SENA NAD BOSNOM

Piše: Emilo Labudović

Samo su naivni, a njih je sve manje, očekivali pravdu za Milorada Dodika. Samo su još budale mogle da povjeruju kako u toj Evropi u koju nas mame i siluju da, bespogovorno i bez ostatka, prihvatimo njene „vrijednosti, stanuju pravo i pravda. Nakon Slobodana Miloševića, Karadžića, Mladića i desetine srpskih generala i političara, osuđenih u Hagu na više od hiljadu godina zatvora, i slijepac bi progledao i vidio sunovrat u koji nezaustavljivo srlja Evropa. „Liberte, egalite, fraternite“, taj gordi slogan na kojem je sazdana moderna Evropa, odavno je skinut sa njenih institucija i porinut u blato sile, korupcije i nemorala.

„Pobijedili smo fašizam, ali nam to Evropa nikad neće oprostiti“, proročki je, nakon završetka najkrvavijeg rata u istoriji ljudske civilizacije, izjavio ruski maršal Žukov. I nije. I neće. Manirom naslijeđenim još od austrijskog kaplara, Evropa je, potpomognuta američkim invazionizmom, više utjerivala nego sprovodila međunarodnu pravdu. „Svi koji nijesu sa nama protiv nas su“, geslo je koje je postalo obrazac i etalon poslijeratnih, a i modernih, međunarodnih odnosa koje baštine Evropa i, sve donedavno, Amerika. A „protiv nas“ poziciju platile su i još uvijek plaćaju sve one zemlje i narodi koji su nastojali da drže do sebe, svoje slobode i nezavisnosti.

Ekonomski pritisak i ucjene međunaridnih trustova krupnog kapitala danas su postali „Al Kapone“ modernog državnog neoliberalnog kriminala ekonomsko i vojno jakih i bezočnih. A kad ni to ne daje rezultate, onda bombe, satiranje gradova, razaranje privrede, ubistva civila („koletrealna šteta“ po obrascu najvećeg lažova modernog doba, DŽejmija Šeja)… sve dok tvrdoglavi i prkosni ne kleknu na koljena. I tako, u nedogled. „Nije naša politika u tome da vi izvršite određene zadatke, već da uvijek izvršavate sve naše zadatke“, objasnio je svojevremeno Voren Kristofer Slobodanu Miloševiću suštinu američke spoljne politike i zbog čega su Srbija i Srbi morali biti bombardovani i zbog čega uvijek moraju biti u sjencu neba punog bombardera. Sve dok, jednom i zauvijek, ne kleknu i ne pognu glave.

Republika Srpska je, i djeca u vrtiću to odavno znaju, trn u oku ne tamo nekom Šmitu, koji je samo prosti (po svemu) obersturmbanfirer poslat po zadatku da je drži pod čizmom, već cjelokupnoj belgijskoj administraciji i Haškom sudu, presvučenom u nekakav Međunarodni mehanizam za krivične sudove. Međunarodni, a nikad nije imao, a ni sada nema, legitimaciju Ujedinjenih nacija i Savjeta bezbjednosti. Sirovi, surovi i skupo plaćeni mehanizam NATO oligarhije, projektovan da počisti i dovede do kraja njihovo ratno bestijanje.

Učešće u srpskoj nesreći mnogi evropski „čimbenici“ su, da bi utišali savjest, skupo naplatili. Tako je i sutkinja Sena Uzunović htjela da oslobađajuću presudu Dodiku proda za „skromnih“ pet miliona dolara!!! Jer, i njoj je jasno da je đavo već odavno odnio šalu, da su Šmit i „šmitovi“ poveli kolo za čiji kraj nemaju noge, i htjela je da makar ušićari neku crkavicu za sebe.

U Srarajevu i diljem srpske opozicije, kao i u ostacima do juče kapom i šakom darivanog NVO sektora, likuju. Likuju i u Briselu, oslanjajući se na svoj oprobani recept da, tamo gdje poginu pravo i pravda, gospođa Sena i razne „sene“, koje kao aveti kruže nad Bosnom, zveknu čekićem, zaboravljajući šta je jednom uzrokovao samo jedan hitac Gavrila Principa. A kad se bestijalno pogazi princip, onda…

(Mišljenja i stavovi u rubrikama Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije portala Borba)