SREŠĆEMO SE NA SRETENJE

Piše: Slobodan Janković

Sretenje je Dan državnosti Republike Srbije u novijoj istoriji od odluke Narodne Skupštine 10. jula 2001. godine. Tada je nastavljena tradicija koju je prekinulo stvaranje Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca. U barem tri slučaja kada su se Srbi susreli na Sretenje, desile su se značajne stvari u našoj istoriji.

Posle seče knezova i godina dahijskog maltretiranja naroda, suočeni sa pitanjem opstanka ili ustanka, tadašnji preostali viđeniji i hrabri Srbi se okupiše na crkveni praznik Sretenja Gospodnjeg u Orašcu. Veliki domaćin, ratnik i čovek kome se po narodnom predanju javio „Sveti kralj” sa porukom da ustane na Turke, Georgije Petrović, postao je vođa Prvog (uspešnog) srpskog ustanka 1804. u Marićevića jaruzi, malo niže od crkve, a po blagoslovu prote Atanasija Bukovičkog. Čuveni hajduk Stanoje Glavaš odbio je ponudu da on predvodi Srbe protiv nesnosnih dahija i predložio utemeljivača dinastije Karađorđević.

Drugi slučaj je bio usvajanje prvog ustava Knjažestva Srbije 1835. u Kragujevcu, koji je doduše bio kratkotrajan, jer su i ondašnje velike sile bile protiv slobodarske Srbije. Tada je, uz podršku knjaza Miloša Obrenovića odigrana i prva pozorišna predstava u režiji Joakima Vujića. Treći slučaj bila je liturgija koju je služio Patrijarh Pavle u Beogradu, kojom je konačno i svečano izvršeno pomirenje unutar Srpske pravoslavne crkve. To je bio kraj raskola i povratak mitropolije Novogračaničke i eparhija u SAD, Australiji, Kanadi i Zapadnoj Evropi u jedinstvo sa patrijaršijom u Beogradu.

Ove godine očekujemo dva velika skupa na ovaj državni praznik, kao i tradicionalni program u Orašcu. Orašac je geografski bliži Kragujevcu nego Sremskoj Mitrovici. Ali, za početak, šta su to Karađorđe i ostali prvo proslavili u crkvi, pa potom odlučili da oglase rat Turcima?

SRETENJE U JERUSALIMU

U avgustu 2023. godine sa grupom poklonika sam posetio i manastir Svetog Simeona Bogoprimca u zapadnom delu Jerusalima. Smešten je uz park, u cveću i pored visokih borova i čempresa u nekada hrišćanskoj četvrti Katamon. Manastir je obnovio izvesni monah Avramije, koji je posle 20 godina radova, 1879. pronašao i praznu grobnicu Svetog Simeona. Posle dugih vekova tokom kojih su mošti bile prebačene u Carigrad, a posle krstaškog pustošenja 1204. prenete u Zadar, njihov deo je vraćen u Jerusalim 2010. godine, dok je najveći ostao tamo u kivotu koji je darovala Jelisaveta Kotromanić. Sveti Simeon se tada, 2010. simbolično opet susreo sa Jerusalimom.

Ali mnogo važniji od toga je susret Sv. Simeona Bogoprimca sa ovaploćenim Bogom u jerusalimskom hramu. Nekih 270 godina pre tog susreta, u Aleksandriji je za vreme egipatskog cara Ptolomeja II Filadelfa (285–247. pre Hrista) bio izabran da kao jedan do sedamdesetdvojice učenih Jevreja, prevede tekst Biblije (Starog zaveta) sa hebrejskog na grčki. Kako je isprva nameravao da hebrejsku reč devojka (izvedeno od reči deva, devica) u stihu „Eto devojka će zatrudneti i rodiće sina“ (Is. 7, 14), prevede sa mlada žena, njemu se javio anđeo Božiji da ne menja tekst, uz obećanje da će očima svojim to i videti. Tako je ovaj svetitelj poživeo 360 godina i 40 dana po rođenju Hrista Ga susreo u Hramu, gde su Bogomladenca doneli u skladu sa jevrejskim zakonom. Taj susret, na staroslovenskom srešta, bio je velika radost — to jest sreća. Obećanje je ispunjeno, a starac je mogao da se upokoji. Video je Emanuila, kako je Hristos između ostalog i najavljen u Starom zavetu, što znači „s nama je Bog”. Dan ispunjenja tog obećanja, mnogo kasnije, postaće i dan kada se sanjana sloboda ostvaruje, sloboda od okupatora i sloboda od okova tadašnjih oligarha.

SRPSKA DRŽAVNA SRETENJA

Posle renesanse Hrebeljanovića i Brankovića, srpske zemlje od Dunava do mora sinjega i kamena Lovćena pale su najvećim delom pod turski jaram. Širenje Austrije (i Mletačke republike do Napoleona) samo je činilo da Srbi menjaju gospodara, uporno se boreći za slobodu. Programi narodnog oslobođenja i ujedinjenja počinju pre ustanka, a februara 1804 mitropolit Karlovački, Stefan Stratimirović, — inače učesnik Temišvarskog, crkveno-narodnog sabora iz 1790 . — u pismu ruskom dvoru predlaže stvaranje srpske države.
Susret na Sretenje 1804. nije bio prvi, ali ni poslednji u velikom nizu ustanaka koje su Srbi podizali protiv osmanske, ali i drugih vlasti. Čuven je ustanak Srba u Banatu 1594/95 sa zastavama Svetog Save. U Bosni, Hercegovini, Raškoj – Starom Vlahu, pa i Makedoniji, dizane su bune s vremena na vreme. U Sremu je lokalni oficir Teodor Avramović Tican sa uglednim ljudima iz više sela podigao kratkotrajnu Ticanovu bunu, koja je počela pozivom 3. aprila 1807, a okončana već 14. istog meseca. Povod su bile nesnosne globe feudalaca, koje će biti ublažene kroz koju godinu.

U slučaju beogradskog pašaluka, narod više nije mogao da trpi teror, koji su sprovodili „sve besposlice i krvnici i beskućnici… Mnogi su tada u Bijograd došli goli i bosi, pak se ondje odma okovali u srebro i zlato, i obukli u svilu i u kadifu, i uzjali na atove s ratovima.” pisao je Vuk Stefanović Karadžić.

Ubrzo posle prvih uspešnih bojeva i pre oslobađanja Beograda 1806. godine, postavilo se pitanje uređenja Srbije. U ovom periodu usvojena su tri ustavna akta, ali i tri ruska nacrta uređenja Srbije (uz ruski nadzor), koji, za razliku od pomoći, nisu prihvaćeni. Na prvoj narodnoj skupštini u Borku (danas Veliki Borak) na Veliku Gospojinu 1805. ustanovljen je Praviteljstvujušči sovjet srbski na čelu sa protom Matejom Nenadovićem, a glasovima prisutnih uglednika. Potom je tri godine kasnije pritisnut ruskim predlozima unutrašnjeg uređenja i s druge strane, nezadovoljstvom vojvoda i drugih ličnom upravom, koju ništa nije ograničavalo, usvojen i prvi pisani Ustavni akt. NJime je garantovana naslednost Karađorđeve loze na mestu gospodara Srbije, to jest obrazovanje dinastije Karađorđevića. Uvedeno je i ograničenje lične vlasti, to jest odredba da se odluke imaju donositi u dogovoru vožda i Sovjeta, a da Sovjet ima i sudsku vlast. Treći i poslednji Ustavni akt za Karađorđa, usvojen je 1811. godine na narodnoj skupštini u Beogradu. Potvrđene su prethodne odredbe, a Sovjet je podeljen na dva dela: na popečitelje (ministre) i one koji su činili Veliki vilajetski sud. Karađorđe je bio dovoljno mudar da u Sovjetu, kao predsednik istog, prihvati i njegove protivnike (opoziciju) Jakova Nenadovića i Simu Markovića.

Slom prvog srpskog ustanka doveo je do prekida kratkotrajnog uređenja Srbije na ustavnim osnovama. Knjaz Miloš, u dogovoru sa Beogradskim vezirom, a naslanjajući se na podršku Rusije, imao je apsolutističku lokalnu vlast. Zalaganjem ruskog dvora, a uz srpske diplomatske napore, u čemu se isticao knjažev sekretar Dimitrije Davidović, Srbija je dobila autonomiju hatišerifom iz 1830, pa opet 1833. Uporedo sa tim raslo je i nezadovoljstvo ličnom upravom i samovoljom, spram Turaka još samostalnijeg srpskog vladara. Konačno, pod pritiskom Miletine bune i gubljenja položaja, a možda i glave, Miloš je pristao da se u Kragujevcu izglasa Ustavъ Knяžestva Serbїe. Ovaj dokument je sastavio Dimitrije Davidović, a na osnovu ideja Francuskog ustava iz 1791. godine. Srbija je na Sretenje proglašena za parlamentarnu monarhiju i vlast je podeljena na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Tu su one čuvene odredbe o ukidanju feudalnih obaveza, ropstva i sličnog, što je Srbiju činilo na polju prava jednom od najmodernijih država sveta.

Posle povlačenja ovog ustava, svega par nedelja nakon što je stupio na snagu, čekalo se dugo na najviši pravni akt koji će uspostaviti parlamentarnu monarhiju, ali će i Turski ustav, pročitan na Kalemegdanu 1839. godine doneti ukidanje feudalizma (kuluka, timara, spahiluka i zijameta).

SUSRETI I SRETENJA

Svake godine se ponavlja državna proslava nakon liturgije u orašačkoj crkvi, malenoj da primi sve okupljene. Raznolike delegacije posećuju mesto zbora na kome je Karađorđe izglasan za vožda i pokrenuta borba za krst časni i slobodu zlatnu.
U toj dugotrajnoj borbi NJegoš je hteo da se susretne sa vladarima Srbije, pa da se srpske zemlje ujedine, a mudrac sa Lovćena postavi za patrijarha. Čekalo se na tako nešto duže i prvi mitropolit crnogorsko-primorski na čelu sjedinjene Srpske pravoslavne crkve bio je Gavrilo Dožić-Medenica (1938-1950).

Malo je prilika u kojima su se Srbi susreli, pa složili, a kada bi se to desilo i to uz blagoslov Božiji, davalo je zlatan plod. Jasno je kroz našu istoriju da je borba za slobodu, istinu i pravdu jedno od ključnih obeležja našeg naroda. Barem su to one osobine koje su u pojedinim trenucima istorije čnili da naša zvezda sjajnije zasija i bude putevoditelj i drugima.
U doba velikih podela, Sretenje nam se javlja kao jedan od putokaza. Šta ono simbolizuje u našoj istoriji, a šta u hrišćanskoj? U hrišćanskoj, to je potvrda istinitosti reči Božije, ispunjenje obećanja. U srpskoj to je potvrdan odgovor na zahtev za slobodom, istinom i pravdom.

U tom zahtevu, valjalo bi da se setimo i onog Sretenja, prevodioca Starog zaveta koji se susreće sa objavom Novog zaveta. Gledajući razne crkve i misije crkava iz celoga sveta u Jerusalimu, pre nepune dve godine, zagledali smo gde bi moglo biti predstavništvo naše crkve, neko konačište za srpske poklonike. Idealno mesto je, deluje napuštena kuća, baš preko puta kuće i groba Sv. Simeona. Nije slučajno Sretenje naš državni praznik i isto tako, nije ta kuća, preko puta manastira napuštena. Čeka barjak naše crkve. Čeka slogu i novi susret.

/Pecat.co.rs/

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)