Tri decenije i još se pamti Bentegodi: Kad je Piksi učio Špance kako se igra fudbal

Tri decenije i još se pamti Bentegodi: Kad je Piksi učio Špance kako se igra fudbal

Bilo je i kasnije velemajstorskih izdanja. Recimo Predrag Mijatović protiv Mađara. Ili Ljubinko Drulović protiv Slovenaca, Nemanja Vidić protiv Italije. U poslednje vreme oduševljavali Dušan Tadić i Aleksandar Mitrović. Ali niko nije bio ni blizu da ponovi ono što je 26. juna 1990. u Veroni uradio Dragan Stojković Piksi.

Uostalom, saglasićemo se svi da takvog majstora nismo imali posle Piksija – pitanje je da li smo imali i pre? – ali tog dana na stadionu “Mark Antonio Bentegodi” mađioničar je izvadio sve trikove iz šešire. I Španci su shvatili šta znači majstor.

Zvuči danas neverovatno, ali u tom sudaru sa Špancima najveći znalac je igrao za Jugoslaviju. Kod njega se lopta najlepše osećala, njemu se umiljavala. Jugoslavija je pobedom od 2:1 prošla u četvrtfinale Svetskog prvenstva u Italiji, a Stojković je čitavom svetu pokazao da je igrač koji zaslužuje mesto u idealnih 11 sa Mundijala u Italiji.

Malo stariji bi se tih golova setili i da ih probudite u pola noći. Ispred Plavih selekcija koja je u Grupi iza sebe ostavila Belgiju Enca Šifa i Urugvaj Danijela Fonseke i Enca Frančeskolija. Ćendo, Sančis, Mičel, Emilio Butragenjo… S tim da ona Jugoslavija nije imala razloga nikoga da se plaši. Dobrim delom jer je imala i Piksija, a on je s loptom znao sve.

U 78. minutu to je na svojoj koži osetio Martin Vaskez, jedan od stubova legendarne Realove generacije poznate pod nadimkom La Kvinta del Butre (Lešinareva kohorta). Zlatko Vujović je centrirao sa leve strane, Srećko Katanec je glavom prebacio na drugu stativu, svako bi normalan zahvatio volej, ali Piksi nije bio normalan. On je bio poseban. Lažnjak i hladnokrvna završnica, Andoni Zubizareta je mogao samo da se pokloni.

“Prvi gol je bio remek-delo. Kreće kontra, a meni duša u nosu. Kažem sebi: ’Hajde, još samo ovaj sprint’. Imao sam tu vrstu mentalne snage u sebi, kada je najteže, ja dodam gas. Uvek pomislim, ako taj defanzivac ima snage da se vrati, imam i ja da budem brži od njega. Trčim ka šesnaestercu Španije i već vidim sebe kako se radujem. Samo molim boga da Zlatko Vujović prebaci Sančisa i da lopta dođe do mene. Kada je krenula da pada, nisam nijednog trenutka imao dilemu. Njih milion bi šutnulo iz prve. Ja sam zalomio, Vaskez je otišao po burek, a ostalo… Ostalo je istorija”, prisetio se nedavno Stojković u intervjuu za tursku agenciju “Anadolija”.

Nije ipak Crvena furija bila tek tamo neka ekipa. I nije se tek tako predala. Posle samo pet minuta igre Hulio Salinas je matirao Tomislava Ivkovića, pa je o četvrtfinalisti moralo da se odlučuje u produžetku. Stojkoviću je već, sam je to rekao, duša bila u nosu.

Ali umetnici se ne znoje dok stvaraju remek-dela. A tog dana Stojković nam je poklonio dva. Samo dva minuta nakon što je počeo prvi produžetak, slobodan udarac na oko 25 metara od Zubizarete… Svi već znate.

“Slobodan udarac za nas. Tu je Dejo, tu je Pape… Samo sam rekao: ’Ostavite meni’. Opet sam je video u golu. To je neverovatan osećaj. Vidite ugao, vidite živi zid, verujete u sebe, ako je dovoljno jaka, ako je brza, ako dobije silaznu putanju, Zubizareti nema spasa. Tako je i bilo. Poveli smo 2:1 i sačuvali prednost do kraja utakmice”, govorio je Stojković za agenciju Anadolija.

Jugolavija je prošla dalje, tamo ju je sačekala Argentina Dijega Maradone. To je već sasvim druga priča. Neprežaljena. Jer ko je gledao dobro se seća da su se Gaučosi – čak i sa igračem više – klatili na konopcima. Ta Jugoslavija zaista nije imala razloga da se bilo koga plaši. Imala je Piksija da je čuva.

 

Related posts

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *