U mojoj Crnoj Gori ima mjesta i za vas, u “vašoj” je i za vas tijesno

Piše: Mihailo Medenica

Godina već svakojaki dušebrižnici kude brata i mene što oca ne damo u dom.
Star je, zaista!
Punih 89 godina, svako malo se o nekom jadu zabavi po bolnicama, češće je u mislima na livadama svoje Crne Gore negoli u sobičku svojega doma, nema jutra da ne pita gde je majka i kada će se vratiti, i prekupne sve u meni kad odgovorim da je usnila, zanavek i uteknem mu od pogleda u kojem se slomi sve ko da je od stakla, no ne damo ga moj Ilija i ja pa nek kude kako ga mučimo i kako se mučimo ali ga ne damo i- tačka.
Zašto pišem ovo?
Pa, da objasnim ovima što ne daju Crnu Goru ovakvima nalik meni, braneći je do poslednjeg bedema ludila!
Najpre, zaludu je oni meni ne daju jer je od njih i ne tražim.
Nit sam im je pozajmio, nit sam im je prodao, niti je Crna Gora u livadama, brdima, savardacima, stoletnm kamenim kulama, moru…već je u srcu, duši i očima.
Taj divni, blagi starac kojeg brat i ja ne damo- jeste ta Crna Gora za koju se borimo!
No, za razliku od vas koji se borite protiv mene ja ne ratujem portivu vas, no se borim sa sobom, vazda.
U tome je razlika između nas: vi ne date kamen, a mi ne damo ono što je u kamenu i što je od kamena…
Crna Gora nije kuća mojih pradedova na vrh mirisnih livada već ono najbolje u meni – kuća moje duše, mirisne livade mojega srca.
Tome je, brata i mene, baš taj divni starac, Momčilo naš, naučio!
Da se svakoga dana borimo sa sobom da dobro prevlada pogan, jer oba su u nama, a dobro će prevladati dok god se najpre borimo protiv nečoveka u sebi kako bismo čoveka u nečoveku prenuli glasom brata!
Vi biste Crnu Goru nekud poneli, sakrili je od ovakvih što se njom pričešćuju srpstvo, no vučete je teret, ko muku, kao okove a ona je- krst!
Blagodarni i blagodatni krst koji je tako lako i divno poneti, jer ne čuvam kamen što je kamen već što je u kamenu duša srpska i od kamena na kamenu sazdan- Srbin!
U vašoj je ruci hladan i go jer branite Crnu Goru od Crne Gore, a u našim rukama kamen poteče u reke, zapeva, zaplače, zaigra…
Bacim ga u nebo- vrati mi se oblak!
Pokrijem ga zemljom- rodi!
Prekrstim se pred njim- eto i Ostrog i Dečani puknu iz njega!
Jeste li kad danima drugovali s kamenom, razgovarali se s vekovima u njemu?!
Da jeste nosili biste Crnu Goru ko krst, kao znamenje, a ne ko samare i bisage!
Na livade i brda nemamo tapije no gramate…
U Svetu Srpsku pravoslavnu crkvu ne odlazimo da nađemo Boga – već sebe! Bog je vazda tu, no gde smo mi bez crkve sazdane od najtvrđeg kamena- Srbina?!
Kad već toliko čuvate Crnu Goru jeste li joj kad otišli na dvorenje livada?!
Jeste li kad zaplakalali nad otkosima?
Ništa mirisnije ne umire od livade, jer ništa krvlju nije zaliveno ko te livade- Gazimestani i Mojkovci pradedova što su i o smrti i u smrti pevali…
Zašto bi strahovali od nje kad su glave davali za krune nebeske, rukopoloženi u grobove od Simeona i Save…
Zašto oca ne damo u dom?
Ko će nam sačuvati kamen u kojem je najbolje od nas i najbolje u nama?!
Da od vas zajmim Crnu Goru, a jedva da je za pod nokat imate!
Da vi od mene branite ono što je mene od mene odbranilo?!
Vi koji čuvate kamen za pod guzicu da čuvate Crnu Goru od mene kojem je kamen za pod glavu?
Manite se jalove rabote- vama je Crna Gora ugovor, nama je, ponavljam- gramata!
U mojoj Crnoj Gori ima mesta i za vas, u “vašoj” je i za vas tesno…

Izvor: in4s.net