VOTKA, PUTIN I EVROPSKE RAŠE

Piše: Bojo Pižurica

Putovao sam u Moskvu, a ona Velika kao CGMG. Bio sam jako razočaran kad sam vidio da nema niđe traga od evropskih vrijednosti. Nema imigranata, narkomana koji bauljaju po ulicama, pirsingovanih muškaraca koji se drže za ruke, istopolnih brakova, roditelja 1 i roditelja 2 i sl. Naročito me razočaralo saznanje da nema nijedne nevladine organizacije, ne može čovjek da sazna kakvo je pravo stanje u Rusiji. Da se čovjek naprosto zgrozi.

Gledam – široki bulevari, čistoća, stanice metroa kao muzeji, niđe grafita po zgradama, narod lijepo obučen u raskošnim bogomoljama. Moskva – raj za crkvu i ćirilicu. Pa ko ne bi poželio da to bombarduje i sruši.

Išao sam da pokušam da ih spasim, objasnim da je vrag odnio šalu, čak da izdejstvujem ublažavanje nekih naših sankcija.

Naviknut na evropske vrijednosti, izliječen od uticaja naše prevaziđene tradicije, ušao sam u jednu urednu i prostranu moskovsku kafanu i naručio dojč kafu. Možete zamisliti moje iznenađenje kad nijesu ni znali šta je to. To je bilo previše za moja istančana evropska čula, pa sam, iznerviran, naručio duplu votku.

Nagnut nad velikom čašom, razmišljao sam kako da nagovorim Ruse, da prihvate onaj davno smišljeni plan, dok ne bude kasno. To je plan koji podrazumijeva da se Rusija, za početak, podijeli na tri dijela. Evropski, kojim bi upravljala Analena, sibirski, kojim bi upravljala Ursula, i dalekoistočni, kojim bi upravljala/o ona pobjednica Evrovizije sa fino njegovanom bradom. Analeni bi u upravljanju pomagala slika njenog đeda u uniformi kome su ti tereni bili jako poznati.

Rusi su bili oduševljeni kada sam im iznio predlog, vjerovatno je bio presudan izbor ponuđenih persona. Izgledalo je kao da jedva čekaju da se podvuku pod te tri evropske raše. Sigurno je uticalo i to što sam, posle druge duple votke, održao zdravicu i pomenuo Odesu, Puškina, Leksa Saičića, evropske fondove, evropsku agendu i to da se zapadu može apsolutno vjerovati. I da kada neki evrolider odstupi od evropskih vrijednosti, žena mu lupi par šamarčina, i on se odmah vrati u evropsko vinklo.

Iako su me malo čudno gledali, oduševljenje je dostiglo vrhunac kada su saznali da za moj plan imaju punu podršku od evropske CGMG. Kagda? Kagda? Nestrpljivo su pitali. Polakote, braćo Rusi, priznali smo Kosovo, priznaćemo i ove tri podrašne države.

Ali, ne lezi vraže, moja spasonosna inicijativa izgleda da nije promakla tajnim službama za koje sam se, posle četvrte votke, začudio otkud one u kafani. To je još jedan dokaz da tu nema mrve od evropskih vrijednosti, nego samo stara, tvrdokorna KGB služba, potpuno gluva i nezahvalna prema mojim demokratskim i evropskim iskoracima. Izgleda da su o ovome izvijestili lično Putina na onaj njegov veliki bijeli telefon sa grbom.

A taj Putin, mnogo brezobrazan tip. Zapeo da je Rusija supersila koja ne dozvoljava da joj se vršlja po dvorištu. Poručio mi je da kod njih blizu 500.000 ljudi radi na nuklearnim programima. Pa šta, poručio sam mu ja posle pete duple votke, i kod nas isto toliko ne radi ni na kakvim programima ali ćemo te ipak vratiti iza Dona i Volge. Nemoj sad da ti zovem NATO! Kao što vidite, nijesam ustuknuo. Tako treba sa njim, čvrsto i odrešito. Kažu da se posle ovoga Putin povukao iza Urala i zakazao seriju seansi kod svog zen psihoterapeuta.

Jedan moj moskovski kafanski drug, očigledno malo više pripit, pitao me je da li ćemo mi priznati Donbas i Krim kao što smo priznali Kosovo. Čudio sam se ovoj njegovoj naivnosti i neobaviještenosti. Baćuška, pričaš sa nekim ko je vizionarski potpisao i krimsku i sve druge NATO platforme.

Posle sedme duple votke, naširoko sam pričao mojim ruskim prijateljima o blagodatima prihvatanja evropskih vrijednosti. Oni su se smijali u znak odobravanja. Posle toga su mi dali broj onoga Deripaske da se čujem i dogovorim sa njim. Ja vispren, kakvog me je Bog dao, odmah ga nazovem i objasnim stvar. Sve je pravilno razumio, mada je malo zaplitao jezikom. Bio naročito ljubazan kad je čuo odakle dolazim. Rekao je na kraju da mu se javim šta nam god bude trebalo. Važi Oleg! Možda će brzo i trebati! Hvala, čućemo se!

Izgrlio sam se sa svojim moskovskim prijateljima i odvezao se na aerodrom. Kad je čuo odakle sam, taksista nije htio da mi naplati vožnju. Nije bilo te sile, nećeš pa da ćemo se bit. Ja sam mu za uspomenu poklonio malu zastavicu evropske unije. Uputio mi je pogled u kome je bilo zahvalnosti ali mnogo više zavisti. Aerodrom je bio savršeno uredan i organizovan. Jedva sam čekao da sletim u Zetu, u Evropu.

(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)