Piše: dr Petar Milatović Ostroški
Podanička svijest i tiranska pohlepa iznjedrili su krilaticu „Ćutanje je zlato“ i narodu su je podmetnuli razni ideolozi i teolozi kao što kukavica podmeće svoje jaje u tuđe gnijezdo!
Na matrici te krilatice ćutolozi raznih boja u svim dosadašnjim periodima obesmislili su smisao ljudskog postojanstva i dostojanstva sa nebuloznim i kapitulantskim izrekama: „Ćuti i trpi“, „Ne može šuti sa rogatim“, „Krivu Drinu niko ne ispravi“, a u sva tri slučaja um je zarobljen umjesto da je oslobođen.
Zahvaljuući sramnoj ćutologiji dočekali su naši časni, dostojanstveni i junački preci da im zlikovački sude neki nečasni, nedostojni i kukavički unuci i praunuci, oni koji su legalizovali pametovanje nepametnih, onih koji su protjerali čestitost i mudrost ustoličivši bezobrazluk i glupost, čak do mjere da i najmanje obaviješteni danas znaju da su ginuli najbolji kako bi uživali najgori. Sramota i grehota i pred Bogom i pred narodom, što nam potomstva neće oprostiti.
Danas se servilno ćuti kad titoisti ostrašćeno kritikuju Tita; kad udbaši četnikuju; kad polusvijet sebe diže na pijedestal nedodirljivosti; kad lopovi, razni nitkovi i kriminalni skotovi postaju lažni „bogovi“; kad raznorazne političke partije postaju najobičnije mafije; kad razne mutivode mutna kola vode i iz prevare u prevaru dobrodušni narod odvode; servilno se ćuti zbog zatvorenih dosijea Udbe; ćuti se zbog nedostatka lustracije; ćuti se zbog zločina komunista u ratu i poslije rata; ćuti se zbog zlopočinstava komunista kao lažnih nacionalista, a svako ćutanje je saučestvovanje, jer, uostalom, danas je ćutanje o nacionalnoj veleizdaji na Kosovu i Metohiji, najsvetijoj srpskoj tapiji, najgore saučesništvo u veleizdaji; pa i ćutanje o bukačkim plagijatima udbaša i udbaškh sinova lo kojekakvim „patriotskim“ sajtovima takođe je saučesništvo u tom zlopočinstvu.
Malo ko osjeća stid zbog sramnih politikantskih konvertitstava, ali skoro svi ćute zbog kriminanih političkih preletačevića koji su narodu ogadili politiku i nametnuli je kao vještinu da se nekome nešto otme i da taj kome je nešto oteto ima utisak da mu je nešto poklonjeno.
Da zaključim, podaničko ćutanje je zaziđivanje vlastitih vilica, dakle sramno ćutanje je nasjkuplja i najkobnija riječ.
/Slovoslavlje/
(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)
