Autor: prof. dr Boris Stojkovski
Tradicionalno, 1. septembar označava početak nove školske godine u osnovnim i srednjim školama. U nekim zemljama tada takođe započinje i nova akademska godina na univerzitetima, odnosno visokoškolskim ustanovama. Suštinski, taj datum označava negde i psihološku granicu, kraj godišnjih odmora, letnjih raspusta i ponovo početak školske godine.
Zbog svega ovoga rečeno u prethodnom paragrafu pitanje iz naslova zvuči verovatno apsurdno ili makar samo retorički. No, nažalost, svedoci smo da je prethodna školska godina, odnosno njen najveći deo, bio prožet različitim, u najmanju ruku, sumnjivim i protivzakonitim aktivnostima koje su dovodile i dovode u pitanje samu školsku godinu. To su najpre, svakako, blokade koje nemaju nikakvog uporišta ni u kakvom zakonu, niti propisu. Iste su započele u univerzitetskim krugovima, od strane jednog broja studenata i nastavnog kadra. One se nastavljaju i danas i tenzije u akademskoj zajednici su, nažalost, na izuzetno visokom nivou, upravo zahvaljujući ekstremnim stavovima blokadera, te njihovom uvlačenju dnevne politike na univerzitete. A to je, podsetićemo se, zakonom zabranjeno.
Još veći i kompleksniji problem jesu osnovne i srednje škole. U osnovnim školama svi đaci su maloletni, dok je većina učenika i u srednjim školama takođe maloletno. Nadalje, osnovno obrazovanje je, da se vratimo na zakon, obavezno. Srednje, doduše, nije, ali i dalje je bitna komponenta maloletnika i komponenta ideologije i dnevne politike. Kada se te dve komponente spoje dobije se nešto što je ne samo nezakonito, nego i veoma opasno, a to je zloupotreba maloletnika u političke i ideološke svrhe. Nažalost, ideologizacija osnovnih i srednjih škola i indoktrinacija dece jeste nešto što smo imali prilike da vidimo u prethodnoj školskoj godini, a što se planira i za ovaj 1. septembar. Upravo zbog toga je pitanje iz naslova ovog eseja, na veliku žalost samog autora, izuzetno opravdano i aktuelno. Retoričko pitanje čiji lapidaran i jednostavan zaslužuje temeljno obrazloženje u vreme modernih tehnologija i veštačke inteligencije predstavlja contradictio in adiecto apsolutno bez presedana.
No, pođimo redom. Ako gledamo samo savremeni period, prosveta je bila izlagana strašnoj ideologizaciji i prosvetni, odnosno obrazovni sistem, bio je žrtva totalitarizma od 1945. godine. Činjenica je da je posleratna vlast mnogo radila na opismenjavanju stanovništva cele nekadašnje Jugoslavije. Isto tako, nesporno je da su otvarane škole u skoro svim i najudaljenijim seoskim sredinama gde istih nije bilo, a i u urbanim sredinama radilo se na otvaranju naročito stručnih škola. I to je nešto što svakako predstavlja pozitivnu tekovinu i čemu treba odati priznanje.
No, nažalost, ova medalja ima dve strane. Prosveta u SFRJ je bila apsolutno ideologizovana i u službi totalitarne komunističke ideologije. Nebitni predratni komunisti (inače partija zabranjena u Kraljevini) postajali su polumitske ličnosti po kojim su škole dobijale ime. Isto se odnosi na razne partizanske jedinice i ličnosti iz NOB-a, čije su biografije u najmanju ruku problematične. Lekcije iz istorije, filosofije, muzičke kulture, naravno maternjeg jezika, zatim proslave Dana škole, sve je to bilo apsolutno ideologizovano. O pionirima i zakletvi Titu koja se polagala, ne treba trošiti ni reči. Sa druge strane, svetosavske priredbe i sam Sveti Sava su izbačeni iz škola, kao i veronauka. Ali uveden je marksizam, opštenarodna odbrana i društvena samozaštita (ONO i DSZ), a svaka učionica umesto Svetoga Save, pa čak i Dositeja Obradovića, imala je sliku Josipa Broza Tita.
Brižljivo je izgrađen kult ličnosti, kao i jednostrani pogled ne samo na događaje iz Drugog svetskog rata ili na istoriju kao takvu, nego i na celokupnu stvarnost. U takvim okolnostima, činjenica je, opšte obrazovanje nije ni moglo biti naročito veliko. Međutim, za razliku od drugih zemalja u kojima je komunistička diktatura bila na vlasti od 1945. godine, u Jugoslaviji nije nakon pada Berlinskog zida došlo do promene sistema. Nažalost, došlo je do krvavih građanskih ratova, propadanja svakog mogućeg sistema vrednosti i urušavanja čitavog poretka koji je građen na staklenim nogama. Prosveta, nauka i kultura bile su apsolutno na margini društva, a hiperinflacija je izjedala najpre upravo nastavnike i profesore u školama.
Nakon 2000. godine očekivane su velike promene, uključujući i potpuno resetovanje sistema. No, prosveta je sada bila žrtva pokušaja da se nametne opet jednoumlje, ovog puta ekstremno liberalno. U takvim okolnostima vođene su katastrofalne politike zapošljavanja, cvetala je korupcija, nepotizam, a ideologizacija preko svih državnih organa od samog Ministarstva prosvete pa nadalje bila je strahovita. Različite nevladine organizacije i tzv. civilni sektor pružao je svoje pipke u školski sistem. Teško je ne oteti se utisku da tu itekako ima i upliva stranih obaveštajnih službi i nekih organizacija nadaleko višem nivou kojima je ovo sve išlo i ide u prilog.
Zbog svega ovoga napred rečenog, jako je teško bilo očekivati da se u poslednjih trinaest godina može do te mere temeljno reformisati obrazovni sistem i da se u potpunosti deideologizuje. Sve je to pustilo dubokog korena, i ma koliko se država trudila, opstrukcija je bilo i spolja i iznutra. To je suštinski razlog zbog čega je sve i moglo da eskalira početkom decembra 2024. godine. Sveopšti napredak Srbije, ali i odlučnost vlasti da nacionalna i identitetska pitanja postavi na pravo mesto dovela su do komešanja. Nadalje, kada je država zaista u punom kapacitetu odlučila da se posveti obrazovanju, ne samo jačajući materijalni položaj prosvetnih radnika, već i suštinski, došlo je do bunta.
Taj bunt se, međutim, nije kanalisao na jedan demokratski način. Pravo je svakog čoveka da ima svoj politički stav i ideološki svetonazor. Sloboda mišljenja je zagarantovana i Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima i Ustavom i zakonima Republike Srbije. Dakle, taj deo nije, niti na bilo koji način ne može biti sporan. Ali, jeste onaj gde se manipuliše decom, učenicima i isti izvode na ulice ili instruiraju da blokiraju škole. Deo nastavnog kadra i danas preti da neće raditi svoj posao, odnosno da 1. septembra neće predavati učenicima i sa njima započeti novu školsku godinu. Deo učenika, izvesno dobro izmanipulisan, planira nekakav protest srednjoškolaca u Beogradu u ponedeljak 1. septembra. Kada bi ih neko pitao zbog čega, bilo bi jako zanimljivo čuti odgovore, jer izvesno svaki bi bio nemuštiji od onog drugog.
Ideologizacija dece koja se vrši jeste nedopustiva i suprotna apsolutno svim domaćim i međunarodnim aktima koja se bave zaštitom dečijih i uopšte ljudskih prava. Apsolutno se treba suprotstaviti nametanju jednoobraznog političkog delovanja u obrazovnim ustanovama na svim nivoima: vrtićima, osnovnim i srednjim školama, te i na univerzitetima, uprkos činjenici da studenti jesu punoletni građani i imaju prava i obaveze koje iz toga proizilaze.
Međutim, pravljenje nekakvih školskih plenuma (iako niko ne ume da objasni ni poreklo ni značenje te latinske reči), te blokiranje rada škola jeste nedopustiva politizacija rada obrazovnih ustanova. A ponovićemo ponovo – dnevnoj politici apsolutno nije mesto unutar školskih zidina ili univerzitetskih kampusa. Setimo se samo kroz šta je prolazio i sin tadašnjeg premijera, nekadašnjeg gradonačelnika Novog Sada i savetnik predsednika Vučića, Miloša Vučevića. Mladi Danilo, inače maloletni učenik Gimnazije Jovan Jovanović Zmaj teran je na protest protiv rođenog oca. I mnogi drugi roditelji, koji se nisu slagali sa nametnutom ideološkom matricom u toj i drugim školama, bivali su prozivani.
Školske ustanove jesu mesto gde se učenici od prvog razreda osnovne škole do velike mature, moraju učiti najlepšim ljudskim osobinama. Osim samog znanja iz različitih oblasti i predmeta, solidarnost, prijateljstvo, iznad svega međusobna ljubav, drugarstvo i poštovanje jesu postulati na kojima se treba izgraditi taj korpus mladih ljudi i ličnosti koje se tek formiraju. Škola, uz naravno porodicu i okruženje, ima i vaspitnu ulogu, pored obrazovne. Osim samog obrazovanja iz brojnih oblasti, učenici treba da budu ukorenjeni u svom identitetu, da vole svoj narod i državu, ali i da imaju usađene sve one dobre osobine i vrline koje treba da krase jednog mladog čoveka u ovoj postmodernoj epohi. To znači i da se poštuju oni koji drugačije misle, ali i da se poštuju roditelji drugih učenica i učenika. Ne zbog toga što su oni možda na nekoj funkciji ili se bave nekim poslom, već zato što, ako želimo da neko poštuje naše roditelje i da se prema njima lepo ophodi, to moramo i uzvratiti.
Škola nije mesto za podele i mržnju, kao što to nije ni univerzitet. Jačanje kreativnosti, kritičkog razmišljanja i promišljanja sveta oko sebe su, sa druge strane, među osnovnim aspektima koji se nalaze u svim standardima i ishodima, te ciljevima celokupnih učeničkih postignuća u školi. Politizacije, nametanja ideoloških svetonazora i nasilja nema nigde. Naprotiv, borba protiv nasilja u školskim ustanovama je uvek bila jedan od gorućih problema sa kojima se kao društvo suočavamo ne samo mi u Srbiji.
Nažalost, političke aktivnosti po pojedinim školama podstiču upravo nasilje i nerad. Učenici u nastavnicima ne vide uzore od kojih će naučiti, nego političke aktiviste koji podržavaju protivzakonita dela i podstiču mržnju i nasilje javnom rečju ili po društvenim mrežama. I to je ono čemu se treba suprotstaviti. Zna se gde se nalazi politička arena, i zna se šta podrazumeva kultura dijaloga i razmena suprotstavljenih mišljenja. To je, inače, još nešto što bi u školama trebalo negovati i podsticati među đacima. Da debatuju o svim pitanjima od njihovog interesa, posebno kad stasaju i budu punoletni, ali da svoje mišljenje uvek argumentuju, da vode dijalog, a ne monolog i da se pažljivo meri svaka reč.
Vokabular mora biti odmeren, ton primeren i smiren, a argumenti moraju biti jaki da seku kao mač, ali da ipak nikoga ne povrede. Samo onda možemo govoriti o demokratskom i pluralističkom razgovoru. Sve drugo, svedeno na uvrede, poput besmislenog i isprazno glupog termina ćaci, zatim direktne pretnje ljudima koji misle drugačije, koji žele samo da se sve vrati u okvire zakona, ne vodi nikakvom smirivanju tenzija. Naprotiv, one su sve izraženije.
U toku je, iza kulisa svega ovoga, međutim, veliki poduhvat daljeg usavršavanja sistema obrazovanja. Naime, usvojeni su novi standardi postignuća učenika na sva tri nivoa: od prvog do četvrtog, od četvrtog do osmog razreda osnovne i u srednjim školama. Revidiraju se nastavni planovi i programi, a započet je i projekat izrade nacionalnog paketa udžbenika.
Dodajmo i napredak dualnog obrazovanja, odnosno povezivanje privrede i školskog sistema. Ustanove koje se bave obrazovanjem uveliko rade na svemu ovome. Vrši se obuka nastavnika za nove standarde, očekuje se da budu definitivno i usvojeni standardi postignuća učenika nacionalnih manjina, što je od posebnog značaja. Podsetimo na ovom mestu, pored nastave na srpskom jeziku, u Srbiji se ista vrši na još osam jezika. Ako je nešto pokazatelj pluralizma i demokratije onda je to upravo ovaj podatak koji ilustruje koliko je prosveta kompleksan, ali i važan sistem.
Dakle, na rešavanju svih velikih problema, nagomilanih decenijama, u jednom glomaznom sistemu kakav je prosvetni, uveliko se radi. Nažalost, delu unutar samog sistema to očigledno ne odgovara. Da li je u pitanju samo prosto ideološko delovanje, čuvanje ličnih privilegija, spoljni faktor ili sve to zajedno, pokazaće vreme. Svaki proces se mora posmatrati kada dođe do kraja i onda se temeljno može analizirati. Već sada je jasno da postoji deo nastavnog kadra koji čini nešto neverovatno i apsurdno, a to je da ne želi da 1. septembra započne školsku godinu.
Naravno je da je svaki 1. septembar i prilika da se sagledaju problemi u prosvetnom sistemu. Svakako da je od ogromne važnosti da se čuje i glas struke, nastavnika, nevezano za njihovu ličnu ideološku ili političku preferenciju. Jedno je sigurno da stručnost mora biti iznad i izvan svake politike. Ali, i ovde se nalazimo u jednoj apsurdnoj situaciji.
Umesto dijaloga i razgovora o prosveti, kulturi, nauci, položaju ljudi u ovim temeljnim sferama društva, imamo pozive na blokade i proteste. Na takav način se zaista ne može raditi i stoga valja podići glas da 1. septembra deca budu u svojim školskim klupama, a nastavnici ispred njih za katedrama. Paralelno sa svim tim može i treba da teče diskusija o tome šta je dobro, a šta nije i kako ispraviti ono što možda ne valja. Međutim, to mora biti u okvirima zakona, u demokratskoj atmosferi, sa obostranom dobrom voljom. I ma koliko pitanje iz naslova bilo retoričko, još jednom je bitno istaći da politici i ideologiji nije mesto u školama i na univerzitetu, a da je zajedno učenicima, studentima, profesorima i nastavnicima, rukovodiocima, nenastavnom osoblju, mesto u školama i na fakultetima gde će se jačati znanje i sve više širiti obrazovanje i stručnost.
(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)
