VOZOVOĐE I KOČNIČARI

Piše: Emilo Labudović

Svako prevozno sredstvo, od običnih taljiga koje su vukli konji pa do najmodernijih vozova, automobila i brodova, u svom sastavu ima najmanje dva elementa, zajednička svima: uređaj za pogon i uređaj za kočenje i zaustavljanje. Rukovaoci ovim uređajima su najčešće jedni te isti, i oni su ti koji određuju brzinu i bezbjednost kretanja. NJima putnici delegiraju, prije svega, povjerenje a onda i sve ostale segmente putovanja, i samo od njih zavisi vrijeme prispijeća na cilj. A oni… nekad požure i stignu na ili prije vremena, a ponekad namjerno okasne i stignu onda kada je putnicima već za sve svejedno.

Vozovođe evropskog karusela, na koji evo već skoro dvije decenije pokušavaju da se ukrcaju zemlje Zapadnog Balkana, ponašašaju se kao pripite bekrije koje na pravila saobraćaja ne polažu ni žutu banku. Voze po svom ćefu, ubrzavaju i usporavaju kad i kako im se ćefne, i za sve vrijeme bezočno lažu potencijalne putnike kako je krajnje odredište putovanja već tu iza prve krivine. A putnici? NJima preostaje izbor između ili beskonačnog čekanja i smrzavanja na nekoj od pustara u vukojebini istorije ili iluzija da će u evropskom vozu, kad god da bude, biti i toplije i više svjetla.

Oni koji za sve imaju razumijevanje i opravdanje rekli bi kako se u evropski voz ukrcava po strogim pravilima koja su nekada važila za učlanjenje u neki od engleskih aristokratskih i esnafskih klubova. Demokratizacija svih sfera društva, fer ekonomska pravila, sloboda govora, slobodna štampa, jednakost svih pred zakonom… samo u početak liste preduslova za kupovinu karte i ukrcaj na voz. I to bi, kad bi zaista tako i bilo, bilo krajnje pošteno. Ali, pošto ta pravila nijesu olimpijske norme, jasno određene i za sve mjerljive, tumačenje njihovog ispunjenja postalo je predmet odokativnog „odmjeravanja“, ucjena, trgovine i manipulacija svih vrsta. Na kraju svega, ogolilo se ono što je, maskirano i umotano u čokoladu, bilo jasno već na početku: apsolutna pokornost i idiotska poslušnost „klubu voljnih“ kako se, u međuvremenu, nazvaše najmoćniji „evropljani“.

Rat u Ukrajini, svjesno isplaniran i iniciran da se, uz žrtvovanje jedne zemlje i njenih naroda, konačno „dovrši“ Drugi svjetski rat, to jest Rusija definitivno baci na koljena, postao je merilo svega „evropskog“. Slijepo pristajanje uz koaliciju jahača Apokalipse koja bljuje vatru ijeda na ruskog „medveda“ inaugurisana je kao primarni kriterijum za članstvo u EU. Ako si za Evropu, onda bezuslovno i po cijenu sopstvnog gubitka moraš biti protiv Rusije, i tačka. Vođenje nezavisne spoljne politike, shodno sopstvenim državnim i nacionalnim interesima, koliko do juče normalan i svrsishodan model, proglašeno je za jeres i označeno kao slobodna meta za odstrel svake vrste.

Crna Gora je, kažu, na pragu poslednjeg vagona i samo se čeka definitivan ulazak. Plaćeno je i više nego što je traženo, sagnulo se do poda i puzi se do iznemoglosti, i samo je pitanje trenutka kada će se uhvatiti talas koji vodi u evropsku luku. Ali, šta ako „brod“ čija je realna i dnevna inkarnacija onaj nesrećni „Jadran“, zauzmu hrvatski pirati sa onim „crnobradim“ Piculom na čelu? Koliko ćemo onda još bura i nevera morati da savladamo, koliko još grke morske vode da se nagutamo do spasonosnog žala u Briselu? Zato onaj Ibrahim – aga ćuti kao sezana vreća i kao zec u kupusištu na svako vučje zavijanje iz Zagreba, a zorno hapsi, kažnjava i progoni bezazlene grafite iz cetinjskog tunela. Ćuti, puzi, plivaj nizvodno i trudi se da tako da… znate već, sačuvaš nevinost u javnoj evropskoj kući.

(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)