Srbi u Crnoj Gori – Metastaza građanizma

Piše: Aleksandar Šargić

Metastaza građanizma dijagnoza je stanja stvari u Crnoj Gori. Naravno, građanizam je rezervisan jedino za onaj narod za koji je bilo ekskluzivno rezervisano i jugoslovenstvo. Pošto jugoslovenstva više nema ostao nam je jugoslovenizam, odnosno njegova degenerisana forma građanizam. Građanin i građansko nemaju nikakve veze sa građanizmom. Ideologija građanizma, po pravilu, ukida građanina i njegovu slobodu. To je zapravo glavna zamka globalističke prevare. Jer, ko su nosioci borbe za prava pojedinca danas? To su opcije koje se deklarišu kao konzervativci, patriote, suverenisti, tradiciconalisti. Nasuprot njima građanisti su etatisti, oni koji pravo državne oligarhije stavljaju iznad prava pojedinca. Građanisti su najveći neprijatelji prava građanina jer su oni najglasniji zastupnici ukidanja svih sloboda, uključujući i onu koja se tiče prava na odlučivanje o svom zdravlju i medicinskim postupcima kojima će čovek biti podvrgnut. Građanisti su komunisti novog doba, nju ejdž boljševici, a taj proces, što se Balkana tiče, najvidljiviji je u Crnoj Gori. Nažalost, on tamo nije samo deo opšteg globalizacijskog porobljavanja čovečanstva, već predstavlja paravan za dovršetak procesa zacrtanog na Drezdenskom kongresu Komunističke partije Jugoslavije. U Crnoj Gori, građanizam je ideologija rastakanja srpskog identiteta i kulture, proces kupaže u kome se od rujnog vina pravi roze, od rozea špricer, da bi na kraju od svega ostala samo bezukusna i bezidentietska splačina.

U ovom podužem tekstu, želim da ukažem na to kako je Srbima u Crnoj Gori, građanizam podvaljen kao spasonosno rešenje. Zaboga sve ostalo je pećinski nacionalizam i predstavlja stvaranje prepreka među „braćom“ i vraćanje na ideologije 19. veka. Međutim, u stvarnosti imamo sledeću činjeničnu situaciju:
– Nacionalni Crnogorci glasaju za DPS, to jeste, koaliciju kojoj pripada i ostatak nekadašnjeg Liberalnog saveza, jedinog autentičnog predstavnika crnogorskog separatizma i nacionalizma;
– Albanci glasaju za svoje nacionalne partije, kao i Bošnjaci i Hrvati
– Socijaldemokrate i Socijaldemokratska partija predstavljaju u mnogim stavovima ekstremniju verziju DPS-a kada je u pitanju crnogorski nacionalizam koji je suštinski definisan antisrpstvom. Nacionalni ste Crnogorac onoliko koliko ste protiv Srba, SPC i protiv srpske istorije Crne Gore, te tako SD i SDP sem nacionalnih Crnogoraca privlače i poneke glasače Albance, Hrvate i Muslimane. Zanimljivo je da u Crnoj Gori postoje Muslimani kao nacija koja nije prihvatila identitet Bošnjaka, nametnut 1993. godine.

Uprkos činjenici da sve navedene stranke gaje izrazite antisrpske stavove, da su učestvovale u majorizaciji i segragaciji Srba po nacionalnoj osnovi prethodnih petnaestak godina, te da imaju izarazito nacionalističke stavove, u javnom diskursu Crne Gore one se nazivaju građanskim. Podvucimo ovo. Bošnjačka stranka koja je i po definiciji, i po imenu, i po svom ustavnom statusu nacionalna partija u javnom prostoru Crne Gore smatra se ujedno i građanskom. Samo se srpske stranke smatraju nacionalnim i nacionalističkim. Primera radi Demokratska narodna partija koju vodi Milan Knežević u svom nazivu nema reč „srpski“ ali se tretira kao srpska nacionalnistička stranka. Koalicija Demokratski front koja okuplja dominantno srpske stranke u svom sastavu ima i Pokret za promene čije rukovodstvo čine oni nacionalni Crnogorci. Ipak, Front je označen kao izrazito nacionalistička srpska koalicija. Problem Fronta je u tome što njegovi nacionalni Crnogorci svoje crnogorstvo ne zasnivaju na antisrpstvu. Već to je dovoljno da im se u zatrovanom javnom prostoru Crne Gore oduzme epitet građanskog.

Autoritarni, paramilitarni i korumpirani režim Mila Đukanovića silom, ucenama, potkupljivanjem, nasiljem i pretnjama dobijao je izborne cikluse u prethodnih dvadeset godina. Međutim, od jednog trenutka, predstavnici srpskih stranaka označeni su kao direktni krivci što Đukanovićev režim opstaje. Uspostavljena je dijagnoza da jedino kroz građanske partije i pokrete može doći do promena u Crnoj Gori. Al’ ne lezi vraže, te građanske partije trebalo je osnovati od Srba. Za njih je trebalo da glasaju Srbi, a ne Bošnjaci ili nacionalni Crnogorci. Tek što su se oslobodili bede da ih zastupaju nekakvi ostaci Saveza komunista oličeni u Socijalističkoj narodnoj partiji, Srbima u Crnoj Gori natovareno je SNP-ovo dete: Demokratska Crna Gora Alekse Bečića. Mladi lavovi neokomunističke SNP pobunili su se, oteli mandate svojoj stranci i rešili da od Srba naprave građanističku evroatlantsku stranku. Ali da komunistički koreni ne ostanu zaboravljeni, mladi lavovi donose odluku da svi njeni viđeniji predstavnici u javnim nastupima moraju nositi crvenu kravatu. Podržani od strane globalističkih medija u Crnoj Gori, Bečićevi neokomunistički evroatlantisti objasnili su Srbima da je takva ideologija, takva građanistička partija jedini način da se dođe do promena. Godine 2020. u eri Donalda Trampa, Milo Đukanović konačno gubi podršku inostranog faktora koja mu je i omogućavala da neometano teroriše državu. U klinču faktora kakvi su SAD, EU, Velika Britanija i Vatikan stvaraju se uslovi za promene u Crnoj Gori. Ali, već prilikom stvaranja Vlade Crne Gore, situacija se drastično menja promenom vlasti i porazom Trampa, nakon krađe izbora u SAD.

Vratimo se sada na konkretne brojke. Ko je glasao za, ko protiv Đukanovića, a ko je zapravo dobio Vladu i premijera? Ko zapravo živi u Crnoj Gori?

Jedna od stvari koju je „svetosavski nacionalni Crnogorac“ smenjeni premijer Crne Krivokapić, po svaku cenu želeo da izbegne, jeste novi popis. Prethodni popisi, pogotovu onaj iz 2011. vršeni su pod pritiscima i ucenama te je javna tajna da se veliki broj Srba morao izjasniti drugačije na njemu. Stoga je ključni podatak za razumevanje pravog činjeničnog stanja jezički popis, odnosno broj ljudi koji govori srpskim jezikom. Našoj analizi ćemo pridružiti i rezultate popisa iz 2003. gde su pritisci na Srbe bili neuporedivo manji, te se izobražava drugačija demografska slika.

Prema popisu iz 2011. rezultati su sledeći:
1. Crnogorci – 44,98%
2. Srbi – 28,73%
3. Bošnjaci – 8,65%
4. Albanci – 4,91%

Međutim, jezički popis daje nešto drugačiju sliku:
srpski jezik – 42,88%
crnogorski: 36,97%
bosanski – 5,33%
albanski – 5,27%

A popis iz 2003. prikazuje nam nešto realniju situaciju:
Crnogorci – 43,16%
Srbi – 31,99%
Bošnjaci – 7,77%
Albanci – 5,03%

Jezički popis iz 2003:
srpski jezik – 63,49%
crnogorski 21,96%
albanski – 5,26%
bošnjački – 3,21%

Velike litije za slobodu veroispovesti i zaštitu SPC oslobodile su mnoge Srbe straha, a mnoge su i vratile na „fabrička podešavanja“. Strah od sledećeg popisa postao je dominantan motiv crnogorskog političkog života. Građanisti, od crvenokravataša Alekse Bečića koji je barem 10 puta izbegao da se izjasni o tome kom narodu ili naciji pripada, pa preko premijera Krivokapića koji je u predizbornoj kampanji bio Srbin, a posle nje Crnogorac, pa do oca Gojka Perovića koji je deklarisani nacionalni Crnogorac, nisu želeli popis. Podsetimo se samo tog ultra građanističkog naziva Bečićeve koalicije: „Mir je naša nacija“. Strahovalo se i strahuje se da bi na talasu litija i smene režima, popis pokazao da Srba u Crnoj Gori ima možda i do 50 procenata. U jednoj izjavi, Dritan Abazović je rekao da su Srbi većinski narod u Crnoj Gori, što samo znači da on dobro zna šta bi popis u Crnoj Gori pokazao. Srbi, po svemu sudeći, nemaju apsolutnu većinu, ali relativnu većinu, ako bi se zaista slobodno izjašnjavali, verovatno da.

Sagledavajući rezultate izbora 2020. kada je Milo Đukanović konačno izgubio, i to samo minimalnom razlikom od 1 poslanika, dobijamo potpuno jasnu sliku nacionalne podele. Demokratski front i partneri osvajaju 32.55%, Bečićeve Demokrate sa partnerima 12,53, A Abazovićeva URA 5,54%. Kada se sve sabere dolazi se do 50%. Jasno je da su za promene glasali Srbi, uz dodatak od 5 do 6 procenata Crnogoraca koji su svesni svog srpskog porekla. To su upravo oni koji se na popisu izjašnjavaju da govore srpskim jezikom. Podsetimo, govornika srpskog jezika je 2003. u Crnoj Gori bilo preko 63%. I sve bi to bilo sjajno i bajno da već u prvim mesecima vladavine nije došlo do smene jednog od retkih Srba u novoj Vladi, Vladimira Leposavića. Razlog je bio „delikt mišljenja“ jer je ministar izneo stav koji se ne uklapa u globalistički antisrpski narativ o ratnim događajima u Srebrenici 1995. Pazite dobro: ministar u Crnoj Gori smenjen zbog mišljenja o događaju u Bosni 1995. Delikt mišljenja je bio omiljeni „zločin“ u doma komunizma.

Sada kada je kompletna Vlada Krivokapića pala glasovima URE Dritana Abazovića, pukao je mehur od sapunice, pukla je laž o građanističkoj Crnoj Gori koja je iznedrena na pravoslavnim litijama. Na redu je novo „mešanje karata“. Iako se, kao i uvek na Balkanu, pominju šverc, droga, cigare, mafije i klanovi, u podtekstu crnogorske priče i dalje je problem Srba i srpskog kulturnog i verskog nasleđa. Hoće li se Srbi osvestiti i izlečiti ili upasti dublje u živo blato građanizma?

Upravo zato u najnovijoj situaciji, nakon smene premijera Zdravka Krivokapića, Srbima se podmeštaju nove zablude. Brigada Bečićevih crvenih kravata zakazuje proteste „kod hrama“ preuzimajući liderstvo nad nezadovoljnim Srbima čija su očekivanja izneverena vladavinom konvertita Krivokapića. On za godinu i po dana nije uspeo da potpiše Temeljni ugovor sa Srpskom pravoslavnom crkvom ali jeste uspeo da donese Rezoluciju o genocidu u Srebrenici, te da više puta potvrdi spoljnu politiku Crne Gore po kojoj je Kosovo nezavisna država. Sve te vrednosti aktivno je podržavala i Bečićeva brigada crvenih kravata zaklinjući se u evroatlantske vrednosti.

Autentična srpska koalicija Demokratski front koja je činila dve trećine vladajuće većine nije imala predstavnika u Vladi, a svaki njen pokušaj da se to neodrživo stanje ucene i poniženja izmeni, u javnosti je nazivan pokušajem pećinskih nacionalista i profesionalnih Srba da se domognu fotelja. Poprilično jadan narativ, ali mediji sve mogu, pa i to da nam objasne kako najveća stranka ne treba da ima ministre u Vladi kojoj daje glasove. Bečićeve brigade crvenih kravata preuzimaju retoriku u kojima dominira reč IZDAJA iako se tako nešto može pripisati pre svega i iznad svega njima. Bez njihove volje, nije mogla biti ni formirana, niti održavana Vlada koja istiskuje autentične srpske stranke. NJihovim glasovima izglasana je Rezolucija o Srebrenici i podržan nastavak spoljne politike Mila Đukanovića. Da li je narod na litijama pevao nezavisnom Kosovu koje Bečićeva brigada crvenih kravata aminuje ili je pevao novoj Crnoj Gori koja će mudro, korak po korak, menjati svoj stav prema ovom teškom pitanju? Da li je to izdaja nad izdajama?

I kao da Srbima u Crnoj Gori nije bilo dovoljno građanističkih podvala, ministri Krivokapićeve Vlade spremaju novi projekat: stranku ili pokret Evropa Sad, Evropski pokret ili kako će se već ta nova zabluda zvati. U vremenu odumiranja EU kao projekta, u eri odumiranja osnovnih vrednosti na kojima je EU formirana, u Crnoj Gori, kao bastionu nju njjdž boljševizma, put u bolji život predstavlja se mogućim samo u okvirima EU totalitarizma. Lideri ove stranke u formiranju Milojko Spajić i Jakov Milatović imaju zadatak da deo srpskog biračkog tela kanališu kroz ideološku matricu građanizma.

Tako će Srbi moći da glasaju za neokomunističke, evroatlantske i građanističke: Demokratsku Crnu Goru, Socijalističku narodnu partiju, Demos, „Evropu Sad“, čak i URA (Ujedinjenu reformsku akciju). Crnogorski nacionalisti i dalje će glasati svoju DPS sa partnerima koji baštine i antisrpski šovinizam kao „začin C“ crnogorskog identiteta. Jedino Srbima treba još, još i još novih građanističkih stranaka i opcija, što je zapravo samo prikriveni vid samomržnje – autošovinizma.

Samomržnja je krajnji oblik kulturne destrukcije jednog naroda. To je razranje koje je izvela elita ove države u dugom istorijskom trajanju. Začetke možemo uvideti već u ponašanju pojedinaca iz crkvene elite kada su ceo narod bili spremni da žrtvuju sopstvenim zabludama i ambicijama, a ovde govorim pre svega o ponašanju Arsenija Četvrtog Šakabente ali, u velikoj meri, i njegovog prethodnika Arsenija Trećeg Čarnojevića. Ali, da sada ne idemo predaleko. Identično Krivokapiću i Bečićevim crvenim kravatama. Vuk Karadžić i Đuro Daničić, za srpsku javnost su svojevremeno proklamovali „srbovanje“ dok su zapravo učinili sve što se od njih tražilo da srpski identitet učine dostupnim, odnosno predaju ga Bečkom dvoru i Hrvatima. Ovo je samo kratko podsećanje na to kako je počelo rastakanje kulturno – jezičkog identiteta i celovitosti Srba kao naroda. Od tada pa do danas ređali su se samorušiteljski obrasci razaranja koje je u delo sprovodila nekakva „elita“. Jugoslovenstvo je bila najlukavija i najprevarnija oblanda u koji je zatočen srpski identitet a građanizam je današnji ostatak i prežitak te pogube.

Opšte je poznato da u Srbiji veći deo takozvane elite pripada samoproklamovanoj Drugoj Srbiji. O toj samozvanoj skupini vrlo površnih i neobrazovanih ljudi sa diplomama neću govoriti na ovom mestu. Tema je Crna Gora kao država u kojoj građanizam dobija mutirane i metastazirajuće oblike. Zato ću na kraju prikazati kako je ideologijom građanizma sputavano političko formulisanje i rešavanje srpskog pitanja u Crnoj Gori.
Jedino rešenje srpskog pitanja, a što ponavljam već godinama, jeste model prava Albanaca u Severnoj Makedoniji. Mora se jednom za svagda raskrstiti sa nerealnim pričama o srpskoj Sparti, o „soli“ Srpstva, o dvojnim identitetima, o mutiranim nacionalnim Crnogorcima Svetosavcima jer te se dve stvari isključuju. Svetosavac ne može biti onaj ko nije Srbin. Srbin, čak, i ne mora biti Svetosavac, ali Svetosavac mora biti Srbin. Stoga, vredi se podsetiti, na kraju ovog dugačkog teksta, kako je srpski nacionalni korpus, za razliku od ostalih u Crnoj Gori, uvek rastakan na glasove date srpskim nacionalnim partijama i one građanističke koje su u podtekstu imale nekakav jugoslovensko – komunistički narativ.

Prilikom obnove višestranačkog parlamentarizma u Crnoj Gori nije bilo nikakvog otklona od komunizma. Ista komunističko jugoslovenska vrhuška, doduše podmlađena novim likovima Mila Đukanovića i Momira Bulatovića, nastavila je da vlada. Srpsko pitanje u Crnoj Gori kanalisala je Narodna stranka. Stavove i volju crnogorskih separatista zastupao je Liberalni savez Crne Gore. U vladajućoj stranci je bilo Srba i nacionalnih Crnogoraca, kao i komunističkih jugoslovenista, dok su liberalniji jugoslovenisti i građanisti formirali Savez reformskih snaga za Jugoslaviju vođen bivšim mladim liderima Saveza komunista.

Podsetimo se zato rezultata prvih izbora 1990. godine.
1. Savez komunista Crne Gore 56,2%
2. Savez reformskih snaga za Jugoslaviju 14%
3. Narodna stranka 12,8%
4. Koalicija nacionalnih manjina 10,1%

A 1992. godine rezultati su izgledali ovako:
1. Demokratska partija socijalista 42,7%
2. Narodna stranka 12,7
3. Liberalni savez 12%
4. Srpska radikalna stranka 7,6
5. Socijaldemokratska partija reformista 4,10

Posmatrajući ova dva izborna ciklusa možemo uvideti da je 1990. godine bilo 70% jugoslovenista i neokomunista dok je 1992. taj broj pao na 46,8. Srpske nacionalne stranke su porasle za skoro 8% i uzele 20,3% dok su crnogorski nacionalisti osvojili 12%. Posmatrajući sve izborne cikluse od 1990. do danas, srpske nacionalne stranke osvajaju od 15 do 20 procenata, iako je broj Srba duplo veći. Ostale glasove amortizuju stranke sa ideologijom građanizma, jugoslovenstva i neokomunizma koji se danas zove evroatlantski put.

Izbori 2020. prvi su na kojima je dominantno srpska koalicija osvojila preko 30% glasova ali je sve devalvirano kasnijim prevarnim postizbornim radnjama. Srbi u Crnoj Gori moraju da se pomire sa činjenicom da oni u ovoj državi više ne predstavljaju apsolutnu već relativnu većinu, te da je nacija Crnogoraca formirana. Ona neće nestati jer to ne žele, kako interesni klanovi oko Mila, tako i spoljni faktor koji na Balkanu donosi ključne odluke. Stoga je zaključak ovog teksta da je jedini ispravan istorijski put i jedini način za rešavanje srpskog pitanja prihvatiti realnost kakva jeste i boriti se za ustavna prava Srba kao konstitutivnog naroda. Ako je Severna Makedonija članica NATO i evroatlantska država, neka to po istom principu bude i Crna Gora, tako što će Srbi dobiti prava kakva u S. Makedoniji imaju Albanci. Za uspeh u toj borbi ključno je uvek imati predstavnike srpskih političkih partija u Vladi Crne Gore i držati što više lokalnih samouprava. Svaki pokušaj da se mimikrijom preko građanističkih stranaka ostvaruje nekakva srpska ideja ili većina siguran je put u konačno rastakanje srpskog identiteta.