je držala trećinu vlasti u zemlji. Posle konačnog uspeha, inače neregularnog i jako sumnjivog, referenduma u Crnoj Gori (ja sam tražio pregovore o sporazumnoj nezavisnosti i pravima Srba u Crnoj Gori, što vlada kojoj sam pripadao nije prihvatala), Srbija je bila konsternirana.

Supruga mi je bila trudna. Išli smo na pregled. Pored nas je bio mladić sa ženom, koji nije znao ko sam. Govorio je kako je Srbin i živi u Plavu. Suze su mu tekle dok je govorio o referendumu. Rekao je kako mu je, na vest o pobedi Đukanovićeve države, pozlilo, zbog čega je dugo povraćao. Bilo mi je istinski žao. Nisam hteo da ga ubeđujem da je to istina sa kojom smo morali da se suočimo i da SRJ ili državna zajednica nikada ne bi postali istinska zajednička država. Bol njegove diše bila je jedina istina.

Ranije tog jutra, sutradan po referendumu, posetio sam poslanike G17 u Narodnoj skupštini. Predsednik poslaničke grupe Albijanić me je lepo primio. Bili smo srećni zbog Srbije i tužni zbog Srba u Crnoj Gori. Tada je naleteo Željko Ivanji. Ivanji je bio poslanik G 17. Ovaj inače tihi čovek sa govornom manom i imidžom ljigavog kralja Džona iz Diznijevog crtanog filma, bio je van sebe od sreće. Posvao nam je, kao u šali, srpsku mater. Spominjao je nekakvog đeda sa Cetinja koga su Srbi progonili. Nemo smo ga gledali. Dakle, tako to izgleda. Živiš u Beogradu, puštaš da te dožive kao Slovaka, građanin si sveta u „šifrovanoj stranci“, narodni poslanik, a u srcu gajiš takva osećanja. Samo je Svevišnji tog dana spasao Ivanjija od teških batina. Danas, posle petnaest godina, Dinkić – predsednik jedine parlamentarne stranke koja je bila za nezavisnu Srbiju – izigrava savetnika srbofobnog i šovinističkog Mila Đukanvića. Ivanji je u međuvremenu još dva puta bio narodni poslanik, pa je prešao u Srpsku narodu partiju, potom u Šapićev Srpski patriotski savez, da bi se za sada skrasio u Pokretu za obnovu Kraljevine Srbije. Mašallah.

Momo i Dada su na čelu dve uticajne crnogorske i atlantističke nevladine organizacije sa sedištem u Podgorici.

 

Od 2008. do 2021. pisao sam redovne sedmične kolumne za podgorički Dan. Radio sam to po pozivu i bio sam za taj posao dobro plaćen. Pošto sam neprekidno bio u opoziciji vlastima i u Srbiji i u Crnoj Gori, a nisam imao svoju stranku, računam da je ta odluka uredništva bila tržišna. Istovremeno je u najtiražnijem beogradskom političkom nedeljniku (Svedoku) kolumne pisao crnogorski poslanik i perijanica režima, Miodrag Vuković Miško. Samo, protiv mene je prvo napravljen veb-sajt pod mojim imenom, koji je vodio rukovodilac u jednom crnogorskom javnom preduzeću. Potom je preko beogradskih novina povedena kampanja kako bih bio otpušten sa posla, koju su vodile  osobe koje je plaćao i plaća režim Mila Đukanovića. Konačno mi je zabranjen ulazak u Crnu Goru. Možda je to posledica  kvaliteta, ali na Vukovićeve tekstove nije bilo ni mnogo odgovora, a kamo li značajnijih reakcija.

Pre tri dana (21 maja 2021) učestvovao sam na jednoj međunarodnoj konferenciji. Hrvatica je, razume se, jedina i odmah čestitala Crnogorki dan nezavisnosti. Ispostavilo se da Crnogorka nije ništa više nego „uzorna građanka“, pošto je reč o Srpkinji iz Hercegovine (prema sopstvenom priznanju) dr Gordani Đurović. Ona je rekla da je Crna Gora hiljadu godina stara država. U izlaganju posvećenom odnosima u regionu od 1991. do 2021. godine, govorila je o tome da je „Crnogorska pravoslavna crkva“ odavno priznata od strane ruske crkve. Kako su Petrovići izgradili najvažnije crkve i manastire, ali da ovi ne pripadaju samo pravoslavnoj crkvi već i muslimanima, katolicima i onima koji nisu religiozni. Crna Gora je, razume se, u 20. veku uništena od velikosrpske okupacije. I danas, od 3% u ukupnom stanovništvu, srpski napadači su se popeli na 29% i podelili su zemlju u kojoj vitlaju stranim zastavama, a treba da poštuju svog žutog orla, svetu zastavu građanske države. Ipak, Crna Gora je „šampionka evropskih integracija“ i bila bi još bolja da Srbi nisu došli na vlast, uništili privredu i zadužili ekonomiju. Traže svoje mesto u državi, a šta će im, zar nije dovoljno što ona kao Srpkinja drži pozicije na univerzitetu i ranije u vladi…?!

Samo sam se smejao. Toliko da me je grdila zbog toga. Slušao sam o zemlji koja je 400 godina starija od svog prvog spominjanja. O zadužbinama Nemanjića koje su kako kaže izgradili Petrovići. O naciji koja je okupirana dve godine pe nego što je prvi put spomenuta (ako je verovati nalazu prvog spominjanja u 1920. godini, do kog je došao crnogorski istoričar i  nacionalista prof. dr Živko Andrijašević). O „miroljubivim ekolozima“ umesto kojih sam valjda ja ratovao na Dubrovniku, da i ne govorimo. O zemlji mira i demokratije u kojoj je takva Srpkinja iz druge države ministarka i profesorka, a Srbi koji su rođeni na njenom tlu su pet do osam puta manje zastupljeni u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi, ne treba trošiti previše reči. I da… Srbija nije demokratska jer je Vučić na vlasti sedam godina, a Crna Gora jeste, nakon osamdeset godina vlasti istih.

Divno. Šta ste nam to ostavili Hitlere, Musolini, Staljine, Klintone, Kole…? Pa jesmo li mi nacija-logoraš koja se ravna prema svojim otpadnicima koji tuđinu služe kao kapoi? Hoćemo li se prenuti makar o petnaestoj godišnjici Đukanovićevog Korleonelenda?!