„Komite“- branitelji ničega, strah od slobode je jedina sila koja vas pokreće
Piše: Mihailo Medenica
Otpisa mi vrli “komita” ljutito i besno, naširoko i nadugačko, kako je Crna Gora “njihova” i kako za nas: “ljute mrzitelje” nikada u njoj neće biti mesta. Trla baba lan, u suštini.
Još jedan u moru anonimnih junačina što iza svojih stavova stoje nekakvim opskurnim nadimcima i patriotsko-erektivnim sličicama, no ne treba im ćutati nikako, naprotiv, vazda odgovarati jer se glupost i mržnja lako razbuktaju a dovoljo je, da prostite, samo se popišat na te pogane plamene jezike…
Dakle, ako za mene, odnosno, za nas “ljute mrzitelje” nema mesta u Crnoj Gori šta su onda one kule prađedovske, gusle zavetne kraj ikona, verige starije od šuma, a šume razvijorile iz kamena i olistale zorama. Mit, ep, pusto naklapalje…?
Ne, ne znate vi ništa o tome, za vas je Crna Gora što možete u šaku da zagrabite a za mene, za nas, Crna Gora je ta naročita zora, to kad ti koren nebo raspolovi, kad oblaci zatrave i zamirišu nekoševinom, kad Gospod raspoluti mesece na tri, na četiri…pa pričesti…
Kad znaš gde pripadaš, kojeg si roda i koje slave, i nema tog krsta koji je teško poneti jer Srbinu krst nije jaram no kičma! Da te do zemlje povije – zemlja će se u nebo premetnuti!
Pa, kad smo toliki “mrzitelji” što nas Crna Gora toliko voli?!
Ne treba meni mesto u njoj, nije Crna Gora panj na koji ćeš spustiti guzicu, već je Crna Gora mesto u duši na kojem će srce počinuti… Vi se, branitelji ničega, jagmite za mestom jer vam Crna Gora nije prag no panj, nije dom već skrovište, nije ljubav no talac… Ne branite vi nju no sebe! Jaruge, vrtače, jazbine…u koje pobegnete da vas Crna Gora ne opazi. No, i da vas opazi ništa vam nažao neće, naprotiv, ali strah od slobode je jedina sila koja vas kreće.
Ne branite je od nas, jer kula naših prađedova su stražare Crne Gore, naše njive i livade su groblja postradalih za njenu slavu i krst časni, naši kamenjari su zadužbine praotačke – okamenjena bratstva monaška, i na posletku – naša Crna Gora je i vaša jednako, tu zlu podelu na nas i vas ste smislili vi da biste sebe mogli da slažete zašto se uludu poturate da poduprete planine..?
Neće one nikud, no pazite kad iskoračite da se vi u toj jarosti i besmislu ne odronite i skotrljate u bezdane ko prah postojanja… U Crnoj Gori je za vas mesta koliko dograbite u šake, ko plen, ko gusari kakvi, a za mene, za nas “mrzitelje” je taman onoliko koliko se mila radosnica raskomotila u duši – čitava!
Po stoti put kažem i ponavljaću, nije mi teško: najviše što zaista možete da učinite za Crnu Goru jeste da je odbranite od sebe.
Ja bih svaku kaplju vratio moru da mogu a vi biste ga kofu po kofu raskrčmili samo da ga nema za mene, za nas, pa neka i za vas pučina ostane pustahija tužna, ne mari.
No, ne shvatate, i tad bi za mene, za nas, jednako talasalo, a šta bi ste vi bili do sirote, olupane barke puste…