Vučić povodom oslobođenja Beograda: Minutom ćutanja za sve poginule, ćutali bismo 866 dana
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je večeras da građani Srbije nemaju važniju potrebu od mira i dobrih odnosa, saradnje i mira sa svima, jer samo u miru mogu da nastave da grade i uzdižu „našu jedinu Srbiju“.
Na svečanoj akademiji u Centru „Sava“ povodom 100 godina oslobođenja Beograda u Velikom ratu, on je kazao da, međutim, Srbija pored toga mora da uvažava sebe i poručio da je znala da oružjem brani svoju slobodu i da će tu slobodu, ugrozi li je neko, i danas znati da je sačuva i odbrani.
„Sve ovo što govorim, molim sve druge, da ne vide i razumeju kao našu slabost, jer kao što smo i 1914, i 1915. i 1918. uspeli da branimo i oslobađamo našu Srbiju, uspećemo uvek i u budućnosti ako neko u našu Srbiju dirne“, istakao je predsednik Srbije.
„Posle proboja Solunskog fronta Prva armija vojvode Petra Bojovića gonila je neprijatelja iz časa u čas, iz juriša u juriš, oslobađala u istom dahu jug Srbije od Vranja, Vladičinog Hana, Grdelice i Leskovca do Niša, iz koga su okupatorske snage isterane 12. oktobra 1918.godine“, podsetio je Vučić i dodao da je za samo 46 dana srpska vojska u oslobodilačkom naletu prešla 800 kilometara od Soluna do Beograda, kada su komite u ranu zoru na današnji dan ušle u Beogard kao prethodnica Prve armije.
Vučić je istakao da su negde u ovom gradu, među uspomenama koje su toliko puta nadzidane, u ulicama koje su prešle preko vekova, u svom tom previranju u istoriji magičnoj koliko i sam grad postoji još taj stari trag – Prva armija, novembar, Bojović, sloboda i Beograd.
„Ime koje zagrmi kao grom iz vedra neba, tako ga je opisao Crnjanski. Nepunih 37 meseci od herojske odbrane Beograda oktobra 1915. godine legendarna komanda majora Dragutina Gavrilovića napokon je izrvšena ‘obraz Beograda, naše prestonice’ ima da bude svetao“, rekao je Vučić.
On je istakao da su pustoš opljačkanog grada, vatru i dim zapaljenih magazina, u osvetničkom besu srušenu železnička stanica, uz već ranije granatirane najznačajnije institucije srpskog identiteta i kulture, od Saborne crkve i SANU, do Narodnog muzeja, Narodnog pozorišta, porušene crkve Ružice, škola i hotela, zatekli oslobodioci Beograda iza okupatorske vojske koja se povlačila.
„Ali, zatekli su i neuništivi slobodarski duh građana koji su od Slavije do Kalemegdana pred pobedničkim jedinicama srpske vojske postavljali tepihe od cveća. Doći do Beograda značilo je doći do slobode, ući u Beograd je bilo vratiti Srbiju sebi i svojoj deci. U Velikom ratu pobedili su mali ljudi, obični, bez velikih škola, često maleni po stasu i godinama. Od osmogodišnjeg siročeta Momčila Gavrića, dobrovoljca i najmlađeg podoficira na svetu, do 1.300 kaplara proslavljene jedinice čije je geslo bilo ‘Ni koraka nazad’, a čiji je manji broj dočekao kraj rata, zajedno s redovnom vojskom u jednoj misli i osećanju odazvali su se čitavim svojim bićem, naredbi koju je pred Solunski front izdao vojvoda Živojin Mišić s nepokolebljivom verom i nadom ‘Junaci, napred u otadžbini’. Nisu oni tada samo na sanduke sa municijom ispisali ono čuveno ‘Ne štedi’. Malo je to bilo za njih, za Srbiju, za Beograd koji je čekao. Napisali su to ‘Ne štedi’ svaki od njih na svoje grudi, svoje živote, verujući da postoji ono što vredi baš toliko da se život da rasipnički, bez straha i ikakve rezerve. Beograd je toliko vredeo, Srbija je toliko i još više vredela. Bila je to cena slobode“, kazao je predsednik Srbije.