Antić: Petnaest godina posle uspostave nezavisnosti Crna Gora je na prekretnici

Piše: dr Čedomir Antić

Crna Gora je postala nezavisna nakon referenduma o nezavisnosti iz 2006. godine. Danas, o petnaestoj godišnjici, možemo da postavimo pitanje o bilansu. Petnaest godina je dugo razdoblje. Posle petnaest godina priznate nezavisnosti očevi osnivači su se već smenili na čelu Sjedinjenih Država – svima je bilo jasno da će savez, koji je bio viđen kao privremen, ipak potrajati. Kada je Ruska Federacija slavila petnaest godina, Vladimir Putin ju je već izveo na svetsku pozornicu kao pobedničku silu. Petnaest godina od smrti Mao Ce Dunga NR Kina ne samo da je preživela izazov Tjenanmena već je postala druga svetska sila. Estonija je petnaest godina posle 1991. već bila članica Evropske Unije. Moderna Albanija je do 1927. od plemenskog saveza postala moderna monarhija. Čak je i Republika Srbija, iako međunarodno ostrakovana i poluokupirana, sklona autoritarnim političarima i partokratskom monizmu, do danas – petnaest godina nakon što je o njenoj nezavisnosti odlučilo sumnjivih 55% birača Crne Gore – okrenula karte u BiH, Crnoj Gori, pa čak i na Kosovu i Metohiji, zatvorila pitanja Vojvodine, Sandžaka i Juga Srbije, dostigla status kandidata za članstvo u EU i najviši ekonomski rast u regionu.

Šta je za to vreme učinila Crna Gora?

Crna Gora je u nezavisnost ušla kao jedinstvena država, direktno neoštećena ratovima, lišena antipolitičkih mašina kakve su Haški tribuinal, status delova države, manjinska prava… Po glavi stanovnika najviše u svetu potpomognuta od SAD, ona je imala režim koji je izdajom svog političkog mentora uspeo za sebe, ali i za državu, da izdejstvuje novi početak.

Petnaest godina posle uspostave nezavisnosti Crna Gora je na prekretnici. Sve što je Đukanovićev režim radio poljuljano je ili je propalo. Jedina njegova nada usmerena je sada ka činjenici da njegova bahtost i korumpiranost nije oštetila globalne odnose snaga. Tako ostaje mogućnost da će još jednom biti potreban, te da će ga, pojačavanjem doza preko cevčica, sa praga političke mrtvačnice vratiti na svadbu.

Koliko je god dobro balansirao tokom razdoblja u kome je Crna Gora bila u sastavu federalne države, toliko se režim izgubio kada je ona postala nezavisna.

Pre svega o ustavnosti. Ustavom iz 2007. nije ustanovljena multietničnost države. Štaviše, iako je ustav prepoznao ravnopravnost nacija, zakonodavna aktivnost koja je usledila vodila je ka obespravljenju srpskog naroda. Nastojanja da bezakonjem i nasiljem bude stvorena državna crnogorska nacija međutim nisu uspela, pa je na probnom popisu 2011. uočeno više Srba nego 2003. godine. Zbog toga je zavrtanj okrenut i režim je postao radikalniji i nasilniji. Falsifikovan je popis, a za njim i naredni izbori. Ranije je iz Beograda trebalo da dođe grupa aktivista DS-a da bi pomogla Đukanoviću na izborima, sada je stvorena baza od između 35 i 50 hiljada lažnih glasova, koja je srazmerno prevazišla Miloševićev rezervoar na Kosovu i Metohiji. Ali Milošević je od SAD i EU bio sankcionisan kao diktator, a Đukanovića su pozdravljali kao demokratsku nadu. Umesto da se oslobođena stega jednopartizma i brozovskog federalizma demokratizuje i razvija, Crna Gora je poverovala da je kratkotrajni detatant koji su SAD i RF postigli oko nje ustvari neka vrsta njenog političkog petroleja. To nije bilo tako, poruka nije shvaćena. Veliki priliv novca nije iskorišćen, a prvi zaplet između Vašingtona i Moskve režim je iskoristio da se svrsta na način na koji su to sedamdesetih činile srednjoameričke hunte. Priznao je nezavisnost Kosova 2008., protivno volji 80% građana. Devet godina kasnije stupio je i u NATO – u vreme koje članstvu u tom savezu donosi više obaveza nego koristi, a društvu Crne Gore samo i isključivo podele. Na podelama je utemeljio svoju vlast.

Od svega toga nije bilo koristi ni za državu ni za građane. Crnogorska privreda, koju su tako štedro finansirale Srbija i Jugoslavija (setimo se samo kako su im izlazili u susret razni Čedomiri Jovanovići prilikom neuspešne ekonomske harmonizacije privreda 2003. godine), praktično je propala tokom druge decenije 21. veka svodeći se na žilave pojedince. Režim je posle 2011. ušao u fazu ekstremnog nacionalizma. Smernice i mere definisala je nevladina organizacija pod nazivom „Crnogorska pravoslavna crkva“, koju podržava svega nekoliko procenata građana, ali je njen zahtev, iznesen upravo pre deset godina, postao Đukanovićev program. Na „crkveno-narodnom“ zboru 2011. zatraženo je oduzimanje imovine SPC u Crnoj Gori i parlamentarno poništavanje odluka Podgoričke skupštine. Kakve političke besmislice. Posegnuvši za imovinom udarili su na temelj države, poništavanjem slobode veroispovesti pogazili su temeljnu identitetsku slobodu pravoslavnog stanovništva Crne Gore. Đukanović je stvaranje nacionalne crkve Crne Gore preuzeo čak i kao program Demokratske partije socijalista. Sedam godina kasnije, o stogodišnjici uključivanja Crne Gore u sastav Kraljevine Srbije, crnogorska skupštinska većina je – posle čitavog veka i stvaranja osam država, osam ustava i jedne konstitucionalne povelje – odlučila da poništi odluku jedne davne skupštine i otcepi se od Srbije. Dvanaest godina nakon mirnog raspuštanja konfederacije kojom je Crna Gora dominirala! U međuvremenu, trajao je progon srpskog naroda ali i Srpske pravoslavne crkve koji je kulminirao lažnim državnim udarom i stavljanjem srpskog naroda van zakona. Sve to nije bio samo anahron, opasan i besmislen posao. Nije to bila greška gora od zločina, već ludost strašnija od svake greške. Neočekivana od praktičnog i logičnog Đukanovića, poput prokletstva i nekakve kobi.

Takav čovek potekao iz ideološke matrice vratio se na kraju jednoj mračnijoj i zatvorenijoj ideologiji. Verujem da je želeo da pronađe način da zauvek vlada, da Crnu Goru priljubi Zapadu kao bastion protiv Rusije i stvarajući minijaturnu i karikaturu moderne Hrvatske, na negaciji srpstva krivotvori jedan novi identitet. Identitet manji od njega. U politiku je ušao, ili su ga mnogi tako upamtili, kao šarmantni vunderkind, godine i zla čud pretvorili su ga u poludelog starca. Bila je to logika lorda Ektona o apsolutnoj vlasti koja istim kvalitetom kvari svoje nosioce. Promena međutim nije bila ektonovska, već tolkinovska.

Petnaest godina nezavisnosti obeležila je vratolomna ekonomska istorija. Helou efekat je bio zaslepljujuć: tri godine ekonomskog buma usledilo je uspostavi nezavisnosti. NJih ipak nije pratilo mudro i dugoročni investiranje pravne države, utemeljenog nacionalnog programa. Zato je došlo i pola decenije krize. Svetska ekonomska kriza je u SAD trajala svega dve godine. Uprkos naznaka oporavka, do velike epidemije iz 2020. i poraza Đukanovićevog režima, ništa se bitno nije promenilo. Neto zarade porasle su sa 257 evra u 2006. godini, na 463 evra 2009. godine. Do tako brze promene nije došlo zbog „jačanja ekonomije“, već zbog optimizma stranih ulagača, ulasaka ruskog kapitala itd., ali i zbog promena obračuna neto zarada izvršene 2008. godine. Do 2016. prosečna plata je porasla jedva na 488 evra, a onda je dugo prelazila 500 evra, što čini i danas. Penzije su takođe gotovo udvostručene, ali isti efekti važe i za njih. U Crnoj Gori je oktobra 2019. godine minimalna potrošačka korpa iznoslila 645,10 evra.
Tribina DPS, foto: CdM

U januaru 2012. minimalna potrošačka korpa dostigla je 778,3 evra. Dakle, bez obzora na sve, društvo Crne Gore je u decenijskom opadanju. Prosečna zarada neprekidno je bila ispod potreba prosečnog građanina i njegove porodice. Za to vreme Albanija je, recimo, neprekidno rasla. Prema Indeksu potrošačkih cena, ako je 2010. označila indeks od 100, ona je 2006. bila na 88,7, 2016. na 112,8 a 2019. – 119. Reč je o siromašnijoj državi skromnijih početaka, koja nije uživala prednosti boravka u velikoj federalnoj državi, pa ipak je u neprekidnom procesu razvoja. Zahvaljujući Đukanovićevom režimu, Crna Gora se uprkos svim prednostima nekako našla u razvojnom, ekonomskom, političkom i diplomatskom limbu. Ona nije iza sebe ostavila ni Srbiju, opterećenu unutrašnjim problemima, pritiscima, otvorenim pitanjima, neprijateljstvom suseda i zlovoljom Velikih sila. U julu 2006. prosečna neto plata u Srbiji iznosila je 262 evra, dakle bila je za nekoliko evra viša od crnogorske. Avgusta 2008. iznosila je punih 436, čime je Srbija pala za 27 evra ispod Crne Gore. Decembra 2019. ta neto zarada iznoslila je 519,8 evra, dakle ponovo je izjednačena – tačnije viša je za nekoliko evra od crnogorske.
Pritom, broj penzionera u Crnoj Gori je tokom prve decenije nezavisnosti povećan za petinu (sa 107.000 na 127.000). Sličan efekat bio je vidljiv i sa nezaposlenima. Sa 38.800 u 2006., broj je pao na 28.323 u 2008., pa je 2016. dosegao čak 41.220. Priče o nekakvom ekonomskom rastu tokom prve decenije nezavisnosti raspršile bi se ako bi imali na umu da je dug države za to vreme utrostručen – sa 0,7 na 2,34 milijarde evra. U martu 2021. javni dug iznosio je punih 4.4 milijarde evra. Javni dug Srbije se od 2008. do danas tako povećao za 3,32 puta, a Crne Gore od 2006. za 6,28. Ne postoji udeo duga u BDP-u Crne Gore jer on je viši od BDP-a. Po tome je Đukanovićeva Crna Gora rekorderka u Istočnoj Evropi. BDP je istina porastao, sa 2,1 milijardu evra u 2006., na 3,08 milijardi na kraju 2008. godine. Značaj ovog rasta jasniji je kada uzmemo u obzir da je kasnije stagnirao da bi o desetoj godišnjici nezavisnosti bio procenjen na nešto manje od 2,6 milijardi.

Crnu Goru u ovom razdoblju nisu vodili ni reforamtori ni državnici, pa je ona u vreme „zlatnog tuša“ 2006.- 2009. ostala potpuno oslonjena na turizam. Nije iskorišćena čak ni prednost velikog tržišta domaćeg turizma. Tako je 2006. pokrivenost izvoza uvozom iznosila nekih 30%, da bi na vrhuncu ekonomskog buma 2008. uvoz bio povećan sa 1,45 na 2,5 miliajrdi evra (dakle za 60%), dok se izvoz smanjio sa 441 na 416 miliona evra. O deceniji nezavisnosti (2016. godine) pali su i uvoz i izvoz – na 1,84 milijarde i na 315 miliona evra. I to je realnost razvoja Crne Gore. Izvoz Srbije je 2019. dostigao 17,5 milijardi evra a uvoz 23,8 milijardi evra.

Dakle visoki deficit je iznosio 36%, dok je u slučaju „šampionke evropskih integracija“ bio dvostruko viši. Što je najgore, ulazak Crne Gore u NATO nije privukao značajnije strane investicije. U Crnoj Gori je 2007. investirano oko 326 miliona evra, između trećine i polovine investicija bilo je opredeljeno u nekretnine. 2016. ukupan priliv cenjen je na 550 miliona evra, a 2019. zabeležen je ulazak 663 miliona evra. Odliv je pritom iznosio gotovo 200 miliona. Reforme su išle tako sporo da je procenjeno da je samo tokom prvih deset godina (2006-2016) oko 750 miliona evra izgubljeno zbog neefikasnosti države. Od svog novca investiranog tokom 2019. godine, NATO članice su uližile svega trećinu, a najveći investitori ostali su Rusi i Kinezi. Rusi i Srbi činili su – u godinama u kojima su u Crnoj Gori maloletnicu iz Srbije držali u Spužu, izbacivali srpsku decu iz restorana, optuživali Srbiju i Rusiju za prevrat… – više od 60% njenih turista.
Crna Gora je u međuvremenu postala evropska zemlja sa najmanjim brojem građana po jednom policajcu. Takođe, u Crnoj Gori je najveći broj ubistava izvršenih godišnje na 10.000 stanovnika. Šampionka integracija je i dom najmoćnijih narkokartela na kontinentu. Ne čudi zato što u tom Korleonelendu stotinu hiljada građana predstavljaju klientelu režima, što ostaju u tom položaju i nakon što on nekim čudom izgubi izbore. Đukanović se upravo pre petnaest godina na TV B92 dičio da je tokom samo jednog mandata „premijerskim potpisom“ zaposlio više od 2.000 građana (to je kao da je u SAD neki predsednik u državnoj službi svojom voljom zaposlio milion ljudi). Đukanovićev klan se u međuvremenu jako obogatio, a on lično je prema Forbsovoj listi još 2010. označen kao po bogatstvu dvadeseti političar na svetu. Režim je Crnu Goru pretvorio u utočište kriminalaca, pa je 2017. najbogatiji Crnogorac bio odbegli tajlandski premijer Taksin Šinavatra, a Forbs je Đukanovićevu porodicu procenio kao drugu po bogatstvu sa čak 167 miliona dolara imovine.
Analiza „ugleda“ Crne Gore u svetu zauzela bi veliki prostor. Za ovu priliku evo jednog primera. O Crnogorcima je u 19. veku pevao kraljevski pesnik Tenison. Nezavisna Crna Gora dobila je svoje mesto, kažu za veliki novac, u jednom od filmova o DŽejmsu Bondu (mada i tom prilikom su epizodne uloge igrali glumci iz Srbije). Dvojica američkih predsednika mimo protokola spominjali su Crnu Goru tokom ovog razdoblja. Bivši predsednik Klinton, mislio je prilikom jednog skupa u Budvi 2011. godine da je u Makedoniji, dok je predsednik Tramp 2017. nazvao premijera Markovića „cmizdravom kučkom“.
Trebalo je samo par godina da Crna Gora od regionalne „zaštinice demokratije“, postane zemlja koja samo izvozi kriminal. Šta se to dogodilo? Zašto su režim Slobodana Miloševića i u Srbiji večno popularni komunisti (od Rankovića do Latinke Perović), nepogrešivo birali upravo onu crnogorsku omladinu koja je pod starost odlazila u ustaše? Kakva je to destrukcija u nama Srbima?

Međutim, nas je Đukanovićev režim toliko mrzeo i prezirao da nam je nehotično učinio veliku uslugu. Suočio nas je sa istinom. To igranje žrtve – u imaginarnom državnom udaru, od Miloševićevog režima, praktično otimanje Srebrenice od Bošnjaka, to poistovećivanje sa fašistima i nacistima u odnosu prema Srbima, te fantazmagorije „genocida“ u 1918. godini… – sve padaju u vodu samo kada pregledamo rezultate referenduma iz 1992. godine. Tada je Cetinje listom glasalo za zajedničku državu sa Srbijom. To je najbolji odraz Đukanovićeve politika koja je učinila je da na pukne pred očima. Zato za nas Srbe nema više suočavanja sa prošlošću. To treba da radimo mi istoričari. Srpska nacija i njena politika treba da se suoči sa našim neprijateljima, time ćemo se suočiti sa svime što nam je potrebno. Nema političkog smisla tražiti logike u aparthejdu ili holokaustu, niti kompromis sa njima. Đukanović je radikalizacijom svog režima doveo do toga da od nas nekolicine (iz Srbije koji smo bili protiv njega u vreme državnog udara iz 2016. i forenzičkog zakonodavastva iz 2018. godine), za svega par godina nasuprot njemu stane većina Srbije, Srpske i Crne Gore, a protiv njegovog progona slobode veroispovesti i uskraćivanja građanima prava na nepovredivost imovine, izjasnili su se rimski papa, carigradski patrijarh, šef američke diplomatije i OEBS. Đukanović je ostao idol samo baba Latinki i njenim beogradskim razbojnicima, te Vjosi Osmani predsednici Kosova-UNMIK. I to je previše.
Milo Đukanović

I dok Đukanović i Osmanijeva izigravaju Rodinija i Dela u balkanskom pabu bošnjačkog šoviniste Željka Komšića, ostaje pitanje zašto smo dozvolili Đukanovića? Zašto su naši političari sa njim pravili sporazume umesto da to čine sa predstavnicima srpskog naroda iz Crne Gore? Zašto smo dozvolili da u Srbiji, pored osamasto hiljada Srba koji su ovde doselili iz Crne Gore tokom proteklih osamdesetak godina, prevlada nekoliko hiljada ekstremnih beogradskih Crnogoraca nacionalista. Zašto smo pustili da budemo krivi nekome ko nastavlja režim odgovoran za smrt desetine hiljada Srba u Crnoj Gori i Srbiji, i ko se javno hvalio da je smenio četiri srpske vlade? Zašto smo podsticali srbogorstvo – nacionali sinkretizam koji je i omogućio ovu pobedu ekstremnog, autoritarnog crnogorskog nacionalizma što negira svako prava Srbima u Crnoj Gori, koliko godi ih malo bilo? Zašto smo bili spremni da svaku zajedničku državu proglasimo za naš nacionalni interes i prepustimo Srbe u Crnoj Gori progonu i asimilaciji? Da li bi tako možda dozvolili nekom Đukanovićevom nasledniku – koji bi se, zaklinjao u bratstvo, zajedničke korene i opredelio za autrijski put izgradnje crnogorskog identiteta – da ukine prava Srbima koja u Crnoj Gori uživaju Albanci, Muslimani, Hrvati… ? Ili ćemo, ipak, dozvoliti da nas Đukanovićeva greška probudi? Usled čega ćemo u budućnosti gledati na prvom mestu položaj Srba i status Srpske pravoslavne crkve (drugi nazivi ne dolaze u obzir) i boriti se da naš narod u Crnoj Gori ima mesto Flamanaca u Belgiji, ili Nemaca u Švajcarskoj, a ako ne ide tako, onda Srba u Bosni i Hercegovini.