Piše: Čedomir Antić
Teška nedelja za rajske ptice crnogorskog i hrvatskog šovinizma. Potpisan je temeljni ugovor između Crne Gore i Srpske pravoslavne crkve. Koliko je sati video sam po komentaru Aleksandra Olenika, koji je antisprstvo i odanost nekoj drugoj nacionalnoj ideji prikrio navodno ekstremnom građanskom opcijom. Kada jedan advokat najpre govori o istorijskim, pa potom o pravnim argumentima, nije teško pogoditi da je struka u drugom planu, a osećaji srca u prvom.
O temeljnom ugovoru je pregovarano više od godinu dana. Javnost je o njemu čula više nego o bilo kom drugom crkvenom pitanju. Dve vlade Crne Gore su većinski usvojile njegov sadržaj, o spornim pitanjima razvili su se dugi razgovori i velike diskusije. Konačno, prenošena je sednica vlade i za tekst ugovora je glasala dvotrećinska većina prisutnih ministara. Zamislite, reagovali su svi protagonisti crnogorskog nacionalizma, ali mnogo više oni malobrojni iz Podgorice i Beograda, nego DPS. DPS je potom najavio obaranje vlade. Nema reakcije Sjedinjenih Država.
Pitam se: da nisu SAD od Beograda tražile neke protivusluge u Severnoj Makedoniji, na „Kosovu-UNMIK“ i još ponegde, pa su sada ponovo prodali crnogorske Crvene Hrvate i njihovog poglavnika? Posebno me je zasmejala ta predivna teza o rušenju temelja ustavnosti, zato što SPC ima prava koja poseduje i Rimokatolička crkva. Naime, ako bi mi prihvatili da u Srbiji žive „Srbijanci“ (ili „Srbitelci“), pa su stoga Srbi izvan Srbije ustvari zabludeli Dukljani i „crnogorski, hrvatski, muslimanski ili arbanaški Srbi“, onda bi takvoj crkvi možda i bilo moguće dati temeljni ugovor (razume se kada Mašanovom sinu, pre nego što mu plate struju i kopuliraju suprugu, objasne da mu treba njegova, plemenska, državna crkva – a ne eklesija onih nikogovića i izvanjaca Srbijanaca). Ovako „ugledna podgorička borkinja za ljudska prava“, recimo da se zove „Alojzija Kroatinc Balšić“, ne vidi legalne osnove da se ista prava daju i pravoslavnima. Da je u pitanju jedna malena klerikalna, bankarska apsolutna monarhija, kršćanska džamahirija, koja je svetu donela inkviziciju, krstaške ratove, Jasenovac i brojne pedofilske skandale… Onda nema problema! U tom slučaju temeljni ugovor sa njom potvrđuje evropske vrednosti. Ako li je pak u pitanju SPC, sve to ne važi. To nije država, a i Srbi su posebni, oni su kulturno defektni, pa su time i večni ratni zločinci koji ne mogu imati prava.
Celu tu povest o autohtonoj „Pravoslavnoj crkvi Crne Gore“ potopio je ovih dana istoričar Živko Andrijašević. Žiko je ugledni profesor Univerziteta Crne Gore. Ugled je stekao malo radom, a malo činjenicom da u javnosti deluju njegove karikaturalne kolege Šerbo Rastoder ili još bolje master Milan Šćekić. Među njima on zaista izgleda kao da je izmislio istoriografiju. Inače, široj javnosti Žiko je poznat i po tome što je napisao Istoriju Crne Gore u kojoj je pažljivo pazio da o Duklji ne napiše ništa što bi narušavalo ustašoidni narativ trenutne državne ideologije Crne Gore. Time je zanemario najvažniji odnoseći savremeni istorijski izvor – delo Konstantina Porfirogenita. Dodajmo tome da je za ljubav srpske dijaspore u Biogradu na Suvu (poglavito na Terazijama i Vračaru),
njegova knjiga u srpskom izdanju preslovljena sa drevne crnogorske latinice na ćirilicu. Odatle su pored pojedinih vladara i papa čudna slova: recimo „I“ (umesto „Prvi“), „VI“ (umesto „Šesti“), „DŽIV“ (umesto „Četrnaesti“). Čitam jednu Andrijaševićevu tekstčinu posvećenu crkvenom pitanju i pitam se da li je Đukanović svestan koliko je pogrešio što je svojoj politici tražio ideologiju?! Ideologija podrazumeva ideologe, a ovi su najčešće profesori. Bizmark (Žikec to neće da kaže, ali kancelarova baba je po rođenju bila pomeranska Crnogorka) je primetio da je „četrdeset profesora dovoljno da bi otadžbina propala“. Pokazalo se da je radopisljivi Žiko dovoljan lumen da zbog njega samog propadne ideološki temelj Đukanovićeve Crne Gore. Andrijašević je potpuno zapostavio tezu o drevnoj crnogorskoj pravoslavnoj crkvi. U tom duhu, 1918. godine nije više bitna. Ona je samo kontinuitet. Dukljani behu katolici, zaključio je ovaj stručnjak za istoriju 19. veka. Samim tim i preci Crnogoraca (uzgred više od polovine teritorije današnje CG nije bilo u tradicionalnim granicama Duklje i verovatno bar 70% građana ne vodi poreklo od starih Dukljana) nisu bili pravoslavni. Srpska pravoslavna crkva tako nije „došla“ 1918., već 1219. godine. Dakle svi napori su propali – Antonije Abramović i Miraš Dedeić najobičnije su sluge Srpstva. Vaseljenski patrijarh, koji je 2020. podržao SPC ali bi kao i u ukrajinskom i severnomakednoskom slučaju mogao da se predomisli, samo je jedan jeretik. Žiko se za pravnu državu bori tako što bi umesto temeljnog ugovora, pravoslavnima eventualno nametnuo uniju. Taj univerzitetski „anti-Pilependa“, međutim, ne shvata da nisu svi ljudi na ovom svetu na prodaju. Nisu ni svi Crnogorci pevali jednu pesmicu u Biogradu na Suvu, a drugu kada su se vratili da ližu gluteus podgoričkoj verziji dr Ante Pavelića.
Ne znam da li će vlada konačno prihvatiti temeljni sporazum. Možda to i nije važno. Za srpski narod bi sada najbolje bilo da u Crnoj Gori na vlast dođu frankovci ili banderovci. Crna Gora nije Hrvatska, u njoj Srba ima manje od 50% samo kada postoje drugi priroteti. Kada u kovanju nesrpske crnogorske nacije počnu da progone naš narod i ukidaju mu crkvu, velika većina će se pobuniti, Srpstvo će biti obnovljeno, a naši neprijatelji svedeni na razumnu meru (na udeo koji neonacisti imaju u bilo kom razvijenom evropskom društvu). Razumeli su to SAD i EU. Zato i vode ovu pokvarenu politiku. Oni Srbe ne žele. Na njima su namerni samo da testiraju sva obespraviteljska i asimilatorska oružja koja nemaju priliku da primene na Rusima. Na drugoj strani, shvatili su da je 2020. pokazala da su uspeli da pomognu fašizaciju tek izuzetno malog broja pravoslavnih u Crnoj Gori. Zato će neko vreme pokušavati da na Srbe u CG deluju preko Beograda. Gledaće da postignu nešto na Kosovu ili u Bosni. Crnogorskim šovinistima ostaje nada da će se režim Mila Đukanovia vratiti na vlast podmlađen u liku Ivana Vukovića. Pa će ponovo izmisliti neke Maroviće i Vujanoviće i opet podeliti Srbe. Sve u nadi da će ulazak NATO snaga u Moskvu omogućiti da Srbe konačno garažiraju tamo gde im je mesto (po jamama i vrtačama). Do tada, bilo bi korisno da stvore Pravoslavnu crkvu Crne Gore, za patrijarha izviču nekog od naših fratara. Onih naših uglednika koji su 2020. kukumavčili za pomoć u Beogradu, a kad im je designirani lizonožac postao premijer, onda su se dosetili da smo svi mi ustvari bedni izvanjici. U takvoj crkvi neka Dedeićevu kreatura može da bude najmanje mitropolit.
Naravno, sve to ako se ne pojavi neki Žiko i zaviče: „Nikad više leto 1219-to!“
